Branka Parlić: Azurna plima crno-belih dirki

Pijanistkinja Branka Parlić priča o svom predstojećem beogradskom koncertu, o Eriku Satiju, o poslednjem studijskom albumu, Margiti Stefanović, Mitru Subotiću Subi i još o nečemu.

Vladimir Skočajić / GistroPop
Podeli

Kada je u pitanju legendarni kompozitor Erik Sati, malo je umetnika na svetskom nivou koji poznaju i izvode njegovu muziku bolje od Novosađanke Branke Parlić. Brankin osećaj i sluh za njegove vanvremenske melodije odavno je prevazišao granice Srbije, a zašto ne reći i Evrope.

Imajući to u vidu, ne čudi da njena izvođenja Satijevih kompozicija, ali i melodija Filipa Glasa, Majkla Najmana, Vima Mertensa, na kanalu YouTube imaju preko 5 miliona pregleda. Nju cene na svim meridijanima, dobijala je aplauze u dvoranam širom sveta, a čak je i sam Filip Glas jednom izjavio da je očaran njenim interpretiranjem njegove muzike. Drugim rečima, na prste jedne ruke možete nabrojati srpske muzičare koji su značajni na svetskom nivou kao što je Branka Parlić.

Ona će u utorak 19. maja zajedno sa Nadom Kolundžijom i Natašom Penezić u beogradskom Kolarcu, u okviru jubilarnog 20. festivala nove muzike Ring Ring premijerno na ovim prostorima izvesti 20 etida za klavir Filipa Glasa. Iako je to povod za ovaj intervju, Branka Parlić je pričala i o poznantsvu i saradnji sa Mitrom Subotićem Subom, o posebnosti Erika Satija, o njenim uticajima, o njenom poslednjem studijskom albumu i mnogo čemu još.

B92: Na beogradskom koncertu ćete zajedno sa Nadom Kolundžijom i Natašom Penezić izvesti 20 etida za klavir Filipa Glasa. Znam da je nezahvalno verbalno opisivati zvuk, ali zanima me na koji način biste nekom ko nikad nije čuo Filipa Glasa, rečima približili muziku koju ćemo čuti to veče?

Branka Parlić: Etide su vežbe. Kompozicije za usavršavanje tehnike sviranja. One su “rukopis” ili osenčena poetika kompozitora.

Po rečima Filipa Glasa prvih deset etida imaju više pedagoški aspekt, jer ih je pisao da bi popravio svoju tehniku. U drugih deset etida, nastalih u periodu od 2004. do kraja 2014, radio je na razvijanju ideja i nije se više obazirao na ograničavanje tehničkih zahteva, jer je znao da ih on sam neće svirati.

Azurna, prozirna plima lagano osvaja široki pojas zeleno-sedefne obale. Neka se bez ustezanja prepusti tom nadirućem bezvremenom užitku.

Kako će to tehnički izgledati? Podelile ste kompozicije međusobno, sviraćete jedna za drugom…ili kako?

Izvodićemo ih hronološki, podelile smo ih nasumično po principu Malarmeovog Bacanje kocke neće poništiti slučaj.

Jednom ste rekli da uvek kada nastupate imate malu tremu, ali da kada svirate Solo Piano Filipa Glasa, trema ne postoji. Zbog čega? Da li to znači da je neće biti ni kada budete svirali njegove etide?

Trema je uvek prisutna, jer instrument nije moj verni pratilac. Na tonskim probama se upoznajem sa klavirom i osluškujem prostor kako bi videli gde su nam granice i kako bi muzika i klavir postali JEDNO. Ranije sam taj sinhronicitet proveravala svirajući Satijevu Petu Gnosijenu, a sada Solo Piano F. Glassa. Promenila sam ploču, nacrtala novu mandalu.

Pored toga što volite da svirate Glasa, verovatno ste najpoznatiji po izvođenju Satijevih kompozicija. Šta je to po čemu Vam je on poseban u moru velikih kompozitora?

Sam Sati je svojom posebnošću potpun izdvojen. Kao zanimljiv i poseban kompozitor i harizmatičan ekscentrik izdvojio se još u svom vremenu. Kako je njegovo stvaralaštvo bilo daleko ispred svog vremena i istorija muzike ga je potpuno izdvojila, time što ga je potpuno izostavila, ili ga je pomenula u jednom kratkom pasusu kao kompozitora čije se stvaralaštvo ne može okarakterisati, niti svrstati niti u jedan pravac tog vremena. Sredinom prošlog veka američki kompozitor, teoretičar muzike, mikolog Džon Kejdž ukazuje na stvaralaštvo i ideje, Gospodina u sivom, koje će u velikoj meri uticati na savremenu muziku -Nije u pitanju Satijev značaj on je neophodan.

