Bob Dilan za hrvatski list progovorio o burnoj prolosti i otrenjenju
Iako je Bob Dilan planetarno poznata ličnost, ne moe se manje od toga reći o dobitniku Nobelove nagrade za knjievnost i nepresuan izvor muzičkih i umetničkih nadahnuća jo od ranih ezdesetih godina prolog veka. Zapravo se malo toga zna o čoveku koji već vie od pedeset godina neprestano inspirie brojne generacije različitih muzičara, pesnika, umetnika uopte.
Pie: Vojo indolić
Izvor: Slobodna Dalmacija
Zagonetnost koja prati ivot i delo Boba Dilana odrala se do dananjeg dana, naravno, praćena neverovatnim nizom uzastopnih remek-dela, barem u oblasti poezije i rok muzike.
Robert Alen Cimerman, sin prodavca kućnih aparata, rođen je u Dulutu, savezna drava Minesota, 24. maja 1941, ali je avgusta 1962. zakonski promenio ime u Robert “Bob” Dilan. Uprkos stalnoj promeni imida, duhovnim dilemama, svojoj manipulativnoj prirodi i povremeno zbunjujućim kolebanjima između stvaranja uzviene muzike i hirova kojima je ugađao samom sebi, pravi Bob Dilan zaista jeste politički prorok, rokenrol zvezda, pevač folk i kantri muzike, religiozni zanesenjak, sjajan pesnik i zanimljiv slikar.
Jo od 1961. i legendarnog susreta s Vudijem Gatrijem (koji je tada bio na samrti i s kojim zapravo započinje Dilanova karijera) sve do najnovije turneje Boba Dilana i njegova sastava po Japanu ovog proleća – dakle, za poslednje pedeset i četiri godine, Dilan je stvorio zapanjujuće uticajno i veliko muzičko i pesničko delo koje je doslovno promenilo svet.
Pionir politizacije folka
Američka folk i kantri muzika svojevremeno je Dilanu posluila kao moćno oruje za drutvene promene koje su usledile tokom američke kulturne revolucije ezdesetih godina prolog veka. Ako ne prvi, Bob Dilan je bez sumnje bio među prvima koji je politizovao folk muziku. Prvi je počeo da izraava političku svest i drutvene stavove pomoću muzike – najpre pomoću folka, a potom i rokenrola.
Već tada Dilan je proročanski naslutio političke i drutvene promene do kojih je ubrzo dolo. Gotovo trenutno, osećaj snane povezanosti same muzike s političkim pokretima tog vremena proirio se na pokret za jednaka građanska prava crnaca i belaca (u kojem su folk i bluz imali vanu ulogu), studentski pokret, pokret protiv rata u Vijetnamu, pokret za ravnopravnost polova itd. Dvadesetiprvog oktobra 1967. američki Pentagon je okupirala arenolika vojska protivratnih demonstranata. Većinu od njih pedeset hiljada činili su intelektualci i studenti, knjievnici i rok muzičari (među njima i Norman Mejler koji je predvodio svoje “vojske noći”, Alen Ginsberg i Bob Dilan), novolevičarski i pacifistički ideolozi…
Upravo je Bob Dilan taj koji je svojoj generaciji, a i mnogim drugim, uspeo da udari pečat stila političke borbe koji je toliko autentičan. Jer, Bob Dilan je uveo politiku na top-liste. Ono to je, sada već decenijama, iz Dilana kao umetnika neprekidno izbijalo je njegovo poimanje svetosti i moći pesme – i beskrajnih mogućnosti koje proističu iz spoja muzike i reči.
U svojoj sedamdeset i estoj godini ivota Bob Dilan ne samo to je najveća iva legenda iz oblasti rok muzike, on je isto tako uticao na apsolutno sve to je dolo posle njega u pop muzici, rokenrolu, ritmu i bluzu…
I dok je hladni rat, polako ali sigurno, ustupao mesto novom globalizovanom svetu, Dilan je, onako kako to samo on zna i ume, s izuzetnom mudroću i saosećanjem posmatrao taj viegodinji prelazni prizor, registrujući razne oblike nade, razočaranja, nemoći, zaljubljenosti, udnje i otuđenosti miliona mladih irom sveta.
Boba Dilana prvi sam put sreo kasnih sedamdesetih kad sam kao jedan od urednika u tada jedinom jugoslovenskom časopisu za rokenrol muziku, "Duboks", često putovao u velike evropske gradove, a neto ređe i u Sjedinjene Drave, kako bih napravio opsene intervjue s rok zvezdama i zanimljivim osobama kao to su Leonard Koen, Kris Kristoferson, Don Lenon, Peti Smit, Nil Jang, Van Morison, ali i članovima rok grupa poput Grateful Dead, Pink Floyd, Led Zeppelin, Rolling Stones itd.
