Nova knjiga u izdanju Samizdata B92: Skrivena ljubav - antologija

Roman "Skrivena ljubav" bavi se temom koju bi gotovo svi voleli da ignorišu – skreće pažnju na glasove muškaraca i žena koji se bore sa svojim identitetom u društvima u kojima su neprihvaćeni i često proganjani.

Zanimljiva analiza skrivenih života arapskih seksualno marginalizovanih grupa otkriva nam nepoznatu stranu arapske kulture obavijene strogim zabranama. Kroz prozno stvaralaštvo nekoliko generacija poznatih pisaca, poput nobelovca Nagiba Mahfuza i afirmisanih ili manje afirmisanih savremenih arapskih autora, upoznajemo se sa uznemirujućom slikom ljudi koji žive pritajenim, često tegobnim životima.

Uzbudljivi, vispreno napisani tekstovi razotkrivaju da, iako represivne predrasude i stereotipi i dalje vladaju, postoje i moguće su promene i tolerancija, jer kulturna, verska, etnička ili seksualna raznolikost sve više probijaju zidove patrijarhalnog i tradicionalnog okruženja.

Odlomak iz romana Sokače Midak

Radnja romana Sokače Midak (1947) egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza dešava se u Kairu četrdesetih godina prošlog veka. Jedan od likova je biseksualac Kirša, vlasnik poznate kafane, sklon hašišu, često upleten u skandale zbog nesposobnosti da kontroliše svoje želje i nagone. Diluje drogu i zavodi mladiće, stalno u svađi sa članovima porodice, posebno sa suprugom, gospođom Kiršom, i sinom Husejinom. Kirša ima običaj da poziva mladiće, svoje buduće ljubavnike, na šolju čaja i to javno, ne tajeći od komšiluka – sve dok pobesnela supruga (inače majka petoro dece) ne odluči da načini javni skandal, izbaci svog zaprepašćenog „suparnika“ iz kafane i izvređa svog supruga naklonjenog mladićima pred svim uveseljenim gostima.

"Um Husejin je strpljivo i istrajno čekala jedan, a zatim i dva dana. Stajala je iza prozorskog kapka koji gleda na kafanu vrebajući nailazak mladića. Videla bi ga kako dolazi sav kočoperan, a zatim ponovo opazila – oko ponoći – kako odlazi sa njenim mužem prema Guriji. Oči bi joj pobelele od mržnje i srdžbe. Pitala se da li je savet gospodina Radvana prenebregnut. Posetila je gospodina još jedanput, a on je samo tužno klimnuo glavom i rekao: „Ostavi ga takvog kakav je dok Bog ne odluči.“ Vratila se u stan kipteći od besa i preteći zlom. Nije više pridavala pažnju zluradostima zlobnika.

Čekala je pored prozora dok nije pala noć i tada se mladić pojavio. Prekrila se ogrtačem i izletela iz stana kao furija. Sjurila se niz stepenice u skokovima i u trenu se našla ispred kafane. Svi dućani behu zatvoreni i žitelji sokačeta našli su utočište u kafani kao što je običaj svake večeri. Majstor Kirša je bio nagnut nad kasom, pospan, i nije primetio njen dolazak. Njen bludeći pogled zaustavio se na mladiću koji je srkao čaj. Približila mu se prolazeći pored muža koji nije obratio pažnju na nju. Šljisnula je čašu pesnicom i ona se izlila u krilo mladića koji je đipio kriknuvši preplašeno. Žena je vrisnula na njega glasom poput groma:

– Piješ čaj, kurvin sine!"

Gurija – Istorijski kompleks u starom delu Kaira. (Prim. prev.)

"Pogledi prisutnih, kako onih koji su je znali iz sokačeta, tako i gostiju koji je nisu poznavali ustremiše se ka ženi. Majstor Kirša se okrete prema njoj kao da je probuđen kofom hladne vode izručene u lice i htede da ustane, ali žena ga snažno odgurnu u grudi. Izbačena iz ravnoteže od besa, urlala mu je u lice:

– Samo pokušaj da se mrdneš, razvratniče!

Zatim se okrenula prema mladiću i prosiktala:

– A ti, čega se plašiš, pametnjakoviću? Ti, ženo u odeći muškarca! Hajde, kaži mi, ko te je pozvao da dođeš ovde?

Majstor Kirša je ustao iza kase, bes mu je zauzdao jezik, lice beše sivo od gneva, a ona mu sikće u lice:

– Ukoliko si naumio da braniš svog pajtaša, kosti ću ti zdrobiti, ovde pred svim ljudima.