Iako slušate Satija odavno (negde sam pročitao još od kraja sedamdesetih), da li Vam se desi da u nekoj njegovoj kompoziciji otkrijete nešto potpuno novo, nešto što pre niste čuli na isti način?

Kada ste sami na bini sa reflektorom usmerenim na notni tekst, publiku ne vidite, ona je u mraku. To “novo” se dešava upravo u interakciji sa tom nevidljivom energijom, koja na mahove do vas dopire kao šum, škripa, kašalj…svi ti zvuci čine muziku, kako je još Sati govorio.

Koji su još kompozitori sem Glasa i Satija imali veliki uticaj na Vas?

U ranom detinjstvu klavir je bio kućica u kući. Zatim sam sela za klavir i kroz školovanje prešla obaveznu lektiru i program. Rad sa Ansamblom za Drugu Novu Muziku je bio iskorak/prelazak ka “novom”, “drugom” zvuku/iskustvu. Kompozicije koje izvodim su više deo mog senzibiliteta nego striktne posvećenosti jednom autoru.

Satija sam otkrila preko crtanog filma, dok danas spremam, između ostalog i kompoziciju svog doskorašnjeg studenta.

Prošle godine ste objavili album “Satie & Beyond”. Koliko dugo ste planirali tu ploču i kako ste odabrali kompozicije za nju?

Ne dugo. Više vremena mi je trebalo da obezbedim novac za snimanje u Holandiji i za rezanje ploče u Češkoj. Prošlo je skoro trideset godina od prve ploče sa muzikom Erika Satija koja je snimljena u Studiju M Radio Novog Sada 1986. i želela sam da nakon toliko vremena ponovo snimim vinil. Kako su Sati i Glass zaslužni za pojavu novog zvuka, bilo mi je sasvim logično da se nađu i na novoj ploči. Graham Fitkin i Jeroen van Veen, su dva izvanredna kompozitora srednje generacije čije sam kompozicije u to vreme često svirala na koncertima. Bile su izuzetno dobro prihvaćene od strane publike i ta činjenica mi je pomogla da se napravim ovaj izbor za ploču. Ploča kao Cadeau,/Poklon.

Kako ste zadovoljni sa načinom na koji je propraćen taj album, što se tiče medija i publike?

Obzirom na celokupnu situaciju u zemlji i pre svega odnos medija prema umetnosti i umetničkim dogadjanjima, rekla bih da smo koliko-toliko dobro i prošli. Mada, neveliki je broj publike koja prati ovu vrstu muzike, a pogotovo onih koji još uvek imaju gramofon. Možda sam malo preuranila sa pločom. Kod nas još uvek vinil nije ušao na velika vrata kao u Holandiji ili Engleskoj, na primer.

Moji mediji su koncerti, radionice, predavanja na kojima uvek ima publike.

Kamerno i pomalo starinski.

Jedan od muzičara sa kojim ste sarađivali i sa kojim ste se družili bio je Mitar Subotić Suba. Od kada je datiralo Vaše prijateljstvo i kako biste ga ukratko opisali kao muzičara i kao čoveka?

Ma, Suba je bio jedan divan dečko. To će vam reći svi koji su ga poznavali. Bio je zanimljiv, obrazovan, duhovit, talentovan. Već tada, kao srednjoškolac, pokazivao je interesovanje za drugačiju muziku. Puno smo vremena provodili u razgovorima, slušali smo i otkrivali početkom 80-tih godina, nove zanimljive kompozitore kao što su Gavin Bryars, Arvo Part i naravno Erik Sati. Sati, kompozitor potpuno nepoznat u našoj sredini. Treba imati na umu da tih godina još uvek nema Interneta, pa je svako istraživanje bilo vrlo komplikovano, sem ako niste bili u prilici da odete u inostranstvo i nabavite odgovarajuću literature, što smo na kraju i uradili.

Margita Stefanović je bila školovana pijanistkinja. Da li ste je poznavali i šta mislite o njenom sviranju?

