Počeo Beldoks: Najveća inspiracija za autore – konflikt Zapada i Rusije

Isto tako, filmovi o ovom sukobu smešteni su i u prošlost i u sadašnjost, pa iako proističu iz dva tipa sukoba jer je onaj prvi Hladni rat bio izrazitije ideološki, jasan je kontinuitet i da se jača ideološka razlika od ove koja danas postoji – a tiče se kulture ljudskih prava – još uvek traži.

Prošlost

Krenimo hronološki. Češki film "Rekonstrukcija okupacije" govori o ulasku trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku 1968. kroz arhivske materijale i to pretežno iz ličnih arhiva. Ono što smo navikli da vidimo u klasičnim dokumentarnim reportažama tog vremena sada je iskazano na potpuno drugi način, kroz amaterske, lične i porodične zapise koji nemaju primarni cilj da zabeleže istorijski događaj već nešto lično i onda se kroz te "male priče" rekonstruiše ona "velika".

Film Tomaša Volskog "1970" govori o demonstracijama i štrajku radnika u priobalnom delu Poljske, sa centralnim pokretom u Gdanjsku, i o vremenu u kome su se zaposleni u brodogradilištu podigli i izašli na ulice zbog povećanja cena.

Demonstracije su trajale osam dana i u njihovom gušenju učestvovalo je 27.000 vojnika i 9000 policajaca, koristeći 550 tenkova i čak 40 plovila poljske mornarice, te preko stotinu aviona.

Događaji su postali nasilni sa obe strane, gorela je zgrada Komiteta i ispaljeno je čitavih 46.000 metaka. Na kraju, iza ovog protesta ostalo je četrdeset devetoro mrtvih.

Stradao je 41 demonstrant, u rasponu godina od 15 do 59, šest vojnika i dva policajca. Film je izgrađen na snimcima telefonskih razgovora Kriznog štaba koji su činili tadašnji vrhovni funkcioneri poljskih službi bezbednosti.

Tonsku sliku grade muzika i relativno smireni razgovori funkcionera u kojima prvo počinje raspitivanje o tome šta se to dešava u Gdanjsku a onda polako kreću da se izriču sve brutalnija naređenja, bez mnogo promena tona. Slika njihove hladnokrvnosti je pomalo i tragikomična, recimo kada shvate da finski konzul planira da ode iz zemlje i da možda ima neke kompromitujuće snimke pobune pa jedan predlaže da insceniraju saobraćajnu nesreću i tako mu ukradu materijale. Skoro svi političari prikazani u filmu posle ovih događaja su pali sa funkcije, a sudski postupak za odgovorne za masakr je vođen tek pose 42 godine, kad su oni većinom već preminuli. Prikazani su na zanimljiv ali vrlo sugestivan način. Napravljene su lutke koje ih blago karikaturalno stilizuju. U lutkarskoj akcionoj parodiji "Tim Amerika", glavni negativac je Kim Džong Il i kad se pojavi lutka sa njegovim likom jedan od junaka poviče "Pa, on je marioneta." Jasno je da Tomaš Volski želi da prikaže poljske bezbednosne funkcionere kao marionete i zato ih u rekonstrukcijama igraju lutke, a kog drugog rukovaoca one mogu imati nego nekog iznad njih, a na samom vrhu nema da bude ko drugi nego Moskva.

Kasnije će Poljska imati još radničkih pobuna u ovim krajevima, dobiće i strahovladu generala Jaruzelskog da ne bi imala novu sovjetsku invaziju a na kraju svega i Valensu kao lidera sazrelog sa druge strane barikade. Ovde je Jaruzelski samo epizodista a Valensa se ne pominje.

Sergej Loznica je bio gost Beldoksa, imao je čast i da ga otvori pre sedam godina, a danas spada u red najaktuelnijih evropskih reditelja, kao prvo ime ukrajinskog filma. Loznica je snimao dosta o aktuelnim događajima u Ukrajini, a kada je počeo rat zauzeo je stav da ruskim umetnicima ne treba uvoditi sankcije jer će one najviše pogoditi upravo one koji su Putinovi protivnici.

Na ovogodišnjem Beldoksu, Loznica ima dva filma – jedan o Bab Jari masakru, najneslavnijem događaju u istoriji Holokausta na teritoriji Ukrajine. Ovaj događaj sam po sebi nije hladnoratovski, desio se za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, dobio je hladnoratovsku dimenziju kada je u Ukrajini počela rehabilitacija Stepana Bandere i njegovog pokreta, pa potom i formiranje bataljona Azov, čiji je moto izrazito neonacistički.

