Rekao sam Tasovcu: Prošlo je 15 godina, a ti se još mlatiš s nekom zgradom

Vođa violončelista Beogradske filharmonije Aleksandar Latković za B92 govori o svom radu, organizaciji jednog orkestra "iznutra", svojim studentima, Ivanu Tasovcu i naporima Filharmonije i njenih nosilaca da od ove institucije naprave ono što je danas.

Izvor: B92
Podeli
Foto: Marko Đoković
Foto: Marko Đoković

"Dan pred koncert u petak Tasovcu sam rekao: ’Pa je l’ znaš da je sutra dan kad smo pre tačno 15 godina popili kafu?’ I on mi kaže kao ma da li je moguće. Ja kažem: ’Stvarno. Moj prvi radni dan je bio tako što sam ušao ovu zgradu gde mi sad sedimo. Bila je tek renovirana i ti si se još uvek mlatio sa nekim majstorima i izvođačima radova. Mi smo se tako upoznali. Sad je prošlo 15 godina, imam solo koncert sa dirigentom sa kojim sam počeo, popićemo večeras piće da to proslavimo, al’ ti se opet mlatiš sa novom zgradom i kao da smo ponovo na početku.’"

Razgovarala: Marina Pavlović

Kada su se, kako kaže, nad Srbijom nadvili tamni oblaci 1993. godine, on je započeo svoje studije. Paralelno je studirao u Beogradu i Parizu, učio od vrhunskih muzičara, a sa nekim svojim učiteljima danas nastupa. Tako je na specijalističkim studijama bio student Marija Brunela, koji je danas stalni gost Beogradske filharmonije. Koncertom "Filhademije 3" održanim 1. decembra, krunisao je 15 godina rada u Filharmoniji. Istog tog 1. decembra 2003. na sceni se našao sa dirigentom Urošem Lajovicem, koji je dirigovao i ovim koncertom.

"Kompletna ličnot šefa-dirigenta bila je ono što je on nosio sa sobom", započinje priču o Lajovicu sa kojim se na istoj sceni našao pre 15 godina. Taj dan ujedno je bio njegov prvi radni dan u životu.

"U vreme kad sam ja počeo, on je bio šef-dirigent. Upravo je on zaslužan za podizanje orkestra i možda onako malo izlizano zvuči, to je čovek (tada još uvek aktivni profesor dirigovanja na Visokoj školi u Beču) koji je preuzeo podmlađen orkestar Filharmonije. Približio se tim mladim ljudima, odnosno nama. Napravio je za kratko vreme jedan skok. Orkestar je, u programskom smislu, počeo da svira sve zahtevnije sezone, publika se odazvala i imali smo sve više pretplatnika iz godine u godinu. Pritom, poveo je orkestar na prva bitnija gostovanja", kaže Latković.

Prvi violončelista Beogradske filharmonije radio je sa velikim imenima svetske klasične scene. Upitan kako je raditi sa, recimo, Zubinom Mehtom, on kaže da im je sviranje uz nekoga toliko velikog došlo "prirodno i zahvalno".

"To je čovek sa tolikom kilometražom, sa tolikom kulturom, sa aurom čoveka koji donosi mir, kao neki svetac svuda gde dođe, koji je kumovao širom sveta da se grade koncertne sale. On je mnogo više od dirigenta", priča Latković o dirigentu koji je omiljen srpskoj publici.

To je čovek, ističe on, koji svu muziku prirodno drži u sebi.

"Reći ću vam samo jedan primer. Gospodin Mile, naš dugogodišnji majstor bine, sluša svaku probu. Kada dođe Mehta on sluša, sluša i, kada dođe pauza, on prilazi muzičarima i kaže: ’Ja nisam muzičar. Ja celog života pratim šta vi radite i brinem se o vama i dirigentima. Ali, kada on dođe, ja bih mogao da zasviram neki instrument.' Eto, čini se da muzika teče iz njega", ističe vođa violončelista.