Kada sam upoznala Magi već je bila studentkinja na Arhitekturi. Na žalost nisam imala prilike da je slušam kako izvodi umetničku muziku. Magi je bila je izuzetna devojka, inteligentna, muzikalna …Inače, ona je bila jedan od učesnika prvog integralnog izvodjenja Satijeve kompozicije Vexations, a koje je izvedeno u SKC-u 2001. godine, na koncertu posvećenom Satijevom stvaralaštvu u čast njegovog rođendana. Vexations/Uznemiravanje je kratka kompozicija sa iritantnim motivom i zahtevom da se ponovi 840 puta. Ovaj muzički maraton je, uz učešće velikog broja izvođača, trajao 14 sati. Svaki od učesnika je imao pola sata za svoju interpretaciju komada. Magi je svirala pred svitanje, nekoliko učesnika koji su trebali da nastave Vex. nije se pojavilo. Nastavila je da ponavlja ovaj motiv sa fascinantnom koncentracijom i posvećenošću. Njena predanost i odgovornost omogućili su da ovu mantričku kompoziciju realizujemo do kraja. To je bio poslednji javni nastup pred odlazak. Vrata su bila otvorena.

Koliko su Vam bili važni domaći bendovi iz vremena novog talasa i Paket aranžmana?

Žurke, buka i ples.

Pored sviranja, bavite se i pedagoškim radom. Koliko mladi ljudi kojima predajete imaju sluha za avangardu, za kompozitore koji se ne pominju mnogo na časovima muzičkog u osnovnoj i srednjoj školi?

Avangardni pokreti s’ početka prošlog veka više ne postoje. To novo iskustvo formiralo je rizom iz koga izbija bezbroj mogućnosti. Nije potrebno imati neko znanje, potrebna je radoznalost, otvorenost, istrajnost i iskrenost. Muzika će se već “pojaviti”.

Kako je moguće da tako savršeno izvodite dela velikih kompozitora a da nikada niste poželeli da komponujete nešto svoje?

Ne, nisam nikada poželela, a ni osetila potrebu da sama komponujem. Mislim da nekakav poseban afinitet prem određenoj vrsti muzike nikako ne uslovljava i potrebu da se takva muzika krerira. Ja zaista neizmerno uživam u Novoj Muzici slušajući ili radeći na komadima raznih autora. Ovaj pravac u muzici daje mnogo više slobode izvođačima nego što je to slučaj sa muzikom ranijih epoha. Ovo moje “čitanje“ je samo jedno od mnogih, tako da ne bih govorila o savršenom izvođenju nego možda drugačijem, a koje se eto baš, dopada velikom broju ljubitelja ovog muzičkog pravca.

Koje savremene kompozitore volite?

Volim da slušam kompozitore koji spajaju sve žanrove muzike i donose jedan moderni senzibilitet brišući granice medju žanrovima, uz uvek prisutnu repetativnost i sofisticiranost umetničke muzike. Taj pravac se može nazvati Indi-klasik. Moji omiljeni kompozitori tog pravaca su Judd Greenstein, Julia Wolfe -ovogodišnja dobitnica Pulicerove nagrade za muziku, David Lang i Michael Gordon. Troje poslednjih su osnivači čuvenog anasmbla i koncerta-maratona Bang on a Can. Potom čitav niz fenomenalnih Indi –klasik kompozitora kao što su kompozitor, pevač i multiinstrumentalista Caleb Burhans, zatim Nico Muhly, Jonny Greenwood, Sufjan Stevens, Missy Mazzoli, ruski kompozitor Pavel Karmanov … I naravno nešto stariji kompozitor Britanac, Gavin Bryars, John Luther Adams - prošlogodišnji dobitnik Pulicera; fantastični francuski kontrabasista Florant Ghys koga je novosadska publika imala prlike da čuje pre par godina u okviru serijala Nove Uši za Novu Muziku. čiji sam umetnički direktor.

Preporučite nam neki film i neku knjigu koji su ostavili veliki utisak na Vas? Staro ili novo, svejedno…Može i nekoliko.

Živim sa ex knjižarskim nameštenikom tako da moja preporuka može da me dovede u nezgodan položaj, kao što je sukob interesa. Čitam i brzo zaboravljam. Rizikovaću: T.Bernhard, Seča šume, Gubitnik, F.Begbede, Francuski roman, E. Jinger Na mermernim liticama, L.Darel Grčka ostrva, S.Tišma Marinizmi, F.Vitu Rečnik zaljubljenika u mačke, Džulijan Barns Ovo liči na kraj…

Kada sviram numeru The Hours iz istoimenog filma, ponekad mi se vraćaju scene blistavo zelene brze reke i tamne senke V.Vulf na uzburkanoj vodi. Film The Hours

Šta planirate nakon beogradskog koncerta? Razmišljate li o snimanju novog albuma u nekoj skorijoj budućnosti ili možda neki novi koncert?

Nakon koncerta me čekaju brojne obaveze na Akademiji umetnosti, gde radim, a polako počinjem da razmišljam i kako i gde ću se odmarati.

strana 1 od 29 idi na stranu