"I Hrist je umro širom raširenih ruku"

Piše: Vladimir Đuričić

Izvor: Dnevnik.rs

Dela nastala poslednjih nekoliko godina posetioci će moći da vide do kraja marta, a već sada se sa Šobajićem sučelilo sve ono što nešto znači na umetničkoj i društvenoj sceni prestonice.

"Fransis Bekon, Ivan Olbrajt, Arnulf Rajner, Herman Niče, Dado Đurić, Kinholc i Šobajić, sve je to u osnovi jedna ista krvna grupa koja povezuje slično umetničko disanje – pobratimstvo umetnika u svemiru o kome je govorio Tin Ujević. Slikarstvo i skulptorstvo dela Miloša Šobajića u tajanstvenoj je vezi sa ustrojstvom istorijskog konteksta. Ono upućuje ne samo na napetu stvarnost u kojoj živimo, već i na temporalnost prošlosti. Zato u njemu pronalazimo uzbudljiv odjek tema 'Razapinjanje na krst' i 'Skidanje s krsta'. A od posmatrača ovih radova očekuje se samilosni gest, kao što su samilosni pogledi i gestovi lica oko krsta", konstatuje u katalogu za izložbu u slovu „Šobajićeva simetrija vrtloga“ pesnik, romansijer i likovni kritičar Dragan Jovanović Danilov.

Naš slikar koji se etablirao na umetničkoj mapi Evrope i sveta našao se do sada u pet monografija, izlagao je na gotovo svim kontinentima, njegova dela su u mnogim muzejima sveta. Šobajić je priredio više od 70 samostalnih i učestvovao u oko 400 kolektivnih izložbi, a kako otkriva u razgovoru za „Dnevnik“ iz Atrijuma, sa svojom umetnošću uskoro će osvanuti u beogradskoj Kući legata, pa onda jedna izložba u Višegradu u Andrićgradu, pa u podgoričkoj Nacionalnoj galeriji, pa postavka za Kanski muzej, koja je trebalo da se desi u maju, ali je ostavljena „za bolje dane na jesen“.

Dnevnik: Šobajić 2016. i čovek u pokretu: kažu da je vaša ikonizacija čovečanstva u raspadnom postludiju?

Šobajić: Ovo je sada već moja stara tema, radim te širom raširene ruke koje sada predstavljam i u ovom beogradskom prostoru. Mislim da je ovo možda 75 .izložba u mom dugom životu, ali se osećam kao na početku. Bukvalno sam na početku i tek ću sada da pokažem šta znam.

Da li to vaš čovek pokušava da udahne?

Šobajić: Što god vi ili bilo ko od posetilaca pročita u mojim delima, ja se slažem. Svi čitaju onako kako žele. Ovo je u stvari najlepši gest koji čovek može da napravi, a to su raširene ruke prema ljudima, čovečanstvu, prema planeti. Zato sam i napravio video-film, koji postavci daje multimedijalni karakter, u kome ja kao slikar i glavni akter širom raširenih ruku čekam planetu Zemlju da mi dođe i da je zagrlim. Međutim, ona me silovito gazi i odlazi dalje. I Hrist je umro širom raširenih ruku, pa svi eto širimo ruke u nadi da idemo prema boljoj budućnosti.

Do današnjeg umetničkog iskaza išli ste preko te "Vavilonske kule", o kojoj javnost malo zna?

Šobajić: Bilo je to baš 1967. godine, kada je nastala slika „Vavilonska kula”, koja se nalazi kod moje majke. Bilo je to vreme kada sam bio oduševljen čuvenim Piterom Brojgelom, koji je napravio najčuveniju "Vavilonsku kulu”, a po njoj je i napravljena Evropska palata u Strazburu. I, eto, i ja sam pokušao da napravim jednu vavilonsku kulu i to mi je zapravo prva slika u životu, gde ja i moja Lotos stojimo kao ktitori te kule, kao mladi ljudi od neke 23 godine. Toliko, to mi je početak bio. Neuki, jako nevin i naivan...

Na mnogim punktovima u svetu ste ostavili svoj trag, ali i trag Srbije kroz umetnost putuje s vama. Da li je najveći onaj na ostrvu nadomak Bratislave nazvan „Veliki korak”?

Šobajić: Ne, imam u Nemačkoj još veću skulpturu koja je sada u Baden Badenu. Reč je o velikoj pruženoj ruci Srba svetu. Ona stoji ispred univerziteta u Baden Badenu i nisam je posetio od kada su joj menjali mesto. Sa glavnog trga je prebačena ispred univerziteta i jako sam srećan što je kao putokaz, filozofska i umetnička misao i poruka pred mladima svakodnevno.
„Veliiki korak“ koji pominjete je u holandskom Muzeju Danubijana mulenštajn na ostrvcetu nadomak Bratislave i dalje je u toj jakoj kolekciji slika velikog formata i ogromna skulptura i zadovoljan sam zbog toga. I slika i skulprura su s nazivom „Veliki korak” koji je, eto, ostao u tom renomiranom prostoru.