Preminuo pisac Mladen Markov

Pisac Mladen Markov, dobitnik NIN-ove nagrade 2002. godine za roman "Ukop oca", preminuo je 9. januara u Beogradu u 81. godini.

Izvor: Tanjug, NIN
Podeli

Markov je pripadao onim piscima koji su na književnu scenu Srbije prvo stupili poezijom, a potom hroničarsko-reporterskim pripovetkama, nakon čega slede knjige "Banatski voz" i "Žablji skok".

Autor je istorijskog romana o sudbini srpskog naroda u Ugarskoj na početku 16. veka "Smutno vreme" (I - 1976, II - 1978) i "Isterivanje boga", zbirke priča "Pseće groblje", a za knjigu "Starci na selu" dobio je Andrićevu nagradu.

Rođen je 1934. godine u banatskom selu Samoš i bio dugogodišnji novinar Radio Beograda. Po sopstvenoj želji sahranjen je 12. januara, u krugu najuže porodice.

Živim u pećini sa Alibabom i četrdeset hajduka

(Ovom prilikom prenosimo intervju koji je Mladen Markov dao novinaru Đorđu Randelju za aktuelni broj nedeljnika NIN.)

Preko sto kilometara od Novog Sada, a celih 66 od centra Beograda stanuje i samuje u banatskom selu Samošu (eto, nomen est omen!) Mladen Markov, jedan od najznačajnijih dobitnika Ninove nagrade i živi klasik srpske književnosti. Kažemo „najznačajnijih“ jer se kod dodeljivanja naše nagrade obično vaga godišnja produkcija romana, a sva dalja poređenja su možda i pomalo drska, ali se ne sećamo da su, bar u ovom veku, ikom drugom stigle pohvale kakve su pre 12 godina izrekli i potpisali trojica kritičara iz tri skroz različite generacije: Zoran Gluščević, Milisav-Buca Mirković i Vasa Pavković, prošli predsednik žirija Ninove nagrade. A sročili su, napisali i potpisali da je Ukop oca jedna od deset najbolje napisanih knjiga u poslednjih 50 godina u nas!

Mada je po meni još veći kompliment Mladenu Markovu za jedan od njegovih najboljih romana ispisao njegov Banaćanin Jovan Ćirilov, našavši mu tri francuska korena u debelom i uspravnom romanesknom stablu.

„Markov je do sada bio neka vrsta „banatskog Balzaka“, pisca Ljudske komedije pretežno iz perioda Seljaka i Seoskog lekara. Sa romanom Ukop oca jasno je da poštuje svetsku tradiciju, i Prusta i Kamija. Pristup romanesknoj građi je prustijanski, a tema kamijevska iz velike novele ili malog romana Stranac.“
Tako je govorio Ćirilov, a na pomen njegovog pokojnog zemljaka, čika Mladen se odmah nekako isprsi: „to smo mi Banaćani!“ Na tako malo prostora toliko darovitog sveta. Pa ja odavde iz Samoša peške mogu da idem u Crnjanskovu Ilanču i Pupinov Idvor, mogu i do Orlovata Uroša Predića, a i Vasko Popa mi je bio tu na puškomet. Ova zemlja je rađala takve ljude. I Ćirilov je mogao iz Kikinde da dobaci do Jakšićeve Crnje. Da vam ne pričam sad o Dositeju i Toši Manojloviću, ili o Voji Despotovu kojeg sam 30 godina nadživeo... Ali niste vi po tu priču potezali čak ovamo...

Pa šta mislite, zašto sam vam došao?

Po političku priču, naravno. Niko više ne zna o drugom da govori. Ni da pita, ni da misli. Bar da me pita kako zdravlje! Zašto sam ućutao, što ne pišem, ili bar što ništa novo ne objavljujem? Da mu kažem da sam bolan i prebolan, bolno telo, a još bolnija duša. Otrovana.

A kako da vas i pitamo za zdravlje, kad vi iz bolnice očas pobegnete u Samoš na pecanje. Dobro, to je bivalo ranije, posle operacije srca, ali sad je zima, i opet ste na silu izašli iz bolnice.

