Felc: Prvi put u Srbiji sam uhapšen, sad ubeđujem Nemce da sviraju Koštanu

Uvek nosi rečnik srpskog jezika. Već dve godine aktivno boravi u Srbiji, a kako je ranije izjavio, uzimao je i časove srpskog. Testiramo njegovo znanje tako što ga pitamo na srpskom kako napreduje sa učenjem jezika. "Uvek imam moj rečnik. Mislim da je to važno. Ja radim sa orkestrom i ja govorim na srpskom. Razumete? Da? Naravno, pričam na engleskom, ali na srpskom samo delimično, ali mi je to važno“, odgovara na srpskom jeziku šef-dirigent Beogradske filharmonije.

U jednom intervjuu rekli ste da ste naučili neke stvari o Srbima iz knjiga Moma Kapora. Šta ste naučili tada, a šta sada znate o srpskom narodu?

"Dolazim u Beograd skoro deset godina i sada je više kao moja druga kuća. Ljudi su veoma otvoreni, druželjubivi i veoma topli. Osećam se veoma prijatno ovde."

Koji je bio Vaš prvi utisak kada ste stigli u Beograd?

"Bio sam uhapšen na aerodromu (smeh). To je bio moj prvi utisak (smeh). To je bio veoma loš trenutak u EU i u srpskoj i nemačkoj Vladi. Postojala su neka striktna pravila oko vize, pasoša i putnih isprava. Ja sam imao samo nemačku dokumentaciju za put po Evropskoj uniji, ne pasoš. Tako da su me dve policajke uhapsile i zadržale dva sata. Tako da sam morao da se vratim kući te noći. Potom sam odmah ujutru u sedam sati imao let. Pritom, nisam spavao uopšte. Vratio sam se i jedan dan kasnije zasvirao sa vašim orkestrom. To je bio moj početak ovde."

Da li su na aerodromu na kraju shvatili ko ste?

"Da, da. Probao sam sve. Zvao sam nemačku ambasadu da pozovu ljude ovde. Vozač me je čekao već i tako dalje. Stupio sam u kontakt i sa našim konzulatom u Berlinu i svi bi mogli da mi pomognu u slučaju da sam mogao da odem odatle. Ali, kada bih izašao već bih bio ilegalno u zemlji. Tako da, nije bilo šanse."

Da li danas imate neke navike koje su vam isprva bile čudne kada ste došli ovde?

"Mislim da ne. Beograd me je fascinirao onog trenutka kada su me pustili da uđem (smeh). Došao sam u junu. Bilo je jako toplo i bilo je mnogo ljudi na ulicama, u kafićima. Slično kao na Mediteranu, samo na specifični balkanski način. Volim da dođem ovde. Volim da upoznajem način na koji ljudi žive i uživaju u životu. U nekim drugim gradovima život je mnogo stresniji, kao što su, na primer, London ili Berlin. Ljudi stalno jure negde, a ovde je mnogo opuštenije."

Foto: Marko Ðokoviæ/BEOGRADSKA FILHARMONIJA

Nakon deset godina Beogradska filharmonija je na programu Bemusa. Zajedno zatvarate ovaj festival Betovenovom "Devetom simfonijom" i poemom "Beograd" Dragutina Gostuškog. "Oda radosti" iz Devete simfonije danas je zvanična himna Evropske unije. Kakvo je Vaše mišljenje povodom toga?

"Ovo je neka vrsta Betovenove utopije, slično kao kod Šilera. Oni su znali da nikada svi ljudi nisu mogli da budu braća. Oni nisu bili glupi. Razumeli su da smo oduvek bili u istim problemima - da smo stotinama godina unazad imali ratove, etničke konflikte, migracije, bežanja... Oduvek smo imali socijalne probleme, ali nismo dovoljno inteligentni da promenimo sve, rekao bih. Zato ova velika fantazija o dobrom svetu i nije realistična. Više je problematika i poruka da treba da budemo što bolji dok smo na ovoj planeti."

Koliko često svirate naše kompozitore i šta mislite o srpskoj muzičkoj tradiciji?

"Svirao sam nekoliko puta vaša dela. Naravno, veoma je važno da Beogradska filharmonija svira domaća dela. Takođe, stalno tragamo za novim delima i gledamo da narednu sezonu dopunimo vašim kompozicijama. Svirali smo Gostuškog prošlog septembra u Gracu. Napravićemo malo osveženje njegovog dela.

Srbija ima veoma dobru muzičku tradiciju. Srpski kompozitori samo nisu toliko slavni poput nekih nemačkih, austrijskih, francuskih i američkih autora. Ja se trudim da podržim srpske autore i ubacim ih u taj koš. Međutim, to je veoma teško ponekad. Na primer, "Koštana" je sjajno delo za mali orkestar. Međutim, meni je teško da nađem mesto u Nemačkoj gde ću da ubedim nemački orkestar da svira "Koštanu". Onda mi kažu: "Što baš to da radimo? Pa moramo prvo da čujemo" i tako dalje. Tako da je teško ponekad."

