Nagrada „Laza Kostić” Vesni Kapor

Ovogodišnju nagradu “Laza Kostić” Salona knjiga Novosadskog sajma dobila je Vesna Kapor, za knjigu priča “Po sećanju se hoda kao po mesečini".

Podeli

Dragana V. Todoreskov, u ime žirija u kojem su još radili Selimir Radulović i Saša Radojčić, izbor je obrazložila rečima da je Vesna Kapor već svojom prvom knjigom pokazala sveže, a zrelo i samosvesno pismo, puno emocija i trenutaka presudnih za razvoj priča o malim ljudim na fonu velikih istorijskih događaja, ponudivši vrhunsko prozno štivo koje uverava da je pripovetka nepravedno skrajnuta.

O ovoj knjizi, njen urednik, Nenad Šaponja, je napisao:

O DUŠAMA IZGUBLjENIH PRIČA

"Tvrdnju da „onaj ko oseća, bar ponekad, zna da je postojao“ podiže kao svoju zastavu jedna od junakinja priča Vesne Kapor. Posebnost priča iz knjige Po sećanju se hoda kao po mesečini, duboko određena stvarnosnim mogućnostima i nemogućnostima iz naslova, suštinski određuje i njihove čitaoce – kada krenemo da hodamo, i po sećanju, i po mesečini, krećemo se po pravom svetu, onom u kome se može postojati.

Tražeći zaturene emocije usred vrtoglavice svakodnevice, pripovedajući dugačije od većine onoga što se danas oglašava pripovedanjem, osenčena poetskom bremenitišću Crnjanskog i percepcijom Isidore, Vesna Kapor nam usred užasa hipermodernog sveta koji žive njeni junaci, prikazuje stvarnost koja bi da potone ispod površina predvidljivosti materijalnog sveta po kome se krećemo. Istovremeno, to je i konkretna individualna stvarnost određena koordinatama rata koji se na ovim prostorima zbivao pre dve decenije.

Bilo da nas sukobljava sa konkretnom prolaznošću („Kad bih mogla ponovo“) u vidu smrti junakinjine svekrve, ili pukotinom između majke i sina („Dečije bolesti“) gde transparentno prolazno sažima biografije ljudi i vremena, bilo da sukobljava svet jeftinih materijalnih stvari („Kao u bioskopu“) sa trenom potvrde da se postoji kroz druge („Časovi opsene“), Vesna Kapor nam demonstrira svoju duboku veru u priču kao istinsko izdvajanje tranutaka iz prolaznog. Nudi nam veru u čaroliju da smo i mi, čitaoci „oni što ne pristaju na mesto i vreme u kome se pomeraju naši časovnici“.

A to, kako preći prag veka u čijem si kalendaru (“Svetlost ili sklapanje priče od trenutaka“), ili magijsku tačku određenja preko vlastite porodice („Mravi“) koja može biti i magijska tačka savršenog mravljeg sveta, pokazuje se kroz pocepanost na ovde i tamo, na istovremenu blizinu smrti, rata i vlastite individualnosti, ove sadašnje. Stvarnosti poruka spoljašnjeg sveta i stvarnosti „ja“ se neprestano bore („Muzička kutija“) u komunikacionom čvoru mobilnog telefona, na sličan način kao i lične istorije sa topografijom Pariza („Napisati priču“), a lični emotivni ratni sažeci sa istima u Crnjanskovog junaka Proke Naturalova („Senke“).

Priče iz knjige Po sećanju se hoda kao po mesečin, elegancijom pripovedanja, visokom koncentracijoma reči, emocija i stanja, superiornim šuštanjem i u sećanju čitaoca uostalom, potvrđuju nam, da kada se prepozna duša, makar i na tren, ni priče ne bivaju baš uvek izgubljene."

Knjige/Stripovi

strana 1 od 12 idi na stranu