Da, opet sam napustio bolnicu. Pobegao. Ne mogu tamo da izdržim. Gase mi svetlo u pola deset, stalno mi upadaju u sobu, galame, šalju me na sva moguća snimanja i ispitivanja. A ovde u kući sa mojom Verom, živimo kako mi hoćemo. I kako moramo. Ne mogu da spavam i noćas sam opet gledao snimak iz Skupštine. Ona sednica o usvajanju budžeta. I konačno sam, posle dugog i pažljivog posmatranja i uočavanja mnogih poteza i postupaka ovih što danas vladaju gotovo poverovao da živim u pećini sa Alibabom i četrdeset hajduka. To dodvoravanje Aleksandru Vučiću od strane svih sitnih, a sad skoro ujedinjenih partija – to ja nisam u svom dosadašnjem životu video. Ocenio sam da se svi oni njega strahovito boje, a kada bih kao psiholog ocenjivao njega, mislim da njemu nešto jako nedostaje. Ali još nisam otkrio šta. Onaj ko je to sve gledao nekako sa strane, objektivno, mirno, mogao je to da zaključi po tome što je on često, prečesto ponavljao samo jednu rečenicu: „Ja se vas ne bojim!“ Pa niko nije došao u Skupštinu Srbije da se nekog boji ili ne boji. Valjda ih pokriva neki skupštinski imunitet, ili nešto drugo... neka partija, neko samopouzdanje da nisu baš ovejani prestupnici, krivi pred svim zakonima ove zemlje. To bi u stvari bila kratka ocena mog viđenja čoveka koga su oni nazvali vođom!

Pa i vi ste se bavili politikom?

I ja sam se i sam, svojevremeno, na moju nesreću, ali kratko vreme, bavio politikom, od koje sam se jedva izlečio. Kad kažem „politikom“ – mislim na aktuelnu, dnevnu politiku. Jer politika je i kupovina zeleniša na pijaci, svaki tren života čovekovog je politika. Ali nisam ja hteo tu temu. Moja tema i moja sadašnja preokupacija je nešto sasvim drugo. Bio sam ponukan izgradnjom tog čuvenog mosta koji su gradili Kinezi, a spaja desnu sa levom obalom. I to je deo politike. Kinezi su nama prodali taj most, kažu da su ga nešto jeftinije dali da bi dobili gradnju železničke pruge Beograd-Budimpešta. Pa sam se pitao: zašto ti Kinezi sve to ulažu kod nas, gde je Kina, a gde je Srbija. I tek docnije sam saznao da su oni kupili i luku Pirej – da bi što lakše sa svojom robom stigli u srednju Evropu i pokrili skoro sve evropske zemlje manje-više bivšeg istočnog bloka.

Pa nećemo sad, valjda, biti i protiv mostova, ako ih gradi ova vlast. Ionako ih samo dovršava, kao i sve drugo što je počela prethodna vlast?

Naravno da ja nemam ništa protiv izgradnje mostova, da ne citiram sad i nobelovca Ivu Andrića. Naprotiv, ja volim i kad se brvnom pređe sa jedne na drugu stranu potoka. Pa tako valjda misle i svi drugi, zar ne? Ali šta smo mi, pitam se, dobili, a šta izgubili? Ja mislim da smo više izgubili nego dobili: više od polovine Banata je već preseljeno ili tek gradi kuće u Krnjači. Proputovali ste ceo Banat i videli sva ta opustošena sela... Ja mislim da je državna politika morala da od Srbije stvara poljoprivrednu zemlju, a ne megalopolis za smeštaj stotina hiljada službenika i činovnika državne uprave. Gledajući taj most i te silne kuće koje se žurno grade na levoj obali Dunava video sam opustošeni Banat. I tu sad dolazimo do jedne zanimljive priče: kao u nekoj komediji most je nazvan imenom Mihajla Pupina, valjda zato što iz Beograda vodi ka Banatu. Uzgred budi rečeno, ni dan-danas mi nije jasno zašto je izbila neka svađa oko te ploče na mostu, ko to nije bio zadovoljan, da li Kinezi ili mi... ni danas mi nije jasno, a nije mi ni važno. Ali tu sad dolazimo do jedne fantastične priče – most će nositi ime Mihajla Pupina, ali će ga svi, naravno, zvati Kineski most, kako ga već i inače uveliko zovu. A ti koji su izmislili to ime kao da su nam se rugali – izgrađen je most, uz sve uvažavanje pristupnih puteva i ostale gradnje koju danas „infrastrukturom“ zovu, most koji vodi Idvoru. A zar je taj Mihajlo Pupin, koji je za neke veći čak i od Tesle, zaslužio takvu „komendiju“ da u Banat pređe most tek kad tog Banata više kao i da nema? Po mom shvatanju, Srbija je trebalo da bude poljoprivredna zemlja, ali mi uvek više hoćemo nego što možemo. Zamislite jednu zemlju koja se odriče jednog svog dela, a u ovom slučaju konkretno Banata, jer Banat je već pust, izađite na sokake i pitajte svakog koliko bi dobio za kuću. Vi danas u Banatu za 3.000 evra možete u svakom selu i na svakom mestu da kupite kuću i dobar komad zemlje. Neće se u velikoj Americi nikad desiti, uz sav tehnološki napredak, da se odustane od cele jedne Arizone. Ili neke druge provincije. A bogata Srbija se odriče Banata, a to je komad zemlje toliko prostran maltene kao Bačka i Srem zajedno. Ili pola Šumadije.

Šta u stvari hoćete da kažete?

