Od nepismenjaka do voljenog pisca

Henri ima mnogo razloga zbog kojih može da bude ponosan. Iz Portugala je stigao u SAD bez ičega, izgradio je kuću u Konektikatu, podigao veliku porodicu i postao kapetan broda koji lovi jastoge.

Međutim, tokom svog devedesetogodišnjeg života on je od svojih bližnjih krio činjenicu kojom se nije ponosio – bio je nepismen. Nije mogao ni da pročita jelovnik u restoranu, pa bi često čekao da neko naruči pre njega porciju i potom bi zatražio isto, a neretko bi radije ostajao gladan nego tražio pomoć.

Sada Henri ima 98 godina i zbirku autobiografskih eseja koja je ušla u program lektire za osnovce. Knjiga “In A Fisherman’s Language” (Jezikom jednog ribara) govori o njegovim bosonogim počecima u Portugalu, životu u oronuloj zgradi na Roud Ajlendu i avanturama na moru.

Sve ovo zvuči još zapanjujuće ako se zna da je Džejms naučio da piše tek u 92. godini.

“Kažem vam, nisam slutio da će sve otići ovako daleko. Pre nisam mogao ni da čitam. Čini me veoma srećnim to što me ljudi zovu i pišu mi pisma i slične stvari”, priznao je vedri starac u telefonskom razgovoru za novinsku agenciju Associated Press.

Henri se priseća da je iz škole ispisan kako bi pomagao u pekari i radio građevinske i brojne druge poslove. Tokom života često je želeo da nauči da čita ili piše, ali činilo se da nikad nije bio pravi trenutak. Jednom prilikom je, na zahtev mlađeg nećaka, morao da napiše pismo koje je pisao gotovo mesec dana.

Inspiraciju da se konačno lati slova našao je u knjizi “Life is So Good” Džordža Dosona (George Dawson), čije mu je delove čitala unuka. Knjiga govori o unuku nekadašnjeg roba koji je naučio da piše u 98. godini.

James Arruda Henry na televizjskom snimanju (fishermanslanguage.com)

“Rekao sam, ako on to može, mogu i ja. Tada sam počeo da učim”, kazao je Henri. Ostajao je do kasno u noć trudeći se da prepozna reči i slova. “To je bio moj zadatak, da raščlanim reči. Međutim, bilo je toliko noći koje sam proveo plačući jer nisam mogao da pročitam te reči ni da ih prepoznam.”

U početku je sam vežbao alfabet, uz pomoć dečjeg rečnika, a potom je zatražio pomoć rođaka i učitelja, priseća se njegova unuka Marliza Maklohlin (Marlisa McLaughlin). Tako je pre dve godine upoznao Marka Hogana, sedamdesetogodišnjeg volontera koji je radio na opismenjivanju starijih. Upravo je njemu Henri prvi put pomenuo ideju o knjizi.

“To me je zaista oduševilo”, kazao je Hogan. “Za mene je to bilo veoma podsticajno iskustvo takođe. Pretpostavljam da sam sada mnogo zadovoljniji svojim izborom posla kada vidim šta je sve on postigao.”

Knjiga “It’s a Fisherman Language” od objavljivanja u novembru prodata je u više od tri hiljade primeraka. Henri početkom aprila planira da održi niz predavanja o važnosti obrazovanja starijih osoba.

Njegove unuke Marliza Maklohlin i Ališa Smit (Alicia Smith) vode blog “In A Fisherman's Language” posredstvom kojeg Henri komunicira sa čitaocima i ohrabruje ih da se i oni upuste u sličnu avanturu.

“Ne plašite se da i sami probate”, poručuje vremešni pisac. “Teško je, ali kada jednom savladate osnove uživaćete u čitanju i pisanju!”