Etgar Keret za B92: "Život je kratka priča, šteta što nije roman"

Sa slavnim izraelskim piscem koji je jedini autor čije su knjige objavljene u Palestini razgovarali smo neposredno pre obraćanja brojnim ljubiteljima knjige koji su u Laguninu knjižaru došli povodom manifestacije "Noći knjige", koja je sinoć održana po 21. put. Ovaj autor je majstor kratke forme, a njegove knjige su bestseleri u mnogim zemljama. Keret je poznat i kao filmski i televizijski scenarista, a po njegovim pričama do sada snimljeno oko 50 filmova.

Da li je tačno da se vaše knjige najviše kradu u knjižarama i da se najviše čitaju u zatvorima?

"Mislim da su moji najvernij pratioci, najverniji čitaoci zapravo ljudi koj se osećaju pomalo kao autsajderi u društvu. Ako ja napišem priču recimo o nekom učeniku u školu, to nikad neće biti priča o najboljem učeniku škole, onom najuspešnijem. To će uvek biti priča o detetu koje ima šta da ponudi, ali nema s kim to da podeli".

"Da, tačno je da se u knjižarama najviše kradu moje knjige. Čak dobijam pisma od čitalaca koji me mole da se nekako postaram da moje knjige budu objavljene zimi, jer im je lakše da ih sakriju ispod kaputa. Za mene je to veliki kompliment, jer obično ti ljudi koji kradu moje knjige ne kradu ih da bi počinili neko krivično delo, nego zato što ne mogu da priušte sebi da kupe knjigu, a to žarko žele da je imaju da je pročitaju".

Vi ste majstor kratke forme. Kako i zašto ste se odlučili za nju?

"Kada pišete mislim nikada se nećete zapitati koliko će ta priča biti duga.Takođe, kada pišem priču nikada ne znam šta će se na kraju u njoj dogoditi. Nekada napišem priču koja je duga samo tri pasusa, a kad pišem čini mi se da će imati 100 strana. Prosto taj kraj se prirodno nametne. Jedan pisac mi je rekao da on doživljava svaku moju priču kao kondenozovani roman, kada to je toliko koncentrisano kada bi razblažio vodom, bez problema od toga bi mogao da nastane roman. Ono što mene najviše motiviše kad pišem zapravo je da vidim šta će se desiti. Na neki način pisanju pristupam više kao čitalac nego kao pisac. Mislim da je to stvar mog tipa ličnosti i mog stila pisanja - uopšte da sam vrlo nestrpljiv. Onog momenta kada mi je jasno kako će se priča završiti nemam više potrebu da je razrađujem.

Na Fejsbuku me je neko pitao da napišem priču u šest reči. Mislim da to neće baš tako biti dobro prevedeno ni na engleski ili srpski, ali rekao sam: „Život je kratka priča, šteta što nije roman".

Foto: Tanjug/Tara Radovanoviæ

Autobiografija "Sedam dugih godina" omogućuje čitaocima da se poistovete sa apsurdnim situacijama. Dok pišete da li razmišljate o čitalačkoj publici ili ne. Da li Vam je tada važno da se oni poistovete sa napisanim?

"Da budem iskren, ja sam pisac koji je veoma okrenut sebi. I kad pišem, pišem prevashodno zbog sebe i pišem ono što je u meni i želim da ispoljim ono što se nalazi duboko u meni, kako bih na taj način ostvario bolju vezu sa sobom. Uvek me interesovanje čitalaca iznova i iznova iznenađuje. Tako da ja mislim da je taj odnos pisaca i čitalaca takav da uvek pisci mnogo više zavise od čitalaca nego obrnuto".

"Nešto što ja najviše volim i čemu se divim je upravo to da uzmem nečije reči i da ih ubacim u sebe to je nešto što mene najviše može da opčini. Imam utisak da je mnogo lakše biti u stanju da dobro govoriš nego dobro da slušaš".

"Pre nego što sam počeo da objavljujem svoje priče ja sam mucao. Svaki put kad sam imao potrebu i kada sam želeo nešto da podelim sa čitaocima osećao sam se čudno i prilično s*e*ano. I zapravo taj spoj sa čitaocima mi je omogućio da se osećam sigurnije i mnogo mi je drago kad vidim da ljudi pozitivno reaguju na ono što sam ja napisao, u smislu da prepoznaju moja osećanja, moju nameru i onda nekako to daje legitimitet mojim osećanjima i mslima. Kao da je sasvim u redu da još neko razume ono što ja osećam".

Vaše knjige su sa hebrejskog ili engleskog prevedene na više od 45 jezika, šta za Vas znači dolazak vaših knjiga, ali i Vas u Srbiju?

"Naravno da je to jako važno za mene, jer kada sam počinjao da pišem imao sam utisak da me zapravo najbolje razumeju samo ljudi iz mog komšiluka iz mog kraja. Čak neko ko je iz drugog grada, ko ne zna te prodavnice, ta mesta o kojima ja pišem, to mi je već delovalo kao čisto čudo. Činjenica da neko iz Kine i Avganistana razume ono o čemu ja pišem, da prosto misli iste stvari ili mu je potpuno jasno, to je nešto potpuno fanstastično za mene. I to je jedna ohrabrujuća stvar koja meni govori da mi kao ljudska bića zapravo nismo toliko različiti, nebitno gde se nalazimo".

U knjizi "Sedam dobrih godina", pisali ste o teškim, ali i lepim godinama, od rođenja sina usred terorističkog napada, pa do očeve smrt. Da li čoveka lepe ili teške stvari u žuvotu teraju na promene?

"Ono šta je bio moj motiv, zašto sam knjigu uopšte nazvao 'Sedam dobrih godina', pored jasne biblijske aluzije naravno, je za mene to što sam ja u tih sedam godina u isto vreme bio i dete svojih roditelja i roditelj svom detetu. To je nešto za čim su čeznuli moji roditelji,to je njihova neispunejna želja jer su oni ljudi koji su preživeli holokaust i ostali rano bez roditelja, tako da je to nešto što sam ja umesto njih doživeo.

"To je neki osećaj kontinuiteta, da živite i prošlost i sadašnjost. Što se mene tiče ni bih mogao nijedno svoje životno iskustvo da karakterišem kao loše, uvek ću reći da je to bilo teško iskustvo. Čak i sama smrt mog oca, zapravo me je naterala da shvatim koliko je on bio jedna fenomenalna ličnost i koliko sam ja bio srećan što je on bio moj otac iako je to definitivno bio jedan težak, bolan i mučan period".

"Pišem kratke priče i koristim vrlo kratke rečenice i mislim da je uzrok tome to što ja patim od astme od rođenja. Kad imate astmu vi zapravo veoma teško dolazite do vazduha, vaš dah je veoma kratak, i imate jako malo vremena da izgovorite rečenicu, tako da treba da budete veoma koncizni u svom izražavanju. Naravno, nisam ja srećan što imam astmu, ali svakako mogu da kažem da je činjenica da imam astmu uticala na formiranje mog identiteta".

S. Ćulibrk - B. Gigović Grubić