Ivana Dimić: Stvarnost me više ne interesuje

Gošća današnje emisija Kažiprst bila je Ivana Dimić, ovogodišnja dobitnica NIN-ove nagrade.

Izvor: B92
Podeli
Foto: Screenshot
Foto: Screenshot

Kako vam prija sve ovo, koliko može uopšte da vam prija?

Nisam ja tako sklona da budem impresionirama, ipak je iza mene ceo vek rada u pozorištu, ali lepo je da neko, ko 30 god piše i objavljuje, dobije nagradu.

Kada ste primili nagradu, zahvalili ste se knjigama koje su vas štitile od nesreće i sveta. Kakve su to knjige?

Ja sam živela ceo svoj život u literaturi i sa knjigama, to mi je stvarnost, koja je značajnija od ove realnosti. To je moj svet, u kojem se osećam potpuno zaštićeno i dobro.

Od čega vas štiti ”Arzamas”?

Pisala sam knjigu vrlo dugo. Odnosila se na demenciju moje majke, koja je umirala dugo i koju sam čuvala devet godina. Reč je o vrlo ozbiljnoj proceduri koju čovek ne zna da li može da savlada kad počne. A ipak je to moja majka. Svako od nas ima jednog oca i jednu majku, kad ostanete bez roditelja, vi ste siroče.

Jeste li uspeli da se izborite?

Tu je sve stalo, branila sam se i rukama u nogama od stvarnosti. Na kraju je ljubav pobedila.

U intervjuu za magazin NIN rekli ste, između ostalog, da bi svet bio bolji kada bi svi gledali svoja posla.

Reč je o govoru Bertranda Rasela iz 1959. godine, u kojem ističe koje su političke želje značajne – taština, želja za moć, uzbuđenje i šta čoveka pokreće da želi vlast. Ima tu dosta humora. Rasel na kraju kaže “Mislim da bi svet bio srećnije mesto kada bi svi gledali malo više svoja posla“.

Da li je ta krilatica baš dobra? Šta društvo ima od toga ako se svi povuku i zatvore u sebe?

Imate isto tako kad vam je šta činiti, u koje doba. Kad ste pobunjenik i revolucionar kao Robespjer, koji je imao 21 godinu, Kamij Demulen koji je imao 19. Danton je bio starac - imao je 30 godina. U redu je da u nekim godinama dižete pobunu, činite to za društvo, ali posle izvesnog vremena podvučete crtu.

Kako gledate vreme u kojem se dizala pobuna?

Okej je da se čovek bori za sve za šta veruje. Dok god mislite da ima smisla, dotle treba da izginete za tu ideju. Ali ja sada imam 60 godina, mene stvarnost više ne interesuje.

Šta je zadatak intelektualne javnosti?

Moj zadatak nije da pokrećem ljude govorom, nego pisanom reči. Ako dobro napišem ono što pišem, ako tu ima istine, to je od mene toliko što se pokretanja bilo kakvih misli i ideja kod ljudi tiče. Ja nemam drugi zadatak, pisci su mirni ljudi, sede u tišini kod kuće. Strašno smo pobrkali stvari, jedno vreme smo se bavili pretežno politikom. Ja sam završila svetsku književnost i literaturu, pa se pitam - kakve to veze ima sa politikom? Ja sam samo pisac. Politika me nikad nije interesovala, nisam se nikad time bavila. Mene zanima ono fino tkanje od kojeg se sastoji književnost, zanima me reč, a ne aktuelna stvarnost. Pritom moram da istaknem da ne postoji vest koju neću saznati u roku od dva dana, koliko god budem bila izolovana. Uvek će se naći neko da, na primer, u prodavnici prokomentariše šta se dešava.

Da li imate potrebu da reagujete na vesti?

Stvarno imam taj utisak da je nastupilo apokalitično i katastrofično vreme. Sve vrednosti su se okrenule naopako, zato mi je bilo interesantno ovo spinovanje u vezi sa književnom nagradom.

Knjige/Stripovi

"Biću srećan i ako mi Kusta da ulogu psa-lutalice"

"U Americi, Rusiji, a čini mi se i u Srbiji, inteligencija i takozvana buržoazija predstavljaju tri do četiri procenta stanovništva, a narod (više od 90 procenata) nešto je sasvim drugo. Taj poseban sloj ljudi neprestano nam nameće svoju volju, hipnotiše nas. Iz toga moramo da izađemo", kaže u razgovoru za Sputnjik ruski pisac Zahar Prilepin.

Knjige/Stripovi subota 21.01. 20:40 Komentara: 10
strana 1 od 11 idi na stranu