Svečano otvoren 58. Sajam knjiga

Kao što nalažu tradicija i zvanična ceremonija i otvaranje 58. Beogradskog međunarodnog sajma knjiga najavile su fanfare a zatim su se posle scenskog spektakla "Fuga za Crnjanskog" brojnim gostima u Hali 1 obratili pisci: u ime Poljske, zemlje počasnog gosta, Olga Tokarčuk, a čast da zvaničo otvori Sajam knjiga pripala je Ljubivoju Ršumoviću.

Izvor: Tanjug
Podeli

Šta pisci i izdavači očekuju od Sajma knjiga?

Među mnogobrojnom publikom bili su predstavnici diplomatskog kora i premijer Ivica Dačić.

Živa legenda među srpskim književnicima literature za decu, Ršumović, iza koga stoji biblioteka od 86 naslova što za svakoga zvuči impresivno, ipak je osetio potrebu da se pred tako uvaženim skupom ogradi da je "teško pametovati" tako obrazovanoj kulturnoj eliti i zato je odlučio da im se prvo obrati rečima Dosteja Obradovića, starim dva veka: "Knjige braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci".

Podsetivši da je, u vreme Dositeja, knjiga značila-pismo, jer to je "ona knjiga koju u kljunu nose dva vrana gavrana, ona koju na kolenu piše Aga od Ribnika, ona koju dobija knez Lazar od Bogorodice", Ršumović je kazao da se uvek "radi o nekoj važnoj, presudnoj i sudbonosnoj stvari i zato je u usmenom predanju knjiga izjednačena sa pismenošću a to je značilo mudrošću".

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac i državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Dejan Ristić, nakon posete biblioteci "Vladislav Petković Dis" u Čačku, gledali su prenos svečanog otvaranja 58. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga u biblioteci "Vuk Kardžić" u Prijepolju, saopštilo je večeras Ministarstvo kulture i informisanja.

"Evropski đak Dositej, znao je da pismenost otvara još jedne oči ljudima, one kroz koje duša gleda, dalje, od one muke svakodnevne, dok zvona i praporci, iz njegove poruke, su dogme i neznanje, a knjiga je izlaznica iz sujeverja i zaostalosti... Pismen narod čita, a nepismen sluša, pismeni razmišlja svojom glavom, a nepismen tuđom" upozorio je on.

"Danas je knjiga i potrošna roba, i priručni alat, uspešna drugarica u samoći, savetnica za pitanja srca, ali i udžbenik života, džepni asistent u odrastanju i prvi pomoćnik u poslu", nabrojao je Ršumović i dodao da nova "tehnologija nudi stalno pomagala, digitalna čuda za druženje i zabavu, pa i za učenje i obrazovanje". Postavljajući retoričko pitanje; da li knjiga izumire, kratko ogovara: Ne!

"Iz godine u godinu Beogradski sajam knjiga ponavlja to: Ne!", poručio je Ršumović.

Da bi stigao do svoje poente Ršumović je citirao narodnu poslovicu "da nije učen onaj koji čita knjige, nego onaj koji zna šta čita", zatim svetog Ćirila, koji je poručio Slovenima "Nagi su svi bez knjiga narodi!", pa Borhersa koji je Raj "zamišljao kao svojevrsnu biblioteku", Đamil Sijarić je kazao "Kuću kućom čine knjige" dok je Fokner želeo da mu epitaf glasi "pisao je knjige i umro", Flober i je kazao: "Pisac, poput Boga, stvara svoj svet", Šeli je tvrdio "Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta".

Posle svih ovih pohvala pisanoj reči, Ršumović je podsetio da je nedavno za najbolju knjigu proteklog milenijuma proglašena "Mali princ" Antona de Sent Egziperija, i to "smatra da je potpuno zasluženo, jer je mudra koliko i zabavna, a pisana je za decu u ljudima i ljude u deci".

Vraćajući se opet u prošlost, kazao je da je Karadžić svaki prevod shvatao kao pružanje ruke svetu, i da se on sada rukuje sa kolegama i knjigama iz Poljske.

