Bob Dilan za hrvatski list progovorio o burnoj prošlosti i otrežnjenju

Iako je Bob Dilan planetarno poznata ličnost, ne može se manje od toga reći o dobitniku Nobelove nagrade za književnost i nepresušan izvor muzičkih i umetničkih nadahnuća još od ranih šezdesetih godina prošlog veka. Zapravo se malo toga zna o čoveku koji već više od pedeset godina neprestano inspiriše brojne generacije različitih muzičara, pesnika, umetnika uopšte.

Podeli
Foto: Gettyimages
Foto: Gettyimages

Piše: Vojo Šindolić

Izvor: Slobodna Dalmacija

Zagonetnost koja prati život i delo Boba Dilana održala se do današnjeg dana, naravno, praćena neverovatnim nizom uzastopnih remek-dela, barem u oblasti poezije i rok muzike.

Robert Alen Cimerman, sin prodavca kućnih aparata, rođen je u Dulutu, savezna država Minesota, 24. maja 1941, ali je avgusta 1962. zakonski promenio ime u Robert “Bob” Dilan. Uprkos stalnoj promeni imidža, duhovnim dilemama, svojoj manipulativnoj prirodi i povremeno zbunjujućim kolebanjima između stvaranja uzvišene muzike i hirova kojima je ugađao samom sebi, pravi Bob Dilan zaista jeste politički prorok, rokenrol zvezda, pevač folk i kantri muzike, religiozni zanesenjak, sjajan pesnik i zanimljiv slikar.

Još od 1961. i legendarnog susreta s Vudijem Gatrijem (koji je tada bio na samrti i s kojim zapravo započinje Dilanova karijera) sve do najnovije turneje Boba Dilana i njegova sastava po Japanu ovog proleća – dakle, za poslednje pedeset i četiri godine, Dilan je stvorio zapanjujuće uticajno i veliko muzičko i pesničko delo koje je doslovno promenilo svet.

Pionir politizacije folka

Američka folk i kantri muzika svojevremeno je Dilanu poslužila kao moćno oružje za društvene promene koje su usledile tokom američke kulturne revolucije šezdesetih godina prošlog veka. Ako ne prvi, Bob Dilan je bez sumnje bio među prvima koji je politizovao folk muziku. Prvi je počeo da izražava političku svest i društvene stavove pomoću muzike – najpre pomoću folka, a potom i rokenrola.

Već tada Dilan je proročanski naslutio političke i društvene promene do kojih je ubrzo došlo. Gotovo trenutno, osećaj snažne povezanosti same muzike s političkim pokretima tog vremena proširio se na pokret za jednaka građanska prava crnaca i belaca (u kojem su folk i bluz imali važnu ulogu), studentski pokret, pokret protiv rata u Vijetnamu, pokret za ravnopravnost polova itd. Dvadesetiprvog oktobra 1967. američki Pentagon je okupirala šarenolika vojska protivratnih demonstranata. Većinu od njih pedeset hiljada činili su intelektualci i studenti, književnici i rok muzičari (među njima i Norman Mejler koji je predvodio svoje “vojske noći”, Alen Ginsberg i Bob Dilan), novolevičarski i pacifistički ideolozi…

Upravo je Bob Dilan taj koji je svojoj generaciji, a i mnogim drugim, uspeo da udari pečat stila političke borbe koji je toliko autentičan. Jer, Bob Dilan je uveo politiku na top-liste. Ono što je, sada već decenijama, iz Dilana kao umetnika neprekidno izbijalo je njegovo poimanje svetosti i moći pesme – i beskrajnih mogućnosti koje proističu iz spoja muzike i reči.
U svojoj sedamdeset i šestoj godini života Bob Dilan ne samo što je najveća živa legenda iz oblasti rok muzike, on je isto tako uticao na apsolutno sve što je došlo posle njega u pop muzici, rokenrolu, ritmu i bluzu…

I dok je hladni rat, polako ali sigurno, ustupao mesto novom globalizovanom svetu, Dilan je, onako kako to samo on zna i ume, s izuzetnom mudrošću i saosećanjem posmatrao taj višegodišnji prelazni prizor, registrujući razne oblike nade, razočaranja, nemoći, zaljubljenosti, žudnje i otuđenosti miliona mladih širom sveta.

Boba Dilana prvi sam put sreo kasnih sedamdesetih kad sam kao jedan od urednika u tada jedinom jugoslovenskom časopisu za rokenrol muziku, "Džuboks", često putovao u velike evropske gradove, a nešto ređe i u Sjedinjene Države, kako bih napravio opsežne intervjue s rok zvezdama i zanimljivim osobama kao što su Leonard Koen, Kris Kristoferson, Džon Lenon, Peti Smit, Nil Jang, Van Morison, ali i članovima rok grupa poput Grateful Dead, Pink Floyd, Led Zeppelin, Rolling Stones itd.