Zatim se ustremi prema mladiću, koji uzmicaše dok se ne prilepi uz šejh Derviša.

– Hoćeš kuću da mi satreš, idiote, sine bezumnika – vriskaše Kiršina žena.

Mladić zavapi dršćući:

– Ko ste vi, gospođo? Šta sam učinio da me...

– Ko sam ja?! Zar ne znaš?! Žena tvog švalera.

To reče pa navali na njega udarcima. Fes mu pade na zemlju i iz nosa šiknu krv. Zatim ga ščepa za kravatu i snažno povuče tako da mu glas zape u davljeničkom krkljanju. Zaprepašćeni gosti kafane posmatraše ovo dešavanje zblanuto. Međutim, srca su im radosno udarala i duše se ozarile gledajući kako se odvija zgodan prizor. U isto vreme krici Um Husejine prizvaše majstoricu Husniju, pekarku, koja doperja u kafanu u pratnji muža, Džada, širom otvorenih usta. Malo posle pojavio se i Zejta, majstor za sakaćenje. Stajao je malo zavučeno, kao da je šejtan iz zemlje iznikao. Odmah se otvoriše prozori na dve kuće i na njima se pojaviše radoznale glave. Ustalasao se bes majstora Kirše dok je gledao mladića kako se uvija u bolu pokušavajući uzalud da se oslobodi snažnog stiska žene. Jurnuo je prema njima uzrujan, zapenušao od srdžbe poput pastuva. Zgrabio je podlakticu svoje žene i razderao joj se u lice:

– Pusti ga, ženo, i prekini sa sramoćenjem!

Pod snažnim Kiršinim stiskom, žena je bila primorana da pusti svog suparnika. Tada joj ogrtač pade pred noge i ona se još snažnije pomami vrišteći. Zgrabi muža za okovratnik i ciknu:

– Da li me udaraš, razbojniče, da zaštitiš svog prijatelja? Ljudi, svedoci ste razvrata ovog čoveka!

Mladić je iskoristio priliku za bekstvo i navrat-nanos izlete iz kafane.

Okršaj između Kirše i njegove žene je nastavljen. Ona ga je i dalje čvrsto držala za okovratnik, dok je on pokušavao da je odgurne i oslobodi se. Najzad, ka njima je jurnuo gospodin Radvan Husein i razdvojio ih. Žena je ogrnula ogrtač, dašćući, i povikala glasom tako snažnim da bi mogao razvaliti zidove kafane:

– Hašišlijo, ološu, bagro, drtino matora od šezdeset godina. Oče petoro dece i deda dvadesetoro unučadi. Bludniče, poganijo, pljujem ti se u to tvoje crno lice...

Majstor je oštro pogleda drhteći od uzbuđenja pa povika:

– Uvuci jezik, ženo, i začepi tu klonjaru koja nas zagađuje prljavštinom.

– Jezik presekao. Klozet si ti. Šonjo, sramoto, životinjo!

Mahnuvši šakom prema njoj, Kirša reče:

– Budališ po običaju. Šta te natera da napadaš goste moje kafane?

Žena se zakeseri strašnim cerekom i reče s teškim prezirom:

– Gosti kafane?! Izvini, molim te. Ništa loše nisam smerala gostima kafane. Samo sam naumila da nasrnem na „posebnog“ gosta vašeg veličanstva.

Ponovo se oglasio gospodin Radvan zatraživši od žene da se obuzda i vrati kući. Međutim, Kiršinica izmenjenim tonom i s odrešitom odlučnošću reče:

– Ne vraćam se u kuću razvratnika dok sam živa.

On je navaljivao na nju da prihvati, a dobrovoljno se priključio i čika Kamil da mu pomogne obraćajući se nežnim, anđeoskim glasom:"

Majstor za sakaćenje – čovek, samouk, čije usluge koriste prosjaci verujući da će sakati pridobiti simpatije prolaznika i osigurati više novca. (Prim. prev.)

Šejtan – Đavo. (Prim. prev.)

"– Vrati se kući, gospođo Um Husein. Vrati se i osloni na Boga i prihvati reči gospodina Radvana.

Gospodin Radvan ju je ubeđivao da ne napušta sokače i nije odustao dok se nije vratila kući, besna i gunđajući. Tada je iščezao Zejta i otišli su pekarka Husnija i njen muž. Pekarka je u hodu udarila muža pesnicom u leđa govoreći:

– Ne prestaješ da se žališ na svoju bednu sreću i stalno se pitaš zašto si jedini muž koji dobija batine. A vide li sada kako tvoja gospoda dobijaju batine, i to gospoda bolja od tebe?

