Maja Cvetković, E-Play za B92: "Mi nikada nismo prestali!"

Razgovarao: Miloš B. Jovanović

"Iz tog vremena, retko ko da je preživeo. Bjesovi, oni postoje. Goblini su pravili ogromnu pauzu, pa su se vratili. Kanda, Kodža i Nebojša su isto imali pauzu. Mi nismo imali prekide, nikada nismo prestali!", počinje razgovor za B92 Maja Cvetković, koja svoj bend E-Play bez prekida predvodi od 1998. godine.

E-Play je zaista jedan od retkih rok bendova sa dvodecenijskim kontinuitetom na domaćoj sceni, čija je Maja sve to vreme jedina konstanta. Vrlo rano je počela da svira gitaru, da bi ubrzo prešla na bas.

"To mi se dopalo, pa sam krenula sve više da mu se posvećujem i dalje da učim. Ja i danas učim!"

Onima koji prate domaću scenu i bendove na njoj, zvuk E-Playa, uz sve promene kroz koje je taj bend prošao, ostao je prepoznatljiv upravo po Majinom basu.

"Ja sam kao mala bila pravi metalac i stvarno sam bila posvećena metal muzici. Prvi bend mi je bio oi pank, drugi grajnd metal, ali sam ubrzo shvatila da hoću nešto svoje. Kad sam krenula da razmišljam o svojoj muzici, uvek mi je u glavi bio neki distorzirani jak bas, agresivan, nalik Kojinom u smislu sviranja, bas sa trzalicom."

"Posle dolazi i elektronska muzika. Drum'n'bass me je jako zanimao. Odatle učim dosta o ritmu i onda nekako povezujem moj distorzirani bas, sa nekom metalskom osnovom, sa bubnjevima koji sviraju neke izlomljene ritomve, nešto potpuno drugačije od metala - i tako pravim E-Play."

E-Play je nastao 1998. godine. Za popularizaciju benda dosta je zaslužan film "Munje" Raše Andrića iz 2000, u kome su se našle pesme "Prvi pogled tvoj" i "Better Than You". Šta se dešavalo sa bendom u te dve godine?

"Od osnivanja, već sa našim drugim koncertom, bili smo predgrupa grupi Boye u prepunom SKC-u, i svi su, otprilike znali za nas. Onda smo se prijavili na Urban Demo Fest, gde je nagrada bila snimanje albuma. Osvojili smo tu nagradu, ali dođe bombardovanje pa u studio uđemo tek posle toga. U studiju Akademija smo se zatekli 5. oktobra, i tada smo razmišljali 'Hajde da izđemo napolje, propustićemo revoluciju?' Otišli smo na sat - dva, pa smo se vratili. Tokom snimanja, u studio su dolazili ljudi koji su radili na 'Munjama' da vide da li im odgovara naša muzika. Onda su izašle 'Munje', izašao je naš album, pa album Eyesburna 'Fool control' i saundtrek iz 'Munja' i mi smo samo odskočili. Posle toga smo dosta svirali sa Eyesburnom." Dvadeset godina kasnije E-Play iza sebe ima pet albuma. Koji od njih je tebi najdraži?

"Nije najbolji, ali mi je najdraži prvi. Snimala sam ga sa 19 godina, izbacili smo ga kada sam imala 20. Kada je izašao mislila sam - svet je naš! Toliko samo bila ubeđana da je to dobro i jedinstveno, da tako nešto ne postoji nigde drugde. I danas to mislim kad čujem taj album. U to vreme, to je bila vrlo progresivna muzika i nešto što se tek kasnije desilo u elektronskoj muzici. Bukvalno smo svirali ono što se tek kasnije desilo. Kao da smo bili preteča nekog elektronskog pravca. Meni to tako i sada zvuči. Taj mi je najdraži, jer tu energiju koju si tada imao kao klinac ne možeš da povratiš. Zato što tu igra dosta neznanja, naivnosti, dosta toga što te tera da misliš da si najbolji... Ubrzo se, međutim, pokaže da je bavljenje muzikom u Srbiji teška kategorija. "

"Najzreliji album nam je poslednji - 'Sloboda'. Ali ne mogu da kažem koji mi je najbolji. Mislim da na svakom ima nešto što je dobro!"

Koji nastup E-Playa ti je posebno ostao u sećanju i po čemu?