Bili ste šef dirigent Filharmonije Altenburg-Gera i Štutgardske filharmonije. Nakon toga postali ste šef dirigent Dortmundske filharmonije i muzički direktor Dortmundske opere. Ovo je prvi put da zapravo radite kao šef-dirigent van Nemačke. Koja je razlika između Beogradske i nemačkih filharmonija?

"Nema mnogo razlike u umetničkom smislu. Štutgardska filharmonija je čist orkestar, bez opere. Dok Dortmund i Altendurg-Gera imaju balet i operu. Tako da je jedne nedelje jedno, a sledeće drugo, smenjuju se šefovi dirigenti i gostujući dirigenti. To je prilično normalno. Zapravo, ovo nije bio prvi put da imam obaveze van Nemačke, jer sam radio kao gostujući dirigent u Švajcarskoj šest godina. Imao sam dosta obaveza oko Simfonijskog orkestra u Bazelu. Nekada mi fizički bude teško da radim, ali mentalno mi dođe kao pravo osveženje. Na primer, u ponedeljak sviram večernji koncert filmskih muzičkih numera, sledećeg jutra idem za Dizeldorf, iz Dizeldorfa za Minhen, a onda se ponovo vraćam u Beograd da sviram Betovenovu simfoniju. Zvuči teško i ponekad jeste fizički, ali mi uvek dođe dobro da imam neku vrstu brze promene."

Kada ste došli na poziciju šefa-dirigenta u pomenutim institucijama, znatno ste unapredili njihov kvalitet i posećenost. Ista je situacija sa Beogradskom filharmonijom. Šta je ključ uspešnog vođenja orkestra?

"Osoba koja vodi orkestar mora da bude ozbiljna osoba, bez ikakvog lažiranja. Ponekad orkestru treba dati slobodu i pustiti ih. Sa psihološke strane, važno je razumeti kolege, podržati ih. Treba stvari držati na nekom prirodnom nivou i ne vršiti pritisak na ljude. Kao šef-dirigent imaš dve dužnosti - kao muzičar si odgovoran za uspeh i kvalitet, a druga je da se kao ljudsko biće povežeš sa ljudima."

Kako sarađujete sa direktorom Beogradske filharmonije Ivanom Tasovcem?

"Ta saradnja je odlična od samog početka. Znamo se 10 godina. On je veoma zabavan. Uvek je dobro pripremljen. On je takođe briljantan umetnički direktor, zato što je i sam umetnik i raume sve u umetničkom svetu. Takođe je veoma obrazovan. Zaista, volim da sarađujem sa njim."

Foto: Marko Ðokoviæ/BEOGRADSKA FILHARMONIJA

Jednom ste rekli da muzičar mora da zna sve da svira. Da li je to osnovna razlika između današnjih muzičara i muzičara nekoliko vekova ranije?

"Rekao bih da, ako sviramo neko delo, moramo da saznamo što više o njemu. Ako, ne primer, izvodimo Betovenovu Devetu simfoniju, moramo da znamo u kojim okolnostima je napisao ovo delo. Šta znači ovo delo? Koje druge uticaje je sve poprimilo? Šta je novo u ovom delu? Kako je, potom, ovo delo izvršilo uticaj na nove generacije kompozitora? Ovo je ono što očekujem od sebe. Ne mogu to da očekujem od drugih muzičara jer ne znam koliko su obrazovani, kako su pripremljeni i slično. Dakle, prvo očekujem ovo od sebe jer se trudim da budem pripremljen na najbolji mogući način.

Politika je kroz istoriju obično bila u tesnoj vezi sa pozorištem i filmom, da li ovo važi i za muziku?

"U istoriji da. Mnogo. Zato što su uvek vođe i kraljevi nastojali da iskoriste muziku zarad svoje moći i zarad njene bezbednosti. Prvi loš primer je Sovjetska država sa Staljinom na čelu, gde su svi umetnici bili šokirani i prestrašeni, hapšeni od strane tajne policije. To možete da vidite na licu Dimitrija Šostakoviča. Strah. Neki ljudi, poput Šostakoviča, izdržali su i ostali nezavisni u svemu tome. Dok su, s druge strane, neki najtalentovaniji muzičari potpali pod okrilje Komunističke partije i otišli na smetlište istorije.

Sada ipak živimo u mnogo komfornijem svetu. Zamislite da vam sada neko pokuca u tri sata u sred noći i kaže: "Uhapšeni ste." Slična situacija je bila u Nacističkoj Nemačkoj, iako su mnogi kompozitori bili protiv takvog sistema. Komplikovano je, ali postoji jaka veza između politike i muzike, na veoma loš način."

