Najsnažnija emocija klasike: "Ljubav" i "Ašikovanje" uz saksofon i rokenrol

Razgovarao: Miloš B. Jovanović

Autor je, na poziv Filharmonije, odgovorio na temu ljubavi, "koja je ponekada u stanju da emituje toliko snažnu energiju, da bi njome mogao da se pokrene čitav svet". Brkljačićevu kompoziciju će, uz Simfonijski orkestar Beogradske filharmonije, izvoditi solista na saksofonu Milan Savić, inače nosilac francuskog ordena Vitez umetnosti.

Sutrašnji koncert iskoristili smo kao povod za razgovor sa Ivanom Brkljačićim, o saksofonu u klasičnoj muzici kao nečemu što, bar kod nas, nije toliko čest ni poznat slučaj, ali i o ljubavi i rokenrolu kao pogonskom gorivu umetničkog stvaralaštva.

Komponovali ste koncert za solo saksofon i orkestar. Da li ste, tokom tog stvaralačkog procesa, imali u vidu svaki pojedinačni instrument koji će je izvoditi?

"Kako da ne. U mojoj imaginaciji, koja se povezuje sa mojim unutrašnjim sluhom, dakle u mojoj unutrašnjoj kreaciji, mislim na sve instrumente koji su mi na raspolaganju. Od prvog koraka, od prvog tona, mislim i na drvene duvače, i na udaraljke, i na korpus gudačkih instrumenata… U ovom slučaju, možda, primarno na solo saksofon. Od te prve inicijacije moram da znam šta radim, moram da znam kako radim, i koji su sve koraci da bih od tog početnog impulse, došao do zaokružene forme i gotove orkestarske kreacije. Svi ti instrumenti, jedan ukupan zvuk, moraju da obitavaju sve vreme u mom unutrašnjem sluhu, da bi na kraju, kroz finalni orkestarski zvuk, došli do ušiju slušalaca."

Da li prvi saksofon, u ovom slučaju, u vašem stvaralačkom pocesu ima, uslovno rečeno, bolji tretman u odnosu na, na primer, treću flautu ili petu violinu?

"Uslovno rečeno - da, budući da je solista, postavljen ispred orkestra, u pitanju. A još više zbog toga što saksofon nije toliko tipičan instrument u simfonijskom orkestru. Tim pre, ja želim da istaknem saksofon, njegov zvuk, njegovu snagu, njegovu moć, ispred zvuka orkestra, pritom ne umanjujući sve slojeve koje mi kompleksnost zvuka simfonijskog orkestra nudi. Meni je ovde bilo važno da zvuk saksofona svim svojim kvalitetima bude ispred orkestra, ali da, paraleno sa tim, ne zanemarim zvuk jednog velikog muzičkog aparata kakav je simfonijski orkestar."

Foto: Miloš Panteliæ

Koncert naslovljen imenom "Ljubav" deo je ciklusa "Ašikovanje". Zanimljiva igra reči. Sa kim "Ljubav" ovde ašikuje?

"Tu ima nekoliko slojeva ljubavi. Ljubav je neminovnost, svakodnevna. Međutim, vrlo brzo sam zaključio da takva ljubav nije dovoljno interesantna, u ovom slučaju, za moju kraciju, iz prostog razloga, jer je podrazumevana. Meni je bio važniji neki ljubavni imapuls koji bi mogao da pomeri svet. Zato sam počeo da razmišljam o ljubavi koje se ne može baš uhvatiti u svakodnevnim okvirima. Setio sam se velikih stadionskih nastupa, gde su uvek nešto dešava između velikih rokenrol zvezda i publike, gde se za samo dva ili tri sata dešava nešto na temu ašikovnja. Odnosno, na temu ljubavi, i to između jednog čoveka koji emituje strahovitu energiju i 80, 100, 200 hiljada ljudi. Desi se momenat, traje ograničeno, završi se događaj, publika ode kući, bend ili muzičar ili simfonijski orkestar odu u drugi grad, turneja se nastavlja… Ostane sećanje, ali te ljubavi, proizvedene takvom emocijom, više nema."

"Ta snaga, ta energija, jedne ogranične, intenzivne i strastvene veze, bazirane na ašikovanju, upravo je inicirala prvi ton ove kompozicije i njen dalji ukupan muzički tok."

Zašto baš saksofon? To nije čest solo instrument u klasičnoj muzici.

"To je instrument koji mi daje zaista ogromu inspiraciju poslednjih sedam, osam godina. U svetu je potpuno normalo da uz džez saksofon egzistira i klasični. To su isti instrumenti, ali sa dva potpuno različita načina sviranja. Klasični saksofon je kod nas tek u povoju, iako u svetu postoji stogodišnja tradicija komponovanja za klasični saksofon. U muzičkim školama kod nas, do pre desetak godina klasični saksofon nije ni postojao. Danas, samo u Beogradu imamo dve škole koje, i na nižem i na srednjem nivou imaju klasični saksofon, kao i studije klasičnog saksofona na Fakultetu muzičke umetnosti."

Kako ljubav funkcioniše u odnosu saksofona i orkestra? Da li je saksofon glavni nosilac tog ljubavnog impulsa?

"Jeste. Kao što je taj rok star, koji se postavi na binu ispred 200.000 ljudi, nosilac upravo te ljubavne energije. Ali nje ne bi bilo bez publike, kao što je ni ovde ne bi bilo bez simfonijskog orkestra uz solistu na saksofonu."

Foto: Marko Ðokoviæ

Koliko rok, pop ili neka druga muzika, koja nije ona koja se primarno vezuje za vas utiče na vaše stvaralaštvo?

"Puno, jer to je muzika koju sam ja nesvesno upijao u najranijem detinjstvu. Tokom osamdesetih naša rok scena je bila veoma snažna, a i sve ono što je dolazilo sa zapada, iz Amerike i Velike Britanije najviše. Kasnije kada sam počeo da bivam svestan kolika je snaga klasike, od Mocarta, preko Musorgskog, Skrjabina, Stravinskog, Šostakoviča, Prohofjeva, Glasa… Ta snaga koju klasika nosi i ta emocija koju možete da dobijete posle dobrog koncerta klasične muzike ne može da se meri ni sa čim!"

"Najsnažniji impuls, najsnažnije znanje, najsnažniju emociju dobijam iz klasike, a to paraleno crpim i iz svog najranijeg detinjstva, iz svog ukusa, i iz svakodnevice, a nesvesno verovatno i iz folklora."

Postoji li kod vas, možda, neka bojazan da od soliste i orkestra FIlharmonije ne dobijete svoje delo onakvo kakvim ste ga zamislili?

"Ja se sada nalazim u fazi iščekivanja. Svoj posao sam završio kada sam stavio tačku na partituru i kada sam je predao dirigentu. Moja muzika je sada u njegovim rukama. Mislim da kompozicije nema bez živog izvođenja. Tek na probi ću prvi put imati priliku da svu tu moju unutrašnju imaginaciju, sve te moje ljubavne ideje, svo to ašikovnaje, zapravo u živom zvuku, čujem, odmerim i proverim, i na kraju budem zadovoljan tumačenjem dirigenta, soliste i svih muzičara Filharmonije."