Pola veka od Kišovih prvih romana

Sve je to u "Mansardi" suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom, pišu Novosti.

Ovako je Danilo Kiš opisao svoj prvi roman i svoje kasnije knjige. Prvi romani koje je objavio 1962. bili su: "Mansarda" i "Psalm 44". Povodom pola veka od njihovog pojavljivanja u srpskoj književnosti, u četvrtak će u holu Narodne biblioteke biti otvorena izložba "Omaž Danilu Kišu", čiji je autor Petar Kras.

Status Danila Kiša među čitaocima, mlađim piscima, istraživačima i studentima književnosti i dalje je izuzetno visok. Interesovanje za njegove knjige ne jenjava, a književno-istorijski mit koji prati njegovo ime ne uspevaju da naruše ni povremena osporavanja njegovog načina pisanja. U nezaobilazne priče o njemu spada i ona da je u krug za razmatranje za Nobelovu nagradu svojevremeno ulazio i Danilo Kiš. Čak kruže glasine da je već bio u dobitničkoj koverti, ali je, nažalost, umro tog oktobra 1989, uoči saopštavanja pobednika. A pravilo glasi: Nobelova nagrada ne dodeljuje se posthumno. Dve su vrste prigovora koje danas izaziva i "trpi" Kiš, smatra profesor Jovan Delić.

- Jedni su poetičkog tipa u želji da se prevaziđe nešto što je Kiš kao model uspostavio. To mi se čini prirodnim i legitimnim, deo je književno-istorijskog procesa. Drugi prigovori su nekorektni i uglavnom su inspirisani ideološko-politički, ili su recidivi takve inspiracije. Prigovori ne smetaju Kišovom delu da živi, naprotiv - kaže Delić.

Izdavač "Arhipelag" koji je objavio izabrana Kišova dela u sedam knjiga, u rasponu od "Mansarde" do "Laute i ožiljaka", priča iz zaostavštine, ovih dana će objaviti i njegove izabrane poetičke spise u tri knjige. Retko je, po mišljenju glavnog urednika Gojka Božovića da neko tako brzo postane prepoznata i nesporna vrednost, kao što je to u slučaju Kiša.

- Bio je neobično ekonomičan u izrazu i jeziku, efikasan u pripovedanju. Mi gotovo da nemamo pisca tog ranga koji je imao takvu vrstu sažetosti u izrazu. To je jedna od odlika modernih vremena i verujem da to čitaoce privlači Kišovom delu - kaže Božović.

Važno je i šta nam to Kiš govori. Pokrenuo je teme koje su suštinski važne današnjem čoveku i čitaocu.

- Kiš je postavio visoke umetničke standarde i zahteve, i artikulisao ih dovoljno snažno da bi svaka nova generacija imala suštinsku, istinsku obavezu da se odredi prema Kišovom modelu pisanja. Ljudi koji su u našoj književnosti na potpuno različitim poetičkim i političkim pozicijama, imaju potrebu da svoju poziciju utemelje u nekom Kišovom iskazu, rečenici ili da dovedu u vezu ono čime se oni bave i način na koji zastupaju književnost sa nekom Kišovom poetičkom eksplikacijom. To je jasan pokazatelj da je neki pisac postao klasik - kaže Božović.

- U vremenima kada je književnost marginalizovana trebalo bi da se prisetimo Kiša koji je u svom razumevanju literature imao živu svest zašto nam je književnost potrebna i na koji način ona može da demistifikuje, ospori kanonizovane vrednosti društvenih ili političkih procesa, okamenjenih istorijskih uverenja - kaže Božović.