Književni guru: Emi Abrahamson - rekvijem za klošara i Barbiku

Piše: Silvana Hadži-Đokić

Izvor: Ekspres.rs

Likovala sam što sreća prati hrabre. Barbika iz romana sreće svog Kena ne kao oligarha, tajkuna, vrhunskog menadžera, brodovlasnika, tehnokratu, već kao beskućnika, ali zbog toga ona nije manje barbika i Ken nije manje Ken.

Na internetu su se poput modela molekula i hemijskih elemenata grupisale dve vrste fotografija – portreti spisateljice, predstavljaju lepoticu skandinavskog tipa lepote i jedrog stasa, nalikuju jedan drugom kao jaje jajetu, i grupne i porodične fotografije vrcave odpredivne prirode, kolora i topline, pristupačne u tolikom broju da su intrigirale.Čudila sam se zašto pisac ovog romana, do te mere otkriva svoju intimu – njen zgodni muž i preslatki blizanci, smeše nam se bezazleno iz bezbrojnih sekvenci i kadrova, kao da su neodvojivi, sijamski blizanci, psihološki naravno, pa moraju biti u blizini autorke nesvakidašnjeg bestselera, njihove supruge i majke. Inače umiru.

Iako su mi se više sviđale porodične foto epizode švedske spisateljice, kojoj je ovo, uzgred, prvi roman za odrasle (odmah planetarni bestseler), ipak sam istrajala da pronađem koliko-toliko dopadljive tri na kojima je ona sama. Nedvosmisleno otkrivam da je roman koji sam upravo pročitala autobiografski, da je muškarac dopadljivog izgleda, koji je sa njom na velikom broju slika – bivši beskućnik, koji se Emi obratio pitajući je kao u vodviljskom klišeu „Koliko je sati?“. Iz nekog drugog univerzuma, sistema vrednosti i galaksije.

Ema alijas Julija je prihvatila ćaskanje s njim, zato što je pored zapuštenog fizičkog izgleda, neuredne frizure, prljave i smrdljive odeće, primetila par prijateljskih, toplih, gotovo mističnih smeđih očiju koje su je dirnule u dušu. Glavna junakinja Julija, alter ego Emi Abrahamson, Šveđanka je koja radi u Beču, predaje engleski u školi za odrasleBerlic, iza nje je ljubavni brodolom, a pošto joj je dvadeset i devet godina, njen biološki sat otkucava. Nema partnera, živi sa mačkom, usamljena je, ali je dovoljno širokih shvatanja da kada joj sudbina zakuca na vrata, šaljući joj klošara u prazno naručje, ona ne prezre nesvakidašnju ponudu, ne otkotrlja se na drugu stranu ulice, poput oblutka, ne omutavi od straha i uskogrudosti, ne oslepi od predrasuda, već hrabro pogleda drugo ljudsko biće u oči i započe komunikaciju sa njim, bez snishodljivosti ili nadmenosti, bez kompleksa više vrednosti, drugih trivijalnosti i tričarija, ravnopravno. I pre seksističkih, rasnih, etičkih, religioznih predrasuda, glavna protagonistkinja, odbija možda najstarije, egzistencijalne predrasude, materijalne, one koje razdvajaju svet na svet bogatih i siromašnih. Gospodarei robove. Radi se dakako o klasnim predrasudama. Tako mi Marksa, Engelsa, Trockog i Lenjina.

Dokazaće nam spontano i sa puno humora da je lako zaljubiti se u muškarca koji živi u žbunu. Podjednako lako kao da stanuje u hacijendi, dupleksu, saloncu, penthausu. Ili u udžerici, garsonjeri, sobičku, cimerskom ili roditeljskom stanu... Njoj nije problem da prihvati realnost, a lakoća usvajanja činjenica je pravi blagoslov. Julija je u ljudskom, socijalnom smislu evoluirala, svesna da je odbrana predrasudama zasnovana na zatucanosti i neznanju, koji se ne mogu lako ukloniti, oprati kao spoljašnja prljavština, smrdljiva garderoba, loš zadah.Ono što je daleko teže je, zapravo, predstaviti takvu osobu ljudima iz svog okruženja, naročito ako se u obzir uzme činjenica da je Ben nekonvencionalan, neopterećen predrasudama, da se neće pretvarati da pripada utvrđenom svetu i uklapati u šablone. Dovođenje Bena u red Juliji deluje kao lak zadatak, lična higijena – kupanje, šišanje i čista odeća – ništa lakše, međutim uvođenje beskućnika u društvoravno je uvođenju dalita iz kaste nedodirljivih u kastu bramana. Tu su i kulturološke razlike između kanadskog, severnoameričkog i evropskog senzibiliteta. Putovanja avionima, opšte stanje zimzelenih četinarskih šuma, susret sa mrkim medvedom u zemlji grizlija.

I pre nego što pomislite da je zaplet romana isuviše romantičan i u potpunosti nerealan, možda ne bi bilo loše da još jednom ponovim da ovaj roman ima autobiografsku notu. Naime, upravo je na ovaj način Emi Abrahamson upoznala svog muža, a kako bi svojoj deci (desetogodišnjim blizancima) pojednostavili neke stvari, često su im govorili da je tata, pre nego što je postao tata, živeo u žbunu. Anegdota o njihovom prvom sastanku postala je omiljena u društvu, pa je Emi odlučila da je, uz određene izmene, podeli sa svetom. Zaista korisno saznanje. Za svet. Za one koji nikad ne gube nadu. I veruju u prisnost –u strastveni tango i romantični stiskavac.