Ginsbergova veza

Kao i u svim drugim slučajevima u mom književnom radu, koji je neraskidivo povezan sa članovima Beat generacije i srodnim piscima, Alen Ginsberg bio je dobrovoljni "beatnički" ambasador koji mi je pomogao da uspostavim kontakt s Bobom Dilanom. Kasnije, uglavnom tokom osamdesetih, Bob Dilan i ja često smo se viđali, čak smo nekoliko puta zajedno nastupali na prigodnim pesničkim večerima i ja bih, kad god bi se ukazala prilika za to, napravio duži ili kraći intervju s njim.

Obično smo razgovarali o svemu i svačemu: od politike do religije, od filma do književnosti. Nikada nisam stekao dojam da je Bob teška osoba – bilo za razgovor ili za prisniji kontakt, iako o njemu kolaju brojne glasine da je izuzetan prgavac. Možda razlog leži u činjenici što je Bob znao da smo Alen Ginsberg i ja bili veoma bliski prijatelji, kao i da se istrajno bavim prevođenjem ne samo dela književnika Beat generacije (Jack Kerouac, W. S. Burroughs, Gary Snyder, Michael McClure, Lawrence Ferlinghetti, Gregory Corso itd.), srodnim piscima poput Čarlsa Bukovskog i Džona Fantea nego i delima kantautora i rok pesnika kao što su Džejms Daglas Morison, Peti Smit, Kris Kristoferson, Robert Hanter itd.

S druge strane, takođe je istina da je vođenje razgovora s Bobom Dilanom veoma zahtevna delatnost. Zapravo, uvek je veliki izazov i veliko zadovoljstvo razgovarati s Bobom jer nikada ne znate hoće li biti raspoložen i pričljiv; ako ga u tom trenutku nešto zaista zanima i dobre je volje za razgovor, rado će o tome opširno pričati. U svakom slučaju veoma je teško nagovoriti Boba da sedne i odgovara na kojekakva pitanja.

* Budući da sam pre nekoliko godina preveo knjigu Sema Šeparda o tvojoj čuvenoj turneji Rolling Thunder Revue Tour iz jeseni 1975, najpre bih te pitao o tvojim sadašnjim osećajima prema toj turneji koja se dogodila pre gotovo četrdeset godina, ali i o tvom filmu Renaldo & Clara koji je nastao u isto vreme.

- Dakle, Renaldovo intenzivno maštanje i njegov konflikt sa stvarnošću – to su srž i suština samog filma. Moja osnovna namera nije se odnosila na književni zaplet, već mnogo više na idejne veze – boje, slike, zvuk. Sasvim je jasno da je svako u tom filmu glumio iz puke zabave. Niko nije razmišljao o protoku vremena. Kako drugačije? I sâm život je improvizacija. Mi ga ne živimo po već utvrđenom, napisanom scenariju.

Pekinpah je napravio ulogu za mene

* U filmu ne postoji osećaj vremena, zar ne?

- Prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje odvojeno, nego u isto vreme, na istom mestu i malo je toga što čovek ne može zamisliti da se zaista događa. Ono što sam želeo da učinim s konceptom vremena i načinom na koji se likovi menjaju iz jedne osobe u drugu… Zapravo, moja je namera bila da gledalac nikada nije sasvim siguran ko govori – i da li onaj koji govori, govori u prvom ili u trećem licu. Tako postupiti zapravo je lukavstvo, svojevrstan trik. Ali, ako čovek malo bolje promisli, to uopšte nije važno.

U filmu "Renaldo & Clara" takođe sam koristio svojstvo bezvremenosti. Verujem da je sam čin stvaranja mnogo stvarniji i iskreniji od onoga koji se bavi stvarnim protokom vremena. Film je taj koji stvara i zadržava vreme. To je ono što bi film trebalo da postigne – zadržati, sačuvati određeno vreme, disati u tom vremenu i pri tom zaustaviti vreme.

* Šta misliš o svom nastupu u filmu "Pat Garrett and Billy the Kid?" A šta o muzici koju si komponovao za isti film? Očigledno, to su dve sasvim različite stvari?

- Mislim da mi je Sem Pekinpah tu ulogu sasvim namerno namenio. Ali, znaš, niko me nije pitao kakav je moj pristup pratećoj muzici za taj film. Potom sam otkrio da su prihvatili moju muziku, ali i promenili joj namenu. Oni u studiju učinili su to iza Pekinpahovih leđa. Ja bih komponovao instrumental za određenu scenu, a potom bi oni u studiju u post-produkciji sve promenili i upotrebili istu muziku za neku drugu scenu i tako su totalno upropastili moju originalnu ideju o muzici za taj film.

* Šta bi mogao reći o filmu "Hearts of Fire"?


- Šta te zanima u vezi s tim filmom?

* Kako si pristao na saradnju i glumio u njemu?

- Scenario za taj film dospeo je do mene posredstvom izvesne osobe iz Agencije William Morris i ta osoba mi je skrenula pažnju na ulogu Bilija Parkera, kao i da me režiser Ričard Markand ima u vidu za tu ulogu. Bio sam pijan gotovo sve vreme snimanja. Bio je to užasan scenario, a glumci nisu imali bilo kakvu kontrolu nad njim. Učinio sam to zbog novca. Hoću reći, šta bi drugo moglo biti razlog?

* Čitaš li i dalje mnogo kao nekada?

- Tu i tamo.