Ginsbergova veza
Kao i u svim drugim slučajevima u mom knjievnom radu, koji je neraskidivo povezan sa članovima Beat generacije i srodnim piscima, Alen Ginsberg bio je dobrovoljni "beatnički" ambasador koji mi je pomogao da uspostavim kontakt s Bobom Dilanom. Kasnije, uglavnom tokom osamdesetih, Bob Dilan i ja često smo se viđali, čak smo nekoliko puta zajedno nastupali na prigodnim pesničkim večerima i ja bih, kad god bi se ukazala prilika za to, napravio dui ili kraći intervju s njim.
Obično smo razgovarali o svemu i svačemu: od politike do religije, od filma do knjievnosti. Nikada nisam stekao dojam da je Bob teka osoba – bilo za razgovor ili za prisniji kontakt, iako o njemu kolaju brojne glasine da je izuzetan prgavac. Moda razlog lei u činjenici to je Bob znao da smo Alen Ginsberg i ja bili veoma bliski prijatelji, kao i da se istrajno bavim prevođenjem ne samo dela knjievnika Beat generacije (Jack Kerouac, W. S. Burroughs, Gary Snyder, Michael McClure, Lawrence Ferlinghetti, Gregory Corso itd.), srodnim piscima poput Čarlsa Bukovskog i Dona Fantea nego i delima kantautora i rok pesnika kao to su Dejms Daglas Morison, Peti Smit, Kris Kristoferson, Robert Hanter itd.
S druge strane, takođe je istina da je vođenje razgovora s Bobom Dilanom veoma zahtevna delatnost. Zapravo, uvek je veliki izazov i veliko zadovoljstvo razgovarati s Bobom jer nikada ne znate hoće li biti raspoloen i pričljiv; ako ga u tom trenutku neto zaista zanima i dobre je volje za razgovor, rado će o tome opirno pričati. U svakom slučaju veoma je teko nagovoriti Boba da sedne i odgovara na kojekakva pitanja.
* Budući da sam pre nekoliko godina preveo knjigu Sema eparda o tvojoj čuvenoj turneji Rolling Thunder Revue Tour iz jeseni 1975, najpre bih te pitao o tvojim sadanjim osećajima prema toj turneji koja se dogodila pre gotovo četrdeset godina, ali i o tvom filmu Renaldo & Clara koji je nastao u isto vreme.
- Dakle, Renaldovo intenzivno matanje i njegov konflikt sa stvarnoću – to su sr i sutina samog filma. Moja osnovna namera nije se odnosila na knjievni zaplet, već mnogo vie na idejne veze – boje, slike, zvuk. Sasvim je jasno da je svako u tom filmu glumio iz puke zabave. Niko nije razmiljao o protoku vremena. Kako drugačije? I sâm ivot je improvizacija. Mi ga ne ivimo po već utvrđenom, napisanom scenariju.
Pekinpah je napravio ulogu za mene
* U filmu ne postoji osećaj vremena, zar ne?
- Prolost, sadanjost i budućnost ne postoje odvojeno, nego u isto vreme, na istom mestu i malo je toga to čovek ne moe zamisliti da se zaista događa. Ono to sam eleo da učinim s konceptom vremena i načinom na koji se likovi menjaju iz jedne osobe u drugu… Zapravo, moja je namera bila da gledalac nikada nije sasvim siguran ko govori – i da li onaj koji govori, govori u prvom ili u trećem licu. Tako postupiti zapravo je lukavstvo, svojevrstan trik. Ali, ako čovek malo bolje promisli, to uopte nije vano.
U filmu "Renaldo & Clara" takođe sam koristio svojstvo bezvremenosti. Verujem da je sam čin stvaranja mnogo stvarniji i iskreniji od onoga koji se bavi stvarnim protokom vremena. Film je taj koji stvara i zadrava vreme. To je ono to bi film trebalo da postigne – zadrati, sačuvati određeno vreme, disati u tom vremenu i pri tom zaustaviti vreme.
* ta misli o svom nastupu u filmu "Pat Garrett and Billy the Kid?" A ta o muzici koju si komponovao za isti film? Očigledno, to su dve sasvim različite stvari?
- Mislim da mi je Sem Pekinpah tu ulogu sasvim namerno namenio. Ali, zna, niko me nije pitao kakav je moj pristup pratećoj muzici za taj film. Potom sam otkrio da su prihvatili moju muziku, ali i promenili joj namenu. Oni u studiju učinili su to iza Pekinpahovih leđa. Ja bih komponovao instrumental za određenu scenu, a potom bi oni u studiju u post-produkciji sve promenili i upotrebili istu muziku za neku drugu scenu i tako su totalno upropastili moju originalnu ideju o muzici za taj film.
* ta bi mogao reći o filmu "Hearts of Fire"?
- ta te zanima u vezi s tim filmom?
* Kako si pristao na saradnju i glumio u njemu?
