Geopoetikine preporuke za ovu jesen

Knjiga "Anđeo Esmeralda" okuplja devet DeLilovih priča napisanih u periodu između 1979. i 2011. godine. Iako prostorno, tematski i vremenski raštrkane na udaljene tačke, one ne samo da formiraju jednu doslednu stilsku ravan već pomeraju granice do kojih smo mislili da savremena književnost doseže.

Dva usamljena astronauta-vojnika u fiktivnom svemirsko-zemaljskom ratu, žena opsednuta ponovnim potresima nakon razornog zemljotresa, iznenadni ljubavnici zarobljeni na tropskom ostrvu... Svi su oni deo jednog sveta čija složenost u isto vreme i uznemirava i teši.

DeLilova neverovatna moć zapažanja zaustavlja trenutak, usporava ga i vivisecira. U ulozi posmatrača i jezičkog hirurga, on je surov i odlučan u dubinama u koje zalazi, a ipak delikatan u potezu. Ova zbirka priča svedoči o nesvakidašnjoj britkosti jednog od najvećih spisateljskih umova današnjice koji, za trideset godina koliko pokriva, ni na trenutak ne gubi na svojoj oštrini.

Sorokinov roman "Mećava" čitaoce vodi u jednu rusku zabit kojom vlada misteriozna epidemija - ”bolivijska crna” koja ljude pretvara u zombije. Doktor Garin ima samo nekoliko sati da stigne u selo Dolgo kako bi vakcinisao preživele i spasao ih užasne sudbine. On prihvata svaki rizik i gotovo da predstavlja oličenje starovremskog ruskog lekara spremnog na podvig i žrtvu radi opšteg dobra.

Izvučen iz tople postelje, s ruske peći, u mećavu s njim ide i Kašljucko, čovek iz naroda, vlasnik čudnog samohoda koji pokreće pedeset konjića ”veličine jarebice”. On je doktorov vozač i vodič kroz snežno bespuće. Put od sedamnaest vrsta pretvara se u košmar.

Ironično nagoveštavajući fabulu u žanru horora, ovaj kratki roman rafiniranim jezikom ruske klasike zapravo govori o večnim ruskim temama: o ruskom putu, o smislu života, o jazu između naroda i inteligencije. Garin i Kašljucko su prikazani u neku ruku kao kolonizator i starosedelac: ono što je jendome sveto, drugome je puko srestvo za postizanje cilja. Ovde su to konjići, o kojima Kašljucko brine više nego o sebi, i svojom čednom i tragičnom ljubavlju prema životinjama podseća na Gerasima, junaka Turgenjevljeve priče ”Mumu”.

"Babetina gozba" je poslednji roman Karen Bliksen koji je preveden na srpski jezik. Radnja dela smeštena je na sever Norveške gde unutar polarnog kruga leži gradić po imenu Berlevog. Omeđano ne samo visokim planinama već i strogim religijskim kanonima, ovo ribarsko mestašce "nalik dečjoj igrački od drvenih kocaka" dom je ćerki seoskog pastora - Martine i Filipe.

Sestre dobročiniteljke i ostali meštani žive skromno i bogojažljivo, čuvajući se od greha, ispraznih zadovoljstava, ali s njima, možda, i uživanja u životu. Kako u romanima i filmovima to obično biva, mirno more trebalo bi da uzburka priustvo nekoga iz drugog sveta - a stranger comes to town...

Karen Bliksen, međutim, vešto i promišljeno zanemaruje naša očekivanja i krši pravila žanra, a akcenat stavlja na kritiku društva koje oslikava i iznosi suptilan komentar na ljudsku prirodu. Spletom nesvakidašnjih okolnosti, u gradić dolazi čuveni francuski operski pevač Ašij Papen, a nešto kasnije markantni oficir Lorens Levenjelm. Martina i Filipa su u velikom iskušenju da u uređenom svetu svoje male zajednice prepoznaju trag sumornosti i nepodnošljive krutosti. No tek će Babet, nedokučiva kuvarica iz Pariza, uspeti a oslobodi meštane tesnih stega u koje su se okovali.

Spoj romantičnog, uzdržanog stila, prekrivene ironije i izvrsnog pripovedačkog dara iznedriće neobičnu novelu koja je i dan-danas predmet polemike u književno-teorijskim krugovima. No, kojoj se god struji tumačenja priklonili, Babetina gozba je jasan dokaz zašto se njena autorka u nekoliko navrata našla u najužem izboru za Nobelovu nagradu, a ekranizacija novele osvojila Oskara za najbolji strani film.

Zbirka "Čovečuljak" Aleksandra Prokopieva broji osamnaest bajki za odrasle, građenih od onog neuhvatljivog praha što ostaje u vazduhu posle nerazumljivih događaja i lebdi među ljudima koji se prećutno razumeju, od praha koji pada po nama kad razmišljamo o stvarima koje ne razumemo.

Prokopiev ne dekonstruiše načela na kojima počiva tradicionalna bajka, već odnos stvarnog i nestvarnog diže na nivo dokučivog. Detinje fasciniran životom kao takvim, on se služi karakteristikama ove "dečje" književne vrste, ali prevazilazi klasičan šablon koji na kraju nudi nedvosmislenu pouku. Moglo bi se reći da piše bajke u kontri, jer polazi od jednostavnih (iako neobičnih) situacija, usložnjava i dovodi do enigmatičnih raspleta bez raspleta.

Krećući se raznolikim predelima, od mitskih do savremenih i urbanih, ploveći kroz vreme, san i fantaziju, progovarajući kroz ljude i životinje, Prokopiev čitaoca sprovodi od besmisla do mudrosti, uveravajući ga da je oboje sačinjeno od iste materije.

Za knjigu "Čovečuljak" Prokopiev je 2011. godine dobio međunarodnu nagradu Balkanika.

Sloboda je fenomen koji sadrži mnoge dimenzije, od ontoloških ili metafizičkih do političkih i ličnih. Jedna od polaznih ideja ove knjige jeste da naše poteškoće s razumevanjem slobode delimično proističu iz mešanja različitih pojmova o slobodi. Upravo je zbog toga bilo neophodno napisati opsežnu knjigu u kojoj ćemo pokušati da razumemo kako su različiti pojmovi slobode povezani i po čemu se razlikuju. ...

"Filozofija slobode" Laša Fr. H. Svensena nije iscrpna studija slobode. Tako nešto je nemoguće napisati, tvrdi autor.

"Neću pružiti potpun pregled teorija slobode pojedinih filozofa, već ću namesto toga koristiti delove različitih teorija kako bih sačinio nešto svoje... Ambicija mi je bila da napišem što je moguće koherentniji prikaz osnovnih ontoloških i antropoloških pitanja, od politike, pa sve do domena lične slobode..."

Ova knjiga je odbrana slobode, odbrana od onih koji tvrde da sloboda ne može imati mesto u našoj naučnoj slici sveta, i od onih koji su u politici i suviše spremni da je žrtvuju iz obzira prema takozvanim višim ciljevima.