„Jakom čoveku je svaka zemlja domovina“

Neposredno pre toga saopšteno je da jedna od najprestižnijih književnih nagrada na nemačkom govornom području, dotirana sa 15.000 evra, ove godine ide u njegove ruke i to za roman Pred praznik/Vor dem Fest (Luchterhand, Minhen 2014).

Stanišić je rođen 1978. u Višegradu. Na početku građanskog rata, kao četrnaestogodišnjak, sa porodicom se seli u Nemačku. Studirao je germanistiku i slavistiku na Univerzitetu u Hajdelbergu. Njegov prvi roman, Kako je vojnik popravio gramofon (2006), koji govori o ratu u Bosni, imao je veliki uspeh i dosad je preveden na tridesetak jezika. Nakon osam godina pauze Stanišić objavljuje novi roman, za čiji rukopis je dobio nagradu Alfred Deblin.

Pozno letnje veče spušta se na selo Firstenfelde u oblasti Ukermark, na krajnjem severozapadu Nemačke, u dubokoj provinciji nekadašnjeg DDR. Sutradan je seoska slava posvećena Svetoj Ani. Ulice su potpuno puste, samo jedna lisica luta po obodu sela i pokušava da iz kokošinjaca ukrade jaja. Selo leži između dva jezera, a pošto je skeledžija nedavno umro, sada je još teže nekuda otići ili stići u tu nedođiju. Postepeno, autor naseljava Firstenfelde junacima romana: sredovečna upravnica zavičajnog muzeja, opsednuta viškom kilograma; penzionisani potpukovnik nekadašnje istočnonemačke Narodne armije, u danonoćnom „ratu“ sa modernim automatima za cigarete; nekadašnji lokalni poštar i doušnik Štazija, sada uzgajivač koka-nosilja; ostarela slikarka, ćerka izbeglih Dunavskih Švaba; lokalni pijanci, koji noć provode u oronuloj garaži preuređenoj u bircuz. U romanu se pojavljuje i nekoliko ženskih figura, o kojima ne doznajemo tačno ko su i odakle su, kao ni da li zaista postoje (duhovi?, vile?), ali sve one imaju isto ime - Ana.

Pripovedanje je oblikovano u prvom licu množine, kao glas kolektivnog, zajedničkog Mi, koje se odnosi na sve stanovnike sela. Radnja - koje u klasičnom smislu nema - ograničena je na noć pred praznik. Paralelno sa tim narativnim tokom, kroz roman se nižu priče i legende iz sedam vekova duge istorije sela, napisane stilizacijom starih nemačkih jezičkih normi i parodiranjem različitih književnih žanrova, od biblijske parabole i crkvenih hronika, do folklornih bajki i tipičnih viteških i pikarskih sižea: priče o prirodnim katastrofama koje su zadesile selo, o ratovima i političko-crkvenim previranjima, o proganjanju i spaljivanju veštica, o slučajevima ubistava, razbojništava i drugih vanrednih događaja koji su u svoje doba ustalasali život sela.

Likovi savremenih žitelja Firstenfeldea samo su donekle socijalno tipizirani; pre bi se moglo reći da su društveno dekontekstualizovani i osobenjaci svako na svoj način. Stanišić vešto balansira na granici stvarnosti i bajke, svakodnevnog i fantastičnog (kao što je scenografija romana omeđena sumrakom i svitanjem). Neobično je da roman koji je na prvi pogled izolovan i „očišćen“ od društvenih konkretnosti toliko bude zasićen „stvarnosnim“ sadržajima i detaljima. Pominju se, uvek u suptilnom ironijskom kontekstu, i Angela Merkel i Gerhard Šreder, i Sebastijan Fetel i Mesut Ezil, TV serija Mesto zločina i muzička grupa Ramštajn, procenjuje se današnji značaj benda Nirvana, itd. Lokalni pijanci, u pohabanim adidas trenerkama, živo razmatraju ima li smisla da se raduju kada Ezil postigne gol za nacionalni tim jer on pred utakmicu ne peva himnu.