Foto: Marko Đoković
Foto: Marko Đoković

Aleksandar Latković posebno u priči ističe i Muhaija Tanga, kineskog dirigenta i nekadašnjeg šef-dirigenta BGF.

Kod njega je teško govoriti kojoj školi i stilu pripada, objašnjava Latković ističući da je, u slučaju Tanga, ličnost dirigenta u prvom planu.

"On je nas osvojio na prvu loptu kada je uskočio u poslednjem momentu umesto nekog dirigenta koji je morao da otkaže. Ta brzina adaptacije da on uskoči i da se adaptira na repertoar koji mi u tom trenutku sviramo... Brzina reakcije i brzina otklanjanja nekih problema u procesu rada je nešto što nas je privuklo", kaže on.

Foto: Marko Đoković
Foto: Marko Đoković

Rad sa studentima

Aleksandar Latković je i gostujući profesor studentima na Muzičkoj akademiji na Cetinju. U svom radu sa njima on nastoji da ih ne ubacuje u 'kalup' jer je, kako kaže, i sam mrzeo profesore koji govore: 'Dok si kod mene u klasi sviraš ovako.'

"Sviđali su mi se profesori koji, kad odem da čujem njegove studente, vidim da je svaki različit i svaki individualan. Tako da tome pristupam na osnovu onoga što je određenom mladom čelisti u tom terenutku potrebno. Smatram da su pojedini pedagozi i profesori strogi u smislu da uvek nalaze zamerke, ali ja sam se strašno orijentisao da kada vidim neku dobru stranu njihovog sviranja ili ličnosti, da ih tu podržim i guram u tom pravcu. Da ne budu samo u prvom planu nedostaci koje ćemo da ispavljamo, nego da im dam krila", priča Latko o bavljenju muzikom na jednom 'četvrtom' planu.

I sam Latković je na neki način vođa. On je prvo violončelo orkestra i predvodnik čelista. Unutrašnju organizaciju orkestra objašnjava prosto:

"To je kao u fudbalskom timu - imate trenera, kapitena i svi ostali imaju svoje pozicije."

Posle dirigenta tu je koncert-majstor, koji je glava orkestra. Nakon te prve violine su vođe deonica, kako objašnjava Latković.

"Mi, koji smo vođe deonica, dužni smo da se ta jedan izraz lica ili pokret rukom pretoči u ovaj ili onaj muzički izraz", kaže on.

Koncert u petak bio je završni koncert Filhademije 3, orkestarske akademije Beogradske filharmonije, nakon masterklasova koje su muzičari održali studentima i diplomcima Muzičkih akademija. Tako su mladi muzičari zasvirali rame uz rame sa profesionalcima na koncertu na kojem je Latković bio solista.

"Interesantnno je da se vidi kako je orkestar Filharmonije pomešan sa mladim ljudima i još nesvršenim studentima i da, pritom, oni osete ono što na studijama muzike ne mogu da dobiju – kako se stvari pretoče u delo, kako se to pretvori u muziku", objašnjava Latković.

Nažalost, mnogi mladi muzičari kada završe Akademije nemaju gde da rade, a ovaj problem nije izražen samo u ovoj umetničkoj sferi. Kroz ovaj i ranije projekte Beogradska filharmonija imala je cilj da ih uključi i angažuje, ali i dalje postoje prepreke da se ovaj model prenese na neki viši nivo.

"Ja bih voleo da se to dešava više puta godišnje i voleo bih da se dešava kad budemo imali svoju zgradu. Kad ne budemo zavisili samo od toga koliko je Kolarac slobodan i koliko je slobodna ova naša jedna jedina sala koja je od sata do sata stalno zauzeta", ističe Latković,

On kaže da, pitanje o novoj zgradi Beogradske filharmonije nije nešto na šta on može da odgovori, ali da se svi muzičari nadaju tome.

