Predstavljena pripovedna zbirka Vesne Kapor "Venac za oca"

Vesna Kapor javila se u književnosti pre nepunu deceniju, romanom „Tri samoće“ (SKZ, 2010) a zatim i pripovednim zbirkama „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ (Agora, 2014) i „Kao što i vama želim“ (Povelja, 2016). Vesna Kapor je dobitnica značajnih književnih nagrada (Laza Kostić, Miloš Crnjanski, Kondir Kosovke devojke na Vidovdanskim svečanostima u Gračanici), što svedoči o činjenici da je u javnosti brzo prepoznat kvalitet njenog književnog izraza.

Njena nova pripovedna zbirka lirske proze „Venac za oca“ (SKZ, 2018) svedoči o zrenju pripovednog umeća i iskaza spisateljice. Pripovedni venac od trinaest priča zasnovan je na dominantnom lirskom načelu (potreba da se pripoveda u prvom licu, asocijativno vezivanje sećanja sa prizorima pripovedne sadašnjice, mešanje vremenskih ravni u pripovedanju) i opoziciji pamćenje – zaborav.

Junaci i junakinje njenih priča potiču sa nesrećnog balkanskog prostora i uz samu ivicu njihove sadašnjice, koja ih je odvela iz bivših ratnih područja u život u tuđini ili u Beograd (u kojem se, kao u kakvoj laboratoriji, mešaju slojevi sećanja raznih pridošlica), smeštena su još sveža sećanja na rat i bombardovanje, egzodus, smrti bližnjih, pogibije prijatelja, i ona se lako ovaploćuju i boje naoko mirnu stvarnost u kojoj žive. U toj sadašnjici često se sreću i prepoznaju stradalnici ili pripadnici bivših zaraćenih strana, združeni, pa i sprijateljeni sticajem okolnosti, ispunjeni „bezglasnim razumevanjem“ zbog patnje i užasa koji su svi preživeli. Zbog toga strancima kažu, kada ih, začuđeni, pitaju kako je to moguće, „samo mi razumemo naša klanja i oranja“. Strasni i puteni po svojoj prirodi, junaci-pripovedači obuzeti su istovremenim osećanjem raskošne punoće života i osećanjem praznine i uzaludnosti, koja se unutar njihovih bića centripetalno i centrifugalno kovitlaju. Oni veruju u vreme koje je večnost – i tren u isti mah, u celovitost života bez obzira na fizičko (ne)postojanje, pa žive uz seni bližnjih i voljenih koje ravnopravno egzistiraju u svakidašnjici zajedno sa onima koji tu svakidašnjicu čine.

Autentična senzibilnost

Urednik Dragan Lakićević, naveo je da nova knjiga, Vesne Kapor, koja je i startovala u SKZ, venac od 13 priča, donosi jednu autentičnu senzibilnost – iscizelirani stil pripovedanja kojim spisateljica postiže ravnotežu između poetskog i ironijskog u svetu koji dočarava. To je svet osetljivih ljudi u poretku koji na razne načine ispoljava svoje grubosti i nesavršenosti. Porodica, društvo, književnost – ramovi su Vesninih pripovedaka. Čitalačka poslastica za ljubitelje moderne umetničke priče.

Sa druge strane, junaci zapažaju da je sadašnje doba usmereno ka udovoljavanju ega, brisanju sećanja, anesteziranju dubokih potreba bića, i tome se suprotstavljaju ne samo čuvanjem ličnog i porodičnog sećanja, već i potrebom da grade svest o tradiciji i prošlosti, koja se rasprostire u koncentričnim krugovima na prošlost kolektiva i nacije. Česte književne reminiscencije jednako su stvarne kao i lična i porodična sećanja i one čine sastavni deo identiteta junaka.

Prva („Venac za oca“) i poslednja priča („Sve je to tek tren“) koje obgrljuju zbirku posvećene su porodičnom nukleusu, jezgru ličnog i kolektivnog identiteta: očevoj smrti i majčinom životu. Ćerka i majka u porodičnoj kući, u noći u kojoj čekaju vest o smrti oca i muža, sjedinjene pred neizbežnim dok ih praznina grli, strašna i konačna, oživljavaju sećanja na porodicu i ranije generacije, čime je utvrđuju od mraka i besmisla (a u majčino pripovedanje smešteno je svedočanstvo o tegobnoj istoriji žena u istorijskim potresima minulog veka). Vest o očevoj smrti pred jutro doživljava se kao kraj – ali i spoznaja da se život nastavlja i obnavlja (u skladu sa motom knjige kako je život jedinstvena stvar, završnim citatom Rastka Petrovića iz LJudi govore) upravo zahvaljujući pamćenju.

Preporučujem iskreno i toplo ovu knjigu i nadam se da će imati i dobru kritičku recepciju i odziv kod čitalaca.

Zorana Opačić