- Scenario za taj film dospeo je do mene posredstvom izvesne osobe iz Agencije William Morris i ta osoba mi je skrenula panju na ulogu Bilija Parkera, kao i da me reiser Ričard Markand ima u vidu za tu ulogu. Bio sam pijan gotovo sve vreme snimanja. Bio je to uasan scenario, a glumci nisu imali bilo kakvu kontrolu nad njim. Učinio sam to zbog novca. Hoću reći, ta bi drugo moglo biti razlog?
* Čita li i dalje mnogo kao nekada?
- Tu i tamo.
* Jesi li oduvek mnogo čitao?
- Uvek neto čitam.
Oduvek sviram istu vrstu muzike
* Moe li mi neto reći o tvojim novim pesmama?
- Zna, u vreme dok sam odrastao, stalno sam sluao Henka Vilijamsa Dina Vinsenta, Litl Ričarada i njima slične. Na jedan ili drugi način, oni su u najvećoj meri uticali na formiranje mog stila. U tome sebi ne mogu pomoći, vrsta muzike koju sada izvodim ista je vrsta muzike koju oduvek sviram.
* elim da te pitam nekoliko detalja o tvojim pesničkim, knjievnim delima, a ne samo o sjajnoj karijeri kantautora. Malo pre smrti, prilikom jednog od naih poslednjih susreta i snimanih razgovora, na zajednički prijatelj Alen Ginsberg rekao mi je neto o tebi to smatram vrlo značajnim, zato to elim da ti ponovim jer verujem da će ti to biti drago.
Rekao mi je: “Nad Kerouakovim grobom tokom turneje 'Rolling Storm', u jesen 1975, Bob Dilan mi je rekao da ga je zbirka 'Mexico City Blues' zaista pukla u glavu i umetnički sasvim zaokupila 1958. ili 1959. dok je iveo u St. Polu. Kad sam ga pitao ‘Zato?’ odgovorio mi je: ‘To je prvo pesničko delo koje mi je govorilo američkim jezikom.’ Na primer, ima stih u Dilanovoj pesmi ‘Vrata raja’ koji ide otprilike ovako: ‘motor i crna Madona na dva točka ciganska kraljica i njen srebrnkasti hromirani fantomski ljubavnik’, a to su stihovi koji direktno potiču iz mog ‘Urlika’ ili Kerouakove zbirke 'Mexico City Blues' u smislu ‘povezanosti bletavih slika’. Kerouakovo spontano gomilanje reči. To je isti način na koji Dilan pie svoje pesme. Takva je poezija kasnije nastavila svoj posebni stil u stihovima Dona Lenona i grupe Beatles, a koji su svoje ime direktno uzeli od beatnika, i Boba Dilana i kao takva se proirila svetom i osvojila ga. Mislim da je nakon dugotrajnog uticaja Vitmana i potom, moda onog Paundovog, ovo verojatno najveći američki uticaj na svetsku knjievnost – kombinacija Vitmana, pesnika Beat generacije i Boba Dilana.” Tako mi je Alen opisao vau zajedničku posetu Kerouakovom grobu u Louvelu 1975.
- Ne znam ko je sve gledao moje nastupe 1963. ili 1964. i seća li ih se vie iko iv. U svakom slučaju, već tada sam pevao slične pesme. Jedna se zvala “Desolation Row”. Ljudi su govorili: “O čemu on to peva?” Nisu razumeli o čemu pevam. Ali, moda ni ja to tada nisam sasvim razumeo. Međutim, danas veoma dobro razumem ono o čemu pevam. Zato je trebalo vremena da bi pesme kao to su “Desolation Row”, “Maggie’s Farm”, “Subterranean Homesick Blues” i mnoge druge postale popularne, jer na samom početku nisu bile dobro prihvaćene. Ja sam oduvek bio spreman na tako neto, a danas sam jo i mnogo vie.
* Postoji li velika, stvarna razlika između “improvizovanih”, u trenu nastalih pesama i onih koje su doivele brojne izmene? Zapravo, kakav je krajnji rezultat?
- Čovek moe stvoriti neto trajno. Hoću da kaem da bi iveo večno, mora da zaustavi vreme. Da bi zaustavio vreme, mora postojati u određenom trenutku, i to toliko snano i delotvorno kako bi uopte uspeo da zaustavi vreme i dokae svoju sutinu i to tako to si zaustavio vreme. Ako uspe to da učini, svako ko dođe u kontakt s onim to si ostvario – ta god to moglo da bude, bez obzira na to da li je reč o napisanoj pesmi, isklesanom kipu ili naslikanoj slici – uhvatiće neto od toga. Ono to je čudno je to to oni to neće razumeti, ali kao takvog će ga prepoznati.
Moje pesme govore o doivljajima due, o ličnom bolu, o pojedincu, o ličnom prepoznavanju – o ličnom otrenjenju. Ali ljudi često ele da budu u zabludi… Ne smeju čekati da bude prekasno. Mnogi ljudi čekaju sve dok ne ostare, mnogi od njih čekaju sve do pred sam kraj ivota. Ljudi ne smeju toliko dugo da čekaju. Spasenje počinje upravo sada, već danas.