Osim ironije, neusiljene ali efektne duhovitosti i izvanrednog komičkog talenta, glavna odlika Stanišićevog stila je (pseudo)infantilna perspektiva, tj. smišljeno naivan i „nevin“ stav u percipiranju sveta, što omogućava kako drugačije i neočekivane uvide u stvarnost, tako i jezičku inovativnost. Likovi su oblikovani poput karikatura i strip junaka, pomalo su „felinijevski“ iščašeni i bizarni. Stanišićev roman čitaoce u Srbiji najpre bi mogao da podseti na knjige Ispod crte Srđana Tešina ili Oštar start Miće Vujičića, a na različite načine srodna bi mu mogla biti i proza Vuleta Žurića, Slobodana Tišme, Srđana Valjarevića.

Dodela nagrade Stanišiću sredinom marta odigrala se u trenutku kada je nemačku književnu scenu uzburkao esej kontroverznog pisca Maksima Bilera, objavljen krajem februara u magazinu Die Zeit. Biler je oštro prigovorio autorima tzv. migrantske književnosti - pomenuvši direktno i samog Stanišića - da se proračunato prilagođavaju očekivanjima nemačke književne kritike, umesto da pišu o konkretnim problemima svog društvenog miljea. Odjek te kontroverze nije teško prepoznati i u saopštenju žirija Lajpciškog sajma, u kojem je navedeno da je Stanišićev roman stilski ubedljivo književno delo koje se „opire zatvaranju u večiti geto migrantskog iskustva“.

Prema kritičaru lista Die Welt, Stanišićev roman je prevashodno na tragu savremene angloameričke proze; on ga je lucidno opisao kao gotik verziju "Sna letnje noći" sa istočnonemačkim proleterima u glavnim ulogama i sa neodoljivim "hepiendom". Roman "Pred praznik" modifikovani je tip seoskog, tj. provincijskog romana, što na početku 21. veka sa sobom neizbežno povlači određene ideološke konsekvence i otvara se za različita anti- i alterglobalistička čitanja; premda bi možda najpre trebalo dati za pravo onim kritičarima koji su u ukočenosti i bezizglednosti koju roman sugeriše prepoznali izraz trenutka u kojem se civilizacija zaglavila, doba u kojem se čini da je globalni kapitalizam u sebe usisao sve ideologije i onemogućio bilo kakvu alternativu.

Stanišić je u intervjuima otkrio da je prvobitno imao koncept romana o maloj, u sebe zatvorenoj zajednici i da je tek naknadno odlučio da je „smesti“ u istočnonemačku provinciju. Tako je njegov roman - pored toga što je dotakao problem neonacizma - neminovno dospeo u vezu sa specifično nemačkim tipom savremenog romana koji tematizuje društveni prelom i njegove posledice nakon pada Berlinskog zida (tzv. Nachwenderoman). Takođe je posredno i na samosvojan način stupio u polje aktuelnih nemačkih narativa ostalgije, sve rasprostranjenije postmoderne reinterpretacije - ali istovremeno mitizacije i komercijalizacije - pojedinih aspekta pop-kulture, arhitekture i primenjenog dizajna iz perioda istočnonemačkog „socijalističkog modernizma“. Čitanje u tom smeru postaje tim interesantnije kada se ima u vidu autorova životna priča, jer se nameće pitanje da li se i na koji način iza Stanišićevog DDR krije SFRJ.

Ako bi neko tragao za „finalnom porukom“ romana "Pred praznik", verovatno bi ga trebalo usmeriti na jedan od povlašćenih citata u knjizi. Radi se o stihu rimskog pesnika Ovidija čije duplo dno Stanišić svojim romanom dodatno potcrtava: „Omne solum forti patria est/Jakom čoveku je svaka zemlja domovina“.

Izvor: Danas.rs