"Verujemo da nam ih je doveo nobelovac Henrik Sjenkjevič, koji nas neprestano pita: "Quo vadis" i čudi, što nas ove godine nema na frankfurtskom Sajmu knjiga, a raduje što je beogradski Sajam dobro razumeo rečenicu Duška Radovića "Poštovana deco", pa je ispoštovao decu time što je pozvao jednog njihovog drugara da svečano otvori ovaj Sajam" rekao je Ršumović i dodao da "kao ogorčeni protivnik svake vrste zatvaranja proglasava Sajam knjiga otvorenim!"

I Olga Tokarčuk, koja važi za jednu od najboljih poljskih spisateljica i bila je ovogodišnji kandidat Poljske za Nobelove nagradu odabrala je da se vrati u daleku prošlost kada je je "prvo reč služila da pričanje, a to je bio i prvi vid komunikacije" .

"Svi mi smo potomci tadašnjih pripovedača i narodnih pevača, onih "homines narrantes "- tih ljudi koji su uspeli da složenost sveta obuhvate rečima" konstatovala je ona i nastavila: "povesti pripovedamo jedni drugima do dana današnjeg - i upravo to je književnost".

Književnost je za Tokarčukovu "tajanstven način ljudske komunikacije jer u njoj ono verbalno, emocionalno i socijalno prelazi u drugu ličnost, kroz čija čula i pamet počinjemo da doživljavamo svet".

"Blagodareći tom malom čudu koje nastaje između slovnih znakova u tekstu, oka i mozga, možemo da učestvujemo u životima drugih ljudi, štaviše - da se u njih promećemo iIi da shvatimo koliko su nam u svojoj različitosti slični i - u i svojoj suštini - bliski" smatra Tokarčuk.

Prihvatajući tezu da "naša percepcija drugih ljudi mnogo više zavisi od naše uobrazilje nego od činjenica,Tokarčuk konstatuje da je "to prepoznavanje samo naizgled neobično, pošto danas znamo, i to je van svake sumnje, da knjige razbuđuju našu maštu".

Izrazivši zadovoljstvo što je pozvana da otvori ovaj svet književnosti u Beogradu, gradu koji je gorko iskusio najnoviju istoriju,Tokarčukova je primetila da su "tragovi rata ostavili rane ne samo u tkivu grada, nego i u svesti njegovih žitelja".

Za nju je Srbija, uprkos svojoj nevelikoj teritoriji jasno i postojano na kulturnoj, a naročito književnoj mapi Evrope, budući da su na ovim prostorima ponikli pisci poput Ive Andrića, Danila Kiša, Miodraga Bulatovića, Milorada Pavića ili Davida Albaharija.

Ona je poželela: da izdavači i pisci nađu jedni druge, da sklope ugovore na obostranu dobrobit, da knjižari pronađu izvanredne naslove za police svojih knjižara, da novinari dobiju inspiraciju za pisanje sjajnih tekstova a čitaoci, jer oni su ovde najpreči, da s ovog mesta ponesu zalihe drugih svetova u koje će moći da proniču tokom čitave sledeće godine.

Tokarčukova je na kraju poručila svima onima koji "prođu pokraj deteta koje čita, da imaji na umu: čitanje je sveto stanje, a dete koje čita nikad ne treba ometati".

Inače, nakon što su fanfare označile početak svečanog otvaranja, glumica Dušanka Stojanović, kao i 6 mladih glumaca Studija Labaratorije za izvođačke umetnosti FDU, bili su na sceni dok se Halom razlegao glas Crnjanskog koji recituje prvi stih poeme "Lament nad Beogradom".

Svaki neparni stih poeme izgovarao je sa zvučnika Crnjanski, a svaki parni - šest mladih glumica i Stojanovićeva.

Ovim omažem Crnjanskom za koga je Andrić kazao da "svi smo mi vremenom postali pisci, samo je Crnjanski pisac po rođenju" obeleženo je 120 godina od njegovog rođenja, koje proslavljamo ove godine, 26. oktobra.

Knjige/Stripovi

strana 1 od 27 idi na stranu