Slavu nije voleo, a evo šta je "dečak iz vode" mislio o svom kratkom životu

Prošlo je 24 godine od smrti Milana Mladenovića, jednog od najznačajnijih umetnika bivše Jugoslavije, a legenda o njemu živi sa istim žarom. Šarmer koga većina žena i dalje smatra za prototip savršenog muškarca svojim nesebičnim radom ostavio je dubok trag u muzici koju rado slušaju pripadnici svih generacija.

Izvor: B92, Story magazin
Podeli

Dečak iz vode umro je 5. novembra 1994. godine, nakon tri meseca borbe sa rakom pankreasa u jednoj novobeogradskoj višespratnici sa verom u bolju budućnost i sutra vredno življenja za one koji ostaju.

"Ja tebi čitam poslednje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo sa tobom.To što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno...", reči su kojima je muzičar i dugogodišnji Milanov prijatelj Zoran Kostić Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola na večni počinak, a osim njega, sahrani na Novom groblju, pored porodice i najbližih prijatelja, prisustvovali su i brojni obožavaoci EKV-a.

Milan Mladenović rođen je 21. septembra 1958. u Zagrebu, gde je i živeo do polaska u osnovnu školu. Njegov otac Spasoje, rodom iz Kruševca, bio je oficir Jugoslovenske narodne armije, a majka Danica domaćica iz Makarske. Od prvog dana pa sve do smrti, punih trideset šest godina borio se za muziku i živeo po pravilima koja mu je ona nametala.

"Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu, gde smo se doselili kada sam imao šest godina i na čudan način mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa, zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku", pričao je Milan u emisiji "Tri želje za zlatnu ribicu" Ireni Mišović o tome kako mu je rokenrol bio način života, a muzika vazduh koji je udisao i koji ga je pokretao. Ipak, njegovi prvi ozbiljni koraci u muzici dogodili su se krajem sedamdesetih u bendu Limunovo drvo, koji je nastupao po gitarijadama, u Domu omladine i SKC-u.

Iako u početku nije imao podršku roditelja za izbor muzike kao životnog puta, ipak su ga podržali već nakon prvog hvalospeva u novinama koji je veoma brzo usledio.

"Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate", otkrio je svojevremeno magazinu Ćao, a upravo je njegov otac bio glavni krivac za Milanov izbor profesije, pošto mu je kupio prvu gitaru i upisao ga u muzičku školu.

Za razliku od poslednje decenije u kojoj je živeo, početak osamdesetih ostao mu je u predivnom sećanju jer je mogao bez ikakvih stega da uživa u beskrajnoj ljubavi koja je u tom periodu vladala među ljudima.

Slava koju je stekao i brojni obožavaoci koji su ga pratili kao frontmena EKV-a nisu mu pričinjavala zadovoljstvo. Milan je želeo da ljudi vole njegovu muziku, a ne njega. Međutim, najupornije su bile devojke koje su ga pratile, ljubile, za njim vrištale. Ipak, iako se o njegovom privatnom i intimnom životu veoma malo zna, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić, koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj devojci posvećena je i pesma Oči boje meda.

U avgustu 1994. nakon nastupa grupe na Festivalu u Budvi, Milan biva prebačen u bolnicu, gde je ustanovljeno da ima rak pankreasa, a posle tri meseca teške borbe sa bolešću preminuo je izuzetno iscrpljen i sa svega trideset i pet kilograma.

"Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine", reči su kojima je završena njegova monografija.

Muzika

Pogledajte prvi spot pop hora "Bilećanka" VIDEO

Prvi spot KIC pop hora za pesmu “Bilećanka” promovisan je danas na konferenciji za medije, a večeras će ga premijerno, na velikom platnu, pogledati i prepuni auditorijum u Velikoj sali KIC-a, na jubilarnom desetom koncertu “Bez dileme antifašizam”.

Muzika četvrtak 29.11. 15:07 Komentara: 3
strana 1 od 25 idi na stranu