To je stavilo Ukrajinu ponovo na mapu boraca protiv antisemitizma, a Rusija je naravno stavila akcenat na ova pitanja u svojoj propagandi. Konačno, jedan od povoda za napad na Ukrajinu po Putinovim rečima bila je i "denacifikacija". Od tog trenutka, Bab Jari između ostalog postaje predmet propagande jer se govori da je memorijal oštećen u borbama, a Ukrajinci saopštavaju kako su starci koji su preživeli Holokaust stradali u ruskim dejstvima. Tako je i Holokaust postao hladnoratovska tema.

Drugi Lozničnin film je međutim bez sumnje hladnoratovski ali je formatiran za sladokusce. Reč je o četvoročasovnom komadu o otcepljenju Litvanije, datom kroz prizmu njenog prvog rukovodioca od obnovljene samostalnosti Vituatasa Landsbergisa, sa bogatim arhivskim materijalom koji prikazuje događaje od 1989. do 1991. kada Litvaniji nije bilo povratka nazad u SSSR. Pre četiri godine na Beldoksu prikazan je film "Rodeo" o osamostaljenju Estonije i izazovima sa kojima se suočilo njeno mlado i potpuno neiskusno rukovodstvo. I danas se taj film smatra jednim od konačnih prikaza osamostaljenja baltičkih republika. Ipak, "Gospodin Landsbergis" svojom monumentalnošću ostaje nezaobilazna lektira za one koje zanima taj milje.

Sadašnjost

Pitanje je kako bi Staljin reagovao da ga je neko nazvao Gruzinom, ali film "Ozimandijas" Miša Antadzea upravo govori o odnosu Gruzije prema svom najvećem sinu. Ili barem sinu koji je najdalje dogurao. Ova država se osamostalila prilikom raspada Sovjetskog saveza 1991. godine, ali već posle odlaska Edvarda Ševarnadzea iz republičke administracije u saveznu 1985. godine kreće kriza u njoj, tako da 1989. godine praktično raspoloženje čak i među komunistima počinje da preferira nezavisnost u odnosu na sovjetsko jedinstvo.

Ipak, tek 2011. godine, celih dvadeset godina od konačnog razrešenja državnog statusa, sovjetski simboli i Staljinove statue zajedno sa njima bivaju zabranjeni u Gruziji. Antadze posećuje Gori, Staljinov rodni grad, letargično mesto u kome čak ni turistička atrakcija Staljinovog zavičaja ne uspeva da pokrene život. Stoga, Antadze Staljinove statue i relikvije suprotstavlja psima lutalicama koji lenjo leže po prolazima ovog grada. Antadze gradi film stanja, bez mnogo narativnih intervencija i njegov najdragoceniji segment jeste atmosfera.

"Kad cveće ne ćuti" Andreja Kucile je poljski film o posledicama pretprošlogodišnjih demonstracija protiv Lukašenkove vlasti u Belorusiji. Crno-bela fotografija je korišćena da zabeleži iskustvo učesnika protesta, njihove traume i razočaranje. Film nas ne upoznaje mnogo sa istorijskim kontekstom i specifičnošću Lukašenkove vladavine i njegovim dometima koji su sačuvali Belorusiju od društvenog kolapsa posle pada SSSRa niti se bavi njegovim gušenjem sloboda i nepostojećim političkim životom mimo njegove vladavine. Očigledno je da autor očekuje gledaoca koji već poznaje okolnosti i sada samo želi da vide "ljudsko lice" tog protesta. No, naša publika o tom problemu dosta zna i Beldoks je svakako mesto na kom će ovaj film lako komunicirati.

"F@ck This Job" je dokumentarni film o Nataliji Sindejevoj, koja je osnovala i vodila rusku televiziju Dožd, vodeći nezavisni medij na kom je bilo mesta za kritičare Putinovog režima. Ova televizija nam je privukla pažnju kada je obustavila emitovanje odmah posle napada na Ukrajinu jer više nije bilo uslova za to, a posle donošenja zakona o "lažnim vestima" u Rusiji, veliko je pitanje i da li će se ono obnoviti. Ovaj film prati njen put u svetu medija i toj veoma specifičnoj niši opozicionog medija u državi gde tako nešto ne sme da postoji.

Skorašnji događaji svakako čine ovaj film još aktuelnijim nego što je bio kada je nastajao. Konačno, "Marijupolis" Martasa Kvedaravičiusa je film iz 2016. godine koji prikazuje danas jedan od najpoznatijih gradova na svetu, u vreme kada u njemu već postoji strepnja od rata. Aktuelni događaji su i ovom filmu dodali na aktuelnosti, i kroz njega gledaoci mogu dobiti jasniju sliku o tome kako je život izgledao na tom mestu pre nego što smo ga upoznali kao ruševinu i dom kombinata Azovstal.

