Filip Grujić: Mnogo je bitnije kako obojiti priču

Kako je nastao/nastajao lik kuratog Džonija?

Neke stvari nastanu veoma jednostavno i tu nema potrebe za mistifikacijom. Postoji jedna fotelja u stanu u kojem živim. Prilično je udobna i volim da mislim da mi dobro pristaje. Seo sam u tu fotelju i počeo da pišem. Prvo je nastala radio-drama za ispit iz pozorišne dramaturgije, u vidu poeme, a zatim, iz toga i roman.

Šta to još, osim logorejičnog narcističkog mačizma, čini kičmu i bit lika kuratog Džonija?

Šta je to što obično stoji iza svega što je prenaglašeno kod čoveka? Pomenuo si, logorejičnost, narcizam i mačizam. Retko kada je čovek onakav kakvim se predstavlja. Voleo bih da ostane na čitaocu šta za njega čini osnovu kuratog Džonija. Ja mogu da dam odgovor na to pitanje, ali to ne znači da je on tačan.

Imajući u vidu neukrotivu narav tog lika, da li se kurati Džon opirao i svom autoru?

Elfride Jelinek je izjavila da je pisanje poput šetnje psa. Ti ga izvedeš u šetnju, misliš da ga vodiš, a u stvari on vodi tebe. Može biti da opasno parafraziram, ali mi se čini da je to poenta. Međutim, ja sam ukrotio tu džukelu.

"Bludni dani kuratog Džonija" u isto vreme naglašavaju motive bekstva i kretanja oko vlastite ose (ukrug). Znači li to da istina obitava upravo između te dve oprečnosti?

Mislim da, ukoliko čovek beži, nepogrešivo se kreće oko vlastite ose, gde god da ode. Istina može da obitava svuda, a može i da ne bude nigde. Zavisi od čoveka i njegove percepcije. Uostalom, sve je stvar dogovora, pa tako i istina. Svakako ne verujem da postoji išta što je apsolutno. Pretpostavljam da gravitacija poseduje apsolutni prostor i apsolutno vreme, ali ko sam ja da joj ne dam mogućnost promene?

Ako je, kako u finišu romana ustvrdi Džoni, "bitno da uvek srljaš, tamo gde su rupe, da u svaku uđeš i iz svake izađeš čistiji", u koje to rupe dragovoljno upada mladi dramaturg pišući roman, i to upravo roman poput ovog?

U sve rupe u koje upadam, upadam dragovoljno. Ukoliko bi ispalo da sam upao u jednu protivno sebi, pomislio bih da sam blesav. Mogućnost izbora uvek postoji. Koliko u totalitarnim režimima, toliko i u svakoj životnoj dobi. A koje su to rupe, to je već privatna stvar.

Pošto je očito da ovaj roman, za razliku od većine književnih radova dramaturga, odlikuju briga za stil i upadljiva raspisanost, šta je poznavanje načela dramaturgije donelo Bludnim danama…?

Proza i dramska umetnost danas imaju tu sreću ili nesreću da su sve bliže jedna drugoj. Klasična dramaturgija mi je pomogla u stvaranju priče, ali tu se i završila. Moderna dramaturgija, sa druge strane, kao i poznavanje 21.veka, pomoglo mi je u bojenju te priče. A mnogo je bitnije kako obojiti priču, nego kako je stvoriti. Ali opet, jedno bez drugog ne može. To je lepo. Malo stvari danas ne mogu jedna bez druge. Možda fudbal bez piva. Definitivno fudbal bez piva.

Da li više prijaju ili, pak, žuljaju, analogije sa Mihailovićevim i Popovićevim klasicima, navedene u blurbu?

Analogije sa bilo kim me zabavljaju. Niti mi prijaju, niti me žuljaju. Ali, ukoliko bi to značilo da ću imati karijere poput njihovih – nema problema.

Čega bi se to od klasika ili aktuelnih knjiških naslova, ovdašnjih i inostranih, prihvatio Džoni?

Džoni bi se prihvatio onog šta mu ja kažem, jer sam ga ja stvorio. Dakle, od klasika bi se prihvatio francuskih romantičara, Anglosaksonaca Somerseta Moma, Hemingveja, Fantea, Skandinavaca Knuta Hamsuna i Tarjeja Vesosa. Danas je to svakako Mišel Uelbek. Na prostoru našeg govornog područja, skoro sam čitao Tabaševića, Olju Savičević Ivančević, Kecmanovića, Dežulovića. Ima tu dobrih stvari.

Izvor: citymagazine.rs