Štrausova "Bečka krv" premijerno u Madlenianumu

Pod dirigentskom palicom Stanka Jovanovića, šefa dirigenta ove kuće i pod vođstvom Voje Soldatovića, osvedočenog reditelja muzičkih predstava nastala je raspevana, razigrana (koreograf Mirko Knežević) i scenografski (Dalibor Tobdžić) i kostimografski (Maja Studen Petrović) glamurozna predstava. U vodećim ulogama se pojavljuju stalni solisti opere Madlenianum: Tanja Obrenović, Branislava Podrumac, Olga Malević Đorđević, Nenad Nenić, Ljubomir Popović i Goran Strgar, dok im podršku pružaju glumci Ivan Bekjarev i Milan Milosavljević, ovoga puta u pomalo neuobičajenim ulogama. U alternaciji se pojavljuju mlade nade Madlenianuma: Ivan Plazačić, Vanja Biserčić, Aleksandra Jovanović i Marko Živković, koji su pohađali Klub mladih Madlenianuma, a neke od njih publika je već mogla da vidi u Madlenianumu u operama za decu i mlade. Senka Nedeljković iz Srpskog Narodnog pozorišta prvi put nastupa na sceni Madlenianuma. Repriza operete „Bečka krv“ zakazana je za 12. oktobar

Johan Štraus Mladji (1825-1899) sin Johana Štraus starijeg, jedan je od najpoznatijih i najizvodjenijih kompozitora do danas, nazvan „kraljem valcera“. Proslavio se svojim kompozicijama , valcerom „Na lepom plavom Dunavu“, „Carskim valcerom“, „Trič trač polkom“ kao i operetama „Slepi miš“, „Baron ciganin“, „Noć u Veneciji“ i dr.

Opereta Bečka krv je prvi put izvedena 26. oktobra 1899. godine, četiri meseca nakon smrti Johana Štrausa II. Operu je naručio Franc Januer, upravnik Karl pozorišta. Ideja u pozadini ove operete, kao i naslov preuzet od jednog od Štrausovih najpopularnijih valcera (Bečka krv- op. 354), bila je kreiranje scenskog dela u kome bi se iskoristile melodije iz Štrausovih starijih i manje poznatih dela. Po odobrenju Štrausa, muziku je izabrao i uredio Adolf Miler mladji, dirigent pozorišta u Beču (Theater an der Wien), a tekst su sastavili Viktor Leon i Leo Štajn. Jauner je imao visoka očekivanja po pitanju Bečke krvi koja je urađena u raskošnoj produkciji, ali je izvođenje prve noći doživelo potpuni fijasko i nakon samo trideset izvođenja, predstava je otkazana. Doveden do bankrotstva ovim neuspehom, Januer se ubio.

1905. godine Bečka krv je, sa neznatno prerađenim tekstom i muzikom, ponovo počela da se prikazuje u pozorištu u Beču (Theater an der Wien) i tada doživljava veliki uspeh. Ona je 1928. godine stavljena na repertoar Bečke narodne opere i do dana današnjeg je ostala na repertoaru.

Bečka krv je komponovana u vreme Bečkog kongresa, 1814-1815, međunarodne konferencije koja traži naseljavanje Evrope nakon Napoleonovih ratova, te stoga prati tradicionalni zaplet operete koji je pun pogrešnih identiteta. Grof Balduin Cedlau, ambasador malog okruga Rojs-Šlajc-Grajc, poslat je u Beč. Iako je oženjen Gabrijelom, Grof je u vanbračnim aferama i sa igračicom Franci i sa manekenkom Pepi. Sa druge strane, Pepi i njegov sluga Josef su vereni. Cedlaovi pokušaji da istovremeno sve drži pod kontrolom dovode do potpune konfuzije koja biva još haotičnija kad se tu umeša vremešni, ali zaljubljivi ministar.

Nakon mnogo intriga, puno nesporazuma i brojnih lažnih identiteta, Cedlau shvata da njegovo srce pripada Gabrijeli, koja mu velikodušno prašta brojne ljubavne indiskrecije. U Bečkoj krvi pojavljuje se veliki broj dobro poznatih kompozicija, uključujući Priče iz Beča, Jutarnje novine, kao i neponovljivi valcer Na lepom plavom Dunavu.