Posle okršaja nasta teška tišina. Posmatrači razmeniše poglede ispunjene podsmehom i ukrašene zlobom i likovanjem. Od svih prisutnih najveseliji beše doktor Buša. Klimao je glavom govoreći glasom lažne tuge:

– Nema snage ni moći osim u Alaha. Nek Bog učini što može da popravi stvari.

Majstor Kirša nije napuštao mesto sukoba. Uočio je da je mladić nestao pa se ljutito namrgodio. Činilo se da namerava da krene za njim, međutim gospodin Radvan, koji beše tu blizu, stavi ruku na njegovo rame i reče mirno:

– Sedi, majstore, i odahni.

Kirša je otkihnuo srdito i mrzovoljno se vratio korak nazad, govoreći sam za sebe, pun mržnje:

– Lavica, besramnica. Ali, pravo govoreći, zaslužio sam i više od ovoga. Glupak je onaj koji ne mlati svoju ženu štapom.

Opet se začu glas čika Kamila koji reče:

– Nema drugog boga osim Alaha, oslonite se na njega.

Majstor Kirša se strovali u stolicu. Zatim ga iznova obuze bes, opet se ražesti i poče se žestoko udarati po čelu teškom šakom vičući:

– Nekad bejah okoreli nasilnik. Svi u kraju su me upamtili kao kriminalca natopljenog krvlju. Ja sam kriminalac, pasji sin, životinja, ali zaslužujem sav prezir jer sam potpuno odbacio želju za zlom – i digao je glavu i nastavio – Čekaj me samo ti, kučko, nečista ženo, videćeš večeras Kiršu iz starih dana...

Gospodin Radvan, koji je sedeo na divanu, zapljeska dlanovima, i obrati se majstoru govoreći:

– Nema drugog boga osim Alaha, Kirša. Želimo sada da popijemo čaj na miru.

Doktor Buša se nakrivi ka uvu brice Abasa i prošapta:

– Moramo ih izmiriti...

Brica upita zlobno:

– Koga izmiriti?

Doktor pritaji osmeh, tako da se samo začu šištanje iz nosa i nadoveza:

– Da li misliš da će se vratiti u kafanu posle svega što se zbilo?

Brica razvuče njušku i reče:

– Ako se on ne vrati, doći će drugi!

Kafana je potom poprimila uobičajenu atmosferu i gosti se ponovo vratiše zabavi i razgovoru. Skoro da je zaboravljena svađa i iščezli tragovi sukoba, da se nije majstor Kirša ponovo uzvitlao i vrisnuo zagrmevši poput divlje životinje:

– Ne, ne i ne... Odbijam da se potčinim volji žene! Ja sam muškarac, slobodan, mogu činiti šta mi je volja. Neka napusti kuću ako želi. Neka luta ulicama s prosjacima. Bre, pa ja sam okoreli siledžija... Jedem ljudsko meso.

Iznenada šejh Derviš diže glavu i, ne gledajući u majstora Kiršu, prozbori:

– Majstore, tvoja žena je snažna. Ima u njoj muževnosti koja nedostaje mnogim muškarcima. Ona je muško, a ne žena. Zašto je onda ne voliš?

Majstor Kirša upravi prema njemu dva vatrena oka i povika mu u lice:

– Jezik pregrizao!

Mnogi od prisutnih tada povikaše:

– Evo, sada i šejh Derviš dođe na tapet.

Majstor je u tišini okrenuo leđa, a šejh Derviš krenu da kazuje:

– To je staro zlo. Na engleskom ga zovu „homosexuality“ i sriče se ho-mo-sexu-ality. Ali, to nije ljubav. Prava ljubav je samo za Proroka i njegove potomke. Dođi, draga moja... Dođi, gospođo... Slab sam, o majko nemoćnih."

Biografija pisca

Nagib Mahfuz rođen je 1911. godine u Kairu, kao najmlađe od šestoro dece, u porodici relativno stabilnog imovnog stanja. U decenijama koje slede napisao je preko 60 knjiga, od istorijskih drama do velikih romana zapletenih struktura o životu u savremenom Egiptu. Istrajno neobičan tokom celog života, napisao je i na stotine kratkih priča, filmskih scenarija, novinskih kolumni, eseja. Godine 1988. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Umro je od srčanog udara u Kairu, 30. avgusta 2006. u 94. godini života.