Premijera filma "Potreba za mržnjom" na Beldoksu: Mapiranje nasilja bez rešenja

Za pisce, i generalno stvaraoce, kaže se da treba da pišu o onome što najbolje znaju. Tako i Čolović započinje ovaj film intimnom pričom o svom rođenom bratu Fedoru, koji je ubijen ispred jednog beogradskog splava. Obezbeđenje splava ga je pretuklo i on je umro na mestu premlaćivanja. Bez razloga. Bez opravdanja.

Čolović potom nastavlja da razgovara sa onima koji su preživeli slične tragedije. S majkom i ocem Alekse Jankovića, koji je uzeo sebi život jer nije više mogao da podnese maltretiranje koje je proživljavao u školi. S Draganom Terzićem, veterinarom koji je vidao rane kujici Mili.

Želi da pronađe odgovor za Brisa Tatona, kog su nasmrt prebili navijači, ali i za glumca Dragana Maksimovića, kog su i dalje neidentifikovani napadači ubili jer su mislili da je Rom.

Za Dragutina Todorčevića, koji je živ zapaljen dok je spavao na ulici. Za Američku ambasadu koja je bila u plamenu. Za pretučene na Paradi ponosa.

"Pravljenje ovog filma nije zapravo bio plod racionalne odluke. Kada se takve užasne i nesrećne stvari dogode, čovek je prinuđen da se bori s njima, pa i sa sobom, onako kako mora i onako kako može. Pošto sam reditelj i pisac, pisao sam za sebe i snimio film za sve nas, za čitavo naše društvo, ma kako to pretenciozno zvučalo. Zaista mislim da je ovaj dokumentarni film važan, ukoliko film uopšte može da bude važan. Pisao sam i snimao kako bih preživeo najgori period u svom životu", rekao je Čolović o svom filmu.

Beldoks ispred Muzeja Jugoslavije, Foto: B92.net/S.D.

Čolović je snimao ovaj film četiri godine i umeće koje je pokazao što rediteljskim rešenjima, što narativnim, čini ovaj film jednim od najupečatljivijih ostvarenja srpske kinematografije poslednjih godina.

Poigravanjem dečjim pesmicama sa užasavajućim scenama i naslovima iz novina Čolović pokušava da pronađe odgovor na pitanja kako se stvara i širi mržnja, i kako smo kao društvo lako pristali na nasilje koje nas okružuje. Autor se takođe pita na koji način treba da vaspitamo svoju decu kako bismo konačno prekinuli krug mržnje.

On pokušava da nađe korene nasilja u našem društvu, ne zadovoljavajući se odgovorom da je poriv za nasiljem i tlačenjem univerzalna, ljudska stvar. Trag koji ovaj film ispituje vodi ka državi, do nemogućnosti institucija da reaguju na nasilje koje se dešava.

Reditelj napominje da nisu samo institucije te koje okreću glavu na drugu stranu. Govori da i mi kao pojedinci ne reagujemo ako vidimo pred sobom scenu divljaštva, ono što se u psihologiji naziva efekat posmatrača - to oštro osuđuje kao apatiju i ocenjuje kao naš pristanak na surovost.

Ali, kako smo mogli da pristanemo na nešto što nas niko nije pitao?

I kako oni koji se nasilja gnušaju treba da reaguju kada vide da se nasilje odigrava pred njima a da sami ne postanu životinje braneći tuđ (ili i svoj) telesni integritet? To je jedno od pitanja koje se postavljaju ali na koje film ne nudi odgovor. Na nama je da ga sami pronađemo.