"Dajemo sve od sebe da jednom godišnje, u junu mesecu, kada sviramo na otvorenom i na mestu gde će biti nova zgrada Filharmonije, podignemo tu svest da je ta zgrada preko potrebna. Da 40.000 ljudi koji svake godine dolaze to dokazuju i da je interesovanje ogromno", naglašava prvi čelista ove kuće.

Foto: Marko Đoković
Foto: Marko Đoković

Od koncerata na pijacama, trgovima, livadama do koncerata u staračkim domovima i vrtićima, Beogradska filharmonija stalno pomera granice i pokazuje da je klasična muzika baš za svakoga, samo je treba prezentovati na pravi način.

"Meni i ostalim muzičarima zvone telefeoni sa pitanjima kad se prodaju karte, kao: 'Nemoj da mi to izmakne.' Ali, pazite, to su ljudi koji će posle doći i na neke redovne koncerte. Ja sam svedok tome da neko ko ove godine kupi jedan ciklus, možda će sledeće godine vrlo verovatno postaiti naš pretplatnik", uveren je Latković.

Kaže, toliko su toga uradili da ne znaju više šta bi mogli. Nastoje i da Filharmoniju prenesu i van Beograda, ali to nije tako jednostavno i lako.

"Kažu nam, na primer: 'Zašto ne idete sad tamo da svirate na nekoj livadi? Pa baš je bilo lepo one godine na Smederevskoj tvrđavi...' i tako dalje. Međutim, treba ti logistika za sve to, pa gde su kamioni, instrumenti... Onaj svira jedan dan kod kuće, drugi dan negde drugo. Dakle, vama treba sve duplo da biste mogli da izvodite takvu stvar. Ali, i pored toga, mi pronalazimo način tako što šaljemo male ansamble svuda po gradovima Srbije. Sa gudačkim kvartetom Filhartmonije ne znam gde sve nisam svirao", objašnjava Latković.

Šta sluša jedan čelista u slobodno vreme?

Na ovo pitanje Latković odgovara: "Tišinu". U slobodno vreme skija i na taj način se oslobađa adrenalina, treme i stresa koji prate svaki koncert.

"Neko ko mora da pripremi repertoar za naredne dve sedmice i vežba svoj instrument, njemu je glava već prilično puna muzike. Još ako se tad dešava nešto, ako odem da gledam neki koncert, na primer, meni je glava puna svega i onda imam ozbiljan problem da se umirim da bih odspavao nekoliko sati do sledećeg jutra. Onda me opet čeka gomila nota koje sam ostavio za sutra", iskren je čelista.

Ipak, ako ga pitate šta voli da svira, odgovor je drugačiji.

"Ako stavite na program Malera, ja ću doći živ ili mrtav. To mi je omiljena orkestarska kompozicija", kaže Latković.

Pre nekih desetak dana BGF je priredila 'tehno žurku', a orkestar predvođen šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom svirao je pesmu "Ludnica" Tomasa Adeza. Kada je u pitanju mešanje žanrova, Latković kaže da je 'klasična muzika' ustvari umetničku muziku, a da nije za mešanje žanrova kao takvo.

"Pod klasičnom umetničkom muzikom vi imate već toliko toga zanimljivog. Tango je već maltene ušao u klasiku. Ovakve stvari, kao Tomas Adez, imaju već toliko toga modernog, a da je utkano u umetničku muziku, da nije šund i nešto što ćemo već sutra da zaboravimo. E, to je ono nešto gde se zabava i umetnost razlikuju. Umetnost je nešto što ostaje za sledeća pokolenja, zbog svoje vrednosti i zbog toga što umetničko delo nije samo zanat, nego nosi sa sobom stotine elemenata koji imaju zadatak da nas produhove i uzdignu, dok je zabava za jednokratnu upotrebu i već sledećeg meseca imate novi hit", zaključio je Latković.

Muzika

strana 1 od 24 idi na stranu