* Jesi li oduvek mnogo čitao?

- Uvek nešto čitam.

Oduvek sviram istu vrstu muzike

* Možeš li mi nešto reći o tvojim novim pesmama?

- Znaš, u vreme dok sam odrastao, stalno sam slušao Henka Vilijamsa Džina Vinsenta, Litl Ričarada i njima slične. Na jedan ili drugi način, oni su u najvećoj meri uticali na formiranje mog stila. U tome sebi ne mogu pomoći, vrsta muzike koju sada izvodim ista je vrsta muzike koju oduvek sviram.

* Želim da te pitam nekoliko detalja o tvojim pesničkim, književnim delima, a ne samo o sjajnoj karijeri kantautora. Malo pre smrti, prilikom jednog od naših poslednjih susreta i snimanih razgovora, naš zajednički prijatelj Alen Ginsberg rekao mi je nešto o tebi što smatram vrlo značajnim, zato to želim da ti ponovim jer verujem da će ti to biti drago.
Rekao mi je: “Nad Kerouakovim grobom tokom turneje 'Rolling Storm', u jesen 1975, Bob Dilan mi je rekao da ga je zbirka 'Mexico City Blues' zaista pukla u glavu i umetnički sasvim zaokupila 1958. ili 1959. dok je živeo u St. Polu. Kad sam ga pitao ‘Zašto?’ odgovorio mi je: ‘To je prvo pesničko delo koje mi je govorilo američkim jezikom.’ Na primer, imaš stih u Dilanovoj pesmi ‘Vrata raja’ koji ide otprilike ovako: ‘motor i crna Madona na dva točka ciganska kraljica i njen srebrnkasti hromirani fantomski ljubavnik’, a to su stihovi koji direktno potiču iz mog ‘Urlika’ ili Kerouakove zbirke 'Mexico City Blues' u smislu ‘povezanosti bleštavih slika’. Kerouakovo spontano gomilanje reči. To je isti način na koji Dilan piše svoje pesme. Takva je poezija kasnije nastavila svoj posebni stil u stihovima Džona Lenona i grupe Beatles, a koji su svoje ime direktno uzeli od beatnika, i Boba Dilana i kao takva se proširila svetom i osvojila ga. Mislim da je nakon dugotrajnog uticaja Vitmana i potom, možda onog Paundovog, ovo verojatno najveći američki uticaj na svetsku književnost – kombinacija Vitmana, pesnika Beat generacije i Boba Dilana.” Tako mi je Alen opisao vašu zajedničku posetu Kerouakovom grobu u Louvelu 1975.


- Ne znam ko je sve gledao moje nastupe 1963. ili 1964. i seća li ih se više iko živ. U svakom slučaju, već tada sam pevao slične pesme. Jedna se zvala “Desolation Row”. Ljudi su govorili: “O čemu on to peva?” Nisu razumeli o čemu pevam. Ali, možda ni ja to tada nisam sasvim razumeo. Međutim, danas veoma dobro razumem ono o čemu pevam. Zato je trebalo vremena da bi pesme kao što su “Desolation Row”, “Maggie’s Farm”, “Subterranean Homesick Blues” i mnoge druge postale popularne, jer na samom početku nisu bile dobro prihvaćene. Ja sam oduvek bio spreman na tako nešto, a danas sam još i mnogo više.

* Postoji li velika, stvarna razlika između “improvizovanih”, u trenu nastalih pesama i onih koje su doživele brojne izmene? Zapravo, kakav je krajnji rezultat?

- Čovek može stvoriti nešto trajno. Hoću da kažem da bi živeo večno, moraš da zaustaviš vreme. Da bi zaustavio vreme, moraš postojati u određenom trenutku, i to toliko snažno i delotvorno kako bi uopšte uspeo da zaustaviš vreme i dokažeš svoju suštinu i to tako što si zaustavio vreme. Ako uspeš to da učiniš, svako ko dođe u kontakt s onim što si ostvario – šta god to moglo da bude, bez obzira na to da li je reč o napisanoj pesmi, isklesanom kipu ili naslikanoj slici – uhvatiće nešto od toga. Ono što je čudno je to što oni to neće razumeti, ali kao takvog će ga prepoznati.

Moje pesme govore o doživljajima duše, o ličnom bolu, o pojedincu, o ličnom prepoznavanju – o ličnom otrežnjenju. Ali ljudi često žele da budu u zabludi… Ne smeju čekati da bude prekasno. Mnogi ljudi čekaju sve dok ne ostare, mnogi od njih čekaju sve do pred sam kraj života. Ljudi ne smeju toliko dugo da čekaju. Spasenje počinje upravo sada, već danas.

Muzika

Da li će najređi album Bitlsa biti i najskuplji?

Kopija veoma retkog izdanja albuma grupe Bitls, koja je bila u vlasništvu Džona Lenona, "ukrašena" autogramima i crežima, naći će se na aukciji sledećeg meseca. Očekuje se da cena ranog izdanja ploče "Yesterday and Today" ne bude niža od 200.000 dolara.

Muzika utorak 31.10. 21:57 Komentara: 5
strana 1 od 20 idi na stranu