"Ostao mi je jedan sa Bedem festivala u Nikšiću, gde su u publici, iz čista mira, upalili baklje. Ja nikad nisam doživljavala E-Play kao bend koji će moći da stvori takvu atmosferu. Bilo je užasno neobično, ali pošto su svi pevali pesmu 'Ljubica' - bilo je fenomenalno! Ali u trenutku kada su ih upalili, uopšte mi nije bilo svejedno. Nikada nisam smatrala da E-Play može tako nešto da pobudi! "

E-Play je za 20 godina pretrpeo dosta promena, stilskih, žanrovskih i personalnih.

"Što se tiče personalnih, ja sam zahvalna svim ljudima koji su bili u bendu. A bilo ih je dosta. Još sam im zahvalnija što smo se rastali na vreme i u prijateljskim odnosima. Ovde se sve 'vozi' na entuzijazmu i kada manjka entuzijazma, bolje je da ne kočiš stvar nego da je kočiš. Uvek sam pre bila za to da se raziđemo ako ne možemo kako treba da posvetimo vreme nečemu što radimo." To onda znači da si ti stalno puna entuzijazma, budući da 'voziš' celu priču već pune dve decenije.

"Pa, jesam. Baviti se ovim u Srbiji je ludost, sa jedne strane. Sa druge, ja to volim i meni to prija. Ja sam jedini stalni član i kičma benda, koja je to izumela i koja to pokreće. Naravno, uvek uz ljude koji tu sa mnom. Svaka nova ruka je donela nešto novo, jer uvek nešto izgubiš - nešto dobiješ. E-Play je bend koji stalno želi da eksperimentiše i meni super kad dođe neko novi. Čak nekada imam i preveliku želju za tim. Zato nekad zovem u goste Matiju Dedića ili nekoga koga niko nebi očekivao. E-Play je slobodan. I kada bi sledeći album bio potpuno elektronski, to bi bio neki normalan sled."

Da li si, možda, nekada pomišljala da ugasiš bend ili da počneš neki drugi projekat? Da li ti je neko nekada nudio nešto slično?

"Jesu mi nudili i moj odgovor je uvek bio: 'Možda mogu, ali ne mogu ako E-Play ima koncert.' To mi je uvek bio prioritet. Mogu u slobodno vreme, ali E-Play ne sme da trpi. Nisam nikada razmišljala o tome da ugasim bend, ali sam se hiljadu puta razočarala u Srbiju, u nemoć da neke stvari poguraš. Jednostavno, ne može. Guraš 20 godina i onda se, naravno, umoriš u nekom trenutku, pa se razočaraš. Ali, nekim čudom, ne padnem, nego u tom razočaranju, uzmem bas i napravim pesmu!"

"U Srbiji, u svakom bendu koji je sastavljen od pet članova, svaki od njih ima po još jedan projekat, minimum. Onda se ta energija, koja bi trebalo da se usredsredi na jedan bend, rasipa jer se ljudi raspadaju na sto strana. A kada dođe do koncerta, svih pet članova kaže da ne može, jer svako ima svoj 'b','c' ili 'd projekat'. Smatram da je većina muzičara autodestruktivna zbog toga i da je više destrukcije nego produkcije. Zato štedim svoju energiju da bih bila što produktivnija, jer ne želim ni jedan drugi projekat da kočim." Danas se često može čuti mišljenje da je ovde devedesetih, i pored sveg treša koji je tada masovno isplivao na površinu, bilo mnogo više rokenrola nego sada.

"Mislim da je devedesetih zaista bilo mnogo više rokenrola. Postojala je vera i nada, to prvo. Danas ti je jasno da, ako uzmeš taj instrumnet u ruke, nećeš ništa uraditi u Srbiji. Ovde jako brzo možeš da poentiraš, da šokiraš mase i privučeš pažnju, ali ako se to ne desi za pet minuta klinci odustaju. Danas je rokenrola sve manje, a devedesetih si čak i na televiziji mogao dosta toga da čuješ. Čak i u ono najgore vreme neki bendovi su opstajali i publike je bilo više. S druge strane, sada imaš internet, koji ti omogućuje svašta, pa i da za 24 časa postaneš velika zvezda. Ako želiš..."

VI ste, ipak i dalje tu. Kome je za poslednjih 20 godina E-Play lupio "šamarčinu", a ko je E-Playu lupio "šamarčinu"?

"E-Play je lupio šamarčinu svima koji su nipodaštavali žene u rokenrolu. To sigurno! U vreme kada smo počinjali, pre nas su bile samo Boye i niko drugi na taj način nije izvodio muziku. A nama su mnogi opalili 'šamarčinu'. Kada smo 2005. objavljivali drugi album 'Crime' izdavači sa kojima smo pregovarali su nas masakrirali. To je stalna borba, ti se stalno susrećeš sa nekim vetrenjačama... Mnogo je tu bilo 'šamarčina'!"