Odrasli ste u Istočnoj Nemačkoj. Jednom ste istakli da volite svoje obrazovanje u tadašnjem komunističkom sistemu. Zašto?

"Nije sve u komunističkom sistemu loše. Ne mislim u političkom smislu. Ali, u mom slučaju, to je bio kraj osamdesetih, kada se komunistički sistem već raspadao. To vreme je bilo, naročito u bivšem istočnom bloku, prilično plodno. Nismo imali ideološki pritisak u smilsu "Ako ovo kažeš, ideš u zatvor." Ako uporedim školski sistem mog vremena i današnji sistem, moram da kažem da je ranije bilo mnogo, mnogo bolje. Danas imamo mnogo problema - nedostaju nam učitelji, nedostaje nam kvalitet programa. Vidim to na osnovu primera moje dece. Potreban nam je snažan podsticaj za buduće generacije. Mogu da kažem da se, u tom smislu, Nemačka ne kreće dobro."

Imali ste 18 godina kada je pao Berlinski zid. Kako je taj dan izgledao?

"To je bio neverovatan dan. Vežbao sam klavir na fakultetu. Putovao sam električnim vozom tada. On se uvek kretao između istočnog i zapadnog dela Berlina. Uvek je između bilo snažno obezbeđenje, vojnici sa oružjem, mašinke i kule... I te noći, 9. novembra, vozio sam se vozom i odjednom video ljude na Zidu, baš mnogo ljudi. Pitao sam se šta se događa i šta rade tamo. Stigao sam kući oko osam sati uveče, uključio radio i čuo: "Zid je pao! Granica je otvorena. Istočni Berlin ići će u Zapadni, a Zapadni će ići u Istočni!" Naravno, odmah sam skočio napolje, pozvao tadašnju devojku i tada sam se prvi put našao na Zapadnoj strani. Ljudi su igrali po automobilima, vijorila se nemačka zastava, a pića po kafićima delila su se besplatno. Neverovatan trenutak."

Foto: Marko Ðokoviæ/BEOGRADSKA FILHARMONIJA

Odrastali ste u muzičkoj porodici. Vaš otac je bio učitelj violine. Šta vas je opredelio da počnete da svirate klavir?

"Moj otac je još uvek učitelj. Ima 81 godinu i još uvek radi. Jednostavno nisam bio motivisan tada da sviram. Moje setre su svirale violinu i violončelo. Svi su oni vežbali zajedno. Otac je često radio i kod kuće. Svako u jednoj sobi. Tako da je bio potpuni haos. Za sve to vreme, ja sam se igrao mojim malim autićima (smeh). Počeo sam veoma kasno za profesionalnu karijeru. Imao sam sedam godina. Većina počne sa četiri."

Kada ste imali 13 godina počeli ste da gajite interesovanja prema dirigovanju?

"I tu sam počeo kasno. Ali, mislim da je to bilo dobro jer sam bio dovoljno zreo da odlučim za sebe. Stariji sam dosta, dobro, ali pokušaću da budem profesionalni dirigent. Tako sam razmišljao."

Šta biste rekli mladim muzičarima koji pokušavaju da pronađu svoj put?

"Da budu privrženi muzici. Pokušajte da ne budete zvezde. Postoji velika razlika u tome kako se predstavlja klasična, a kako, recimo, pop muzika. Ne mislim u pogrdnom smislu. Volim pop muziku, zapravo. Tu je u pitanju čitav šou, šminka, svetla, kostimi, pokreti i sve je to deo pesme koja traje tri minuta. Simfonija nije takva. Za publiku na koncertu bude: "Jao ovaj izvođač je sjajan, kako izgleda, kako peva..." itd. Kod nas je utisak drugačiji: "Kako je fenomenalan Maler, Betoven, kakvo delo, kakav performans." Tek na kraju orkestar dolazi do izražaja."

Pošto ste rekli da volite pop, imate li nekog omiljenog muzičara van klasične muzike?

"Majls Dejvis! Svi džez muzičari, naravno. Volim mnogo Majkla Džeksona, Fila Kolinsa, Pitera Gabrijela. Volim Polis (Police), dok je Sting još bio sa njima."

Šta možemo da očekujemo od Beogradske filharmonije na zatvaranju Bemusa u subotu?

"Nadam se veoma dobrom performansu Betovenove "Devete simfonije", kao što sam već rekao, modernog remek dela tog perioda, sjajne Betovenove utopije koja poručuje da svi treba da budemo udruženi kao ljudska bića. Mislim da Beograd, bar jednom u godinu dana, zaslužuje delo kao što je Betovenova Deveta simfonija."

Da li je "Deveta simfonija" neka poruka Srbiji po pitanju Evropske unije?

"Možda."

Razgovarala: Marina Pavlović