Ukrajinske okolnosti obrađuju i filmovi "Rovovi" i "Napolju"

"Rovovi" francuskog novinara Lupa Biroa nas vodi u rovove u Donbasu. U uvodnim natpisima koji reafirmišu zvanični ukrajinski narativ o tome šta je čije i ko je koga ugrozio, autor otprilike iznosi svoj odnos prema sukobu. Ipak, sam film je opservacioni dokumentarac o vojnicima u rovovima koji učestvuju u ratu u kom se od 2015. do 2022. godine govorilo vrlo malo i praktično usput.

Ipak, pat-pozicija u kojoj obe strane dejstvuju ali nisu u stanju da postignu neki jači ofanzivni efekat trajala je sve vreme. Tako u rovovima srećemo ljude koji su deo tog dugog rata i snalaze se u svemu tome kao u nečemu što je najnormalnije. I Biro se opredelio za crno-belu sliku i formu klasičnijeg ratnog dokumentarca u kom posmatra ljude ali i vrši određene formalne intervencije uvodeći intervjue s njima snimljene u tom ambijentu. Film je više slika psihološkog stanja nego političkog spora koji se rešava vojnim sredstvima i kao takav je i najvredniji.

"Napolju" Olge Žurbe je priča o mladom romskom momku koji je bio maskota majdanskog protesta pre osam godina a danas je napušten i snalazi se po obodima ukrajinskog sistema socijalne zaštite. Uprkos statusu ikone protesta on vodi život običnog napuštenog romskog deteta, i neumitno tone u delinkvenciju. Romina sudbina je metafora velikih političkih preokreta koji ipak nisu bili u stanju da preokrenu duboko ukorenjene društvene trendove, kao što je recimo onaj da napuštena deca nemaju perspektivu i da su podložna lošim uticajima. Roma je harizmatičan momak, film je zabeležio dosta spontanosti i nudi zanimljivu sliku svakodnevice ukrajinske unutrašnjosti u kojoj se dečak obreo posle kijevskih protesta.

Druga strana

Ako izuzmemo dokumentarni film Olivera Stouna o atentatu na Kenedija, i to ne zbog hladnoratovske teme koliko zbog njegovog intervjuisanja Putina, druga strana nije zastupljena nijednim filmom u selekciji Beldoksa. U tom pogledu, Beldoks nudi jasnu sliku kako će većina evropskih festivala izgledati ove godine jer će biti uskraćena prilika ruskim filmovima čak i onim koji su protiv Putina, a o onim koji nude drugu argumentaciju naročito. Nijedan od ovih filmova naravno nije nastao podstaknut ratom koji je počeo pre dva i po meseca, ali veoma dobro ilustruju klimu koja se stvarala u evropskoj kulturnoj produkciji na temu SSSRa kao preteče Rusije, i nje same.

Naravno, postavlja se pitanje da li je ova selekcija tendenciozna, odnosno da li je bilo ruskih i proruskih filmova koji su se mogli naći u njoj. Odgovor je uglavnom - Ne. Ne kuju su stautete za pobednike Beldoksa u Azovstalu, iako možda tako deluje iz daljine. Naime, Putin - slično Orbanu - shvata značaj filma i izuzetno ga podstiče, ali umetnički film koji nastupa po festivalima prepušta svojim protivnicima, dok režim uglavnom podržava spektakle holivudskog profila.

Zanimljivo je da je Putinova era dovela do Hladnog rata ali i do toga da u Holivudu radi više ruskih reditelja nego ikada. U vreme Perestrojke bio je jedan, Andrej Končalovski. U vreme Putina, u Holivudu su snimali Timur Bekmambetov, Sergej Bodrov i Ilja Najšuler a Bekmambetov tamo ima i dosta ozbiljnu produkciju. Rusija je postala jedno od najvećih bioskopskih tržišta van Amerike i tamo svaki holivudski studio ima svoju ispostavu i pored američkih distribuiraju i ruske filmove.

Istovremeno, autori poput Zvjaginceva i Serebrenjikova ili Germana mlađeg predvode ruske festivalske uspehe kojih je takođe više nego ikada i idu u formi talasa i ti reditelji su protivnici režima, a Serebrenjikov čak povremeno i iza rešetaka. Stoga, nije Beldoks mesto za koje je Putin namenio neki film, a selekcija ga prećutala. Ovo je područje borbe koje je Rusija svesno prepustila protivniku.