Autopark: Nismo prestali da pravimo muziku

Ovaj nastup Auto-parka deo je programa Martovskog festivala, 64. beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma.

Gde je bio i šta je radio Auto-park šest godina?

Ognjenka Lakićević: Razmišljao. Živeli smo mirno i povučeno. Istina je da Auto-park nikad nije zapravo prestao da radi, samo smo se umorili od ovog klasičnog oblika postojanja benda, pa smo isprobavali drugačije pojavne oblike. Takođe, usled nekih životnih okolnosti smo se malo povukli, što nikako ne znači da smo prestali da pravimo muziku.

Šta možemo da očekujemo da ćemo čuti na vašem nastupu 1. aprila? Zašto baš taj datum? Koja postava će se naći na bini?

Ognjenka Lakićević: Taj datum nam je značajan iz privatnih razloga, i prošli koncert u Amerikani pre mnogo godina je bio istog tog datuma. Shvatili smo da nam se svira, vratili smo se na probe u nešto izmenjenoj postavi, uzbudljivo nam je. Što se tiče postave, pojačanje je stiglo u vidu Miroslava Cakića na klavijaturama i bubnjara Lava Bratuše, koji su tu pored našeg basiste Milana, i naravno, Nikole (gitarista i autor pesama Auto-parka) i mene.

Čak i kad niste nastupali, objavljivali ste svake godine novogodišnji singl? Kad, kako i zašto ste počeli sa tom tradicijom i šta vam ona znači?

Ognjenka Lakićević: Ovo se nadovezuje na prvo pitanje. Eto, od prvog trenutka kada smo započeli, hteli smo da za svaku Novu godinu da poklonimo pesmu onima koji su i dalje bili zainteresovani za opstanak Auto-parka, čisto da im se javimo, da smo dobro i da još uvek imamo šta da kažemo. Kao kad odete u inostranstvo pa se povremeno nekome javite pismom ili razglednicom i kažete, dobro sam, mislim na tebe, evo o čemu razmišljam u poslednje vreme...

Foto: Nemanja Ðorðeviæ

Koje su Auto-parku najomiljenije nove grupe? Koja muzika vas danas inspiriše?

Ognjenka Lakićević: Volim Molly Nilsson, Motoramu, Radio Department, Twilight Sad od bendova aktivnih poslednjih godina. Ali, ako pričamo o nečemu baš baš novom, kao da me ništa od toga ne pokreće toliko. Tu i tamo mi se dopadne pokoja nova pesma, ali ne toliko albumi. Fale mi veliki albumi. S druge strane, veoma sam verna muzici koju sam slušala i koju volim, u stanju sam da se po milioniti put oduševljavam jednom istom pesmom ili albumom, nešto što sam zavolela pre. To mi se dešava i sa filmovima, i po prvi put nemam utisak da je problem do mene.

Auto-park je uvek promovisao odlične mlade grupe kao svoje predgrupe. Kako procenjujete, šta se u međuvremenu dešavalo sa našom muzičkom scenom? Da li se pojavila neka nova generacija grupa na koju biste vi skrenuli pažnju, neki novi talenti?

Ognjenka Lakićević: Nikoli se dopada Krešo Bengalka (iz Splita), meni Dogs in Kavala.

Da li je danas teže baviti se muzikom nego kad ste vi počinjali?

Ognjenka Lakićević: Na neki način je lakše zbog postojanja interneta i društvenih mreža i svih platformi na kojima možeš da prezentuješ muziku, a s druge strane, to mi je sve toliko manje uzbudljivo, i dok sve aplouduješ i sam se izreklamiraš, smoriš se a pritom ti je i nelagodno što promovišeš sam sebe.

Na koji način ste povezani sa Martovskim festivalom i šta vam znači prisustvo na njemu?

Ognjenka Lakićević: Dolazili smo i ranije na Festival kratkog metra. Mi volimo filmove, to je suština, i u martu, i u aprilu.