Na našim prostorima ova opereta nikada nije izvođena, tako da je njena premijera na sceni Opere i teatra Madlenianum ujedno i njena srpska premijera.

Pred nama se pruža Beč iz 19. veka u svoj svojoj raskoši, frivolnosti, ležernosti, lepoti, ali i licemerju i hipokriziji. Na sceni se ređaju prinčevi, grofovi, kneževi u nekoj vrsti ljubavnog trilera u kome je grof centar ljubavnog zbivanja, a njegova žena kao i dve ljubavnice u vrtlogu dobre muzike, mešaju stare i nove ljubavi utapajući se u bečki duh i bečku krv koja svemu tome daje posebnu draž. Smenjuju se najpoznatije polke, galopi, valceri, pleše se uz penušavi šampanjac, a „Šta daje balu radost i sjaj/ bečki je valcer taj“. Triler se do samog kraja ne razrešava, a laka igra uz mnogo plesa, dobre svirke i smeha deluje razgaljujuće. Raskoš bečkih salona, neverstvo, intrige, zaljubljivanje, radost življenja predstavljaju kapljice bečke krvi koju samo Bečlije poseduju i koja se prepoznaje na daleko.

Dr Branka Radović, generalni direktor Madlenianuma, potvrđuje da je prenošenje prave bečke atmosfere dalekih vekova u Beograd, veliki je izazov, posebno jer opereta kao žanr nije česta na našim scenama. Iako sve deluje lako i lepršavo, zahtevi koji se postavljaju pred protagoniste podrazumevaju veoma dobro pevanje i isto tako dobru glumu, jer se opereta i sastoji iz obimnih govorenih delova kao i iz niza arija, dueta, ansambala. Partitura Bečke krvi podrazumeva zahuktala i ubrzana tempa, uz preciznost do perfekcije svih delova velikog ansambla koji sadrži najpre raskošan orkestar, zatim hor, grupu igrača-plesača i niz solista, pevača i glumaca. U tako razuđenoj ekipi, uklapanje svih elemenata, kao i njihovo međusobno i tesno prožimanje donosi uspeh postavke.

Dirigent Stanko Jovanović objašnjava postupak nastanka partiture: „Najinteresantnija stvar oko ovog dela je to da je nastalo kao skup mnogih orkestarskih dela Johana Štrausa Mlađeg, dok su druge operete istog autora nastale kao originalna dela od kojih su stvorena orkestarska. Prvo su nastale skice ove operete, ali je Štraus u međuvremenu umro i nije stigao da završi delo. Vremenom su dirigenti dodavali i oduzimali numere na postojeće skice i tako je nastala celina ove operete. Takvom praksom sam se i ja rukovodio gradeći definitivnu verziju koju će publika čuti, i to ne samo vokalnih deonica, već i neka popularna Štrausova orkestarska dela koja sam dodao partituri.”

Reditelj Voja Soldatović ističe da su naše veze sa Johanom Štrausom Mlađim mnogo bliže nego što bi to moglo i da se pretpostavi. Pred revolucionarnu 1848. godinu, Štraus Mlađi gostovao je sa svojim orkestrom po Srbiji i Rumuniji. U Novom Sadu je bio gost porodice Popović, gde se oduševio zapisima srpskih pesama, a ljubazni domaćini su mu poklonili pesmaricu. Inspirisan srpskim motivima, Štraus Mlađi je komponovao nekoliko minijatura što se izvodilo u novosadskoj operi pod nazivom Kod Feme na balu u režiji Zlatana Dorića. Svakako je zanimljiv detalj da je Štraus Mlađi svoju najpopularniju kompoziciju Na lepom, plavom Dunavu komponovao kao gost grofa Koteka u njegovim dvorcima, u Futogu i Sremskoj Kamenici.

"Imao sam veliko zadovoljstvo da u novosadskoj operi režiram Štrausovu operetu Baron Ciganin koji je doživeo lep uspeh i odličan prijem kod publike. Nažalost, u operetama je glavna pažnja posvećivana muzici, a libreto je bio drugorazrednog značaja – no, Bečka krv je veliki izuzetak – sjajna muzika i sjajan libreto, kao da ga je pisao Žorž Fejdo. Naravno, takav materijal pruža divne mogućnosti stvaraocima i mi smo ovu našu predstavu radili s radošću i uživanjem", dodaje reditelj Soldatović.