Hoću da kažem: u iole ozbiljnoj državi taj most bi bio podignut na drugom mestu. Imamo Pančevački most na Dunavu, a sledeći je kod Slankamena na Tisi. Da smo zaista poljoprivredna zemlja, brinuli bismo kako da izvezemo plodove zemlje. I to ne iz države, nego iz njive, do luka na Dunavu i do gradskih skladišta. Ali šta znaju gradski činovnici o prevozu i skladištenju hrane. Oni se bave marketingom i menadžmentom, ma šta to (njima) značilo. Pa kad stanem kraj tog novog mosta, ja naravno razmišljam o Pupinu, koji je ceo Banat za našu tad novu, zajedničku državu na svoju reč dobio. Zahvaljujući svom ličnom angažmanu kod Poenkarea, a pogotovo kod američkog predsednika i svog ličnog prijatelja Vudro Vilsona. Retko ko je znao, a pogotovo to danas niko ne zna, kako je to Pupin radio: on je dolazio ovamo do Debeljače gde su ga čekala kola da ga voze svuda po Banatu, do Temišvara čak, i svojim ličnim fotoaparatom slikao groblja i srpske nadgrobne spomenike da bi dokazao da je taj Banat srpski. I dobili smo ga, i niko ga posle nije upropastio kao mi.
Zamišljam ga kako stoji tu kod mosta, sa mnom, i naglas se pita: Kuda vodi ovaj most?

Pa neće baš biti da je tek ovaj most upropastio banatskog seljaka?

Da, ne treba zaboraviti činjenicu da je Banat već opustošen. Ovde je svaka druga kuća na prodaju, mladi beže iz njega i svi bi u megalopolis. Pomalo mi sve to liči na neko vraćanje u srednjovekovlje, kad su se robovi, ili u boljem slučaju kmetovi, skupljali oko gradskih zidina i živeli u čatmarama. Tu sliku sam već video i ispričao je u knjizi „Smutnoe vreme“ u dva toma. A ne treba zaboraviti da je još despot Stefan Lazarević Banat naseljavao Srbima, obližnje selo Boka je podignuto još u XIII veku, pre Kosovske bitke. I šta je danas? Nije ostao ni zamišljeni Pupin da se, zaludan i čemeran, pita: kuda to idemo? Ja bih mu, da mogu, rekao samo: ovaj most će pomoći samo bogatim ljudima da se brže dokopaju Budimpešte, ali je visoka, previsoka cena koju za to plaćamo. A ova zemlja banatska je, kažu svi stručnjaci, posle ukrajinske najbolja na svetu. Vi sad u povratku do Novog Sada nećete videti nijedno drvo, jer ono zasenjuje komad obradive zemlje. Znaju banatski paori na kakvom su tlu, ali ih je nemoguće razuveriti da im neko sa državnog vrha ne prkosi namerno – pa svako pismen vidi da treba očistiti sve ove kilometre divnih kanala koji su tu već treći vek, još od Marije Terezije, da ova zemlja jedinu šansu ima u poljoprivredi, pa što im onda odvlače decu da im služe u megalopolisima? I vide, i čuju, da tamo preko Dunava u Smederevu, radnici u Železari godinama primaju 70,000 mesečno, a da ništa ne rade i pitaju zašto se neko stalno sprda sa njima, sa svima nama, pa na kraju i sa samim sobom. Ili im je i to svejedno - kakvu će državu voditi, samo nek je vode - oni.

A kad čika Mladen sedne za mašinu....?

Ne seda, dok ne ozdravi. I poslednji roman sam završio u teskobi, pa sam ga tako Teskoba i nazvao. Imam krupnu priču, samo da sam zdraviji. To sam ostao dužan i jeziku i narodu, i samom sebi. O 70.000 vojvođanskih seljaka koji su krajem četrdesetih godina prošlog veka robijali po našim rudnicima od Trepče do Bora i Majdanpeka. Reč je naravno o onim „neprijateljskim elementima“ koji nisu uspeli da nabave i isporuče, često i kupe za poslednju ušteđevinu, onoliko žita koliko su partijski činovnici izračunali da na njihovoj njivi mora da rodi. Ta priča ostala je u senci Golog otoka, a bila je od njega mnogo tragičnija. Ako stignem i uzmognem da je napišem, biće to kruna sveg mog pripovedačkog rada.

Knjige/Stripovi

Filipu Davidu uručena NIN-ova nagrada

Najstariji nedeljnik na Balkanu NIN, čiji je prvi broj objavljen na današnji dan 1935. godine, svečano je obeležio veliki jubilej, 80 godina postojanja, uručenjem 61. NIN-ove nagrade za roman godine književniku Filipu Davidu, za roman "Kuća sećanja i zaborava" u izdanju Lagune.

Knjige/Stripovi ponedeljak 26.01. 20:37 Komentara: 8
strana 1 od 19 idi na stranu