Mekenzi o filmu "Jojo Rabbit": "Koristi humor, brutalan i iskren, kako bi se podsmevao Hitleru"

Na 77. dodeljivanju nagrada Zlatni globus nominovan je za najbolji igrani film, u kategoriji mjuzikl ili komedija. Nominovan je i za nagradu BAFTA. Film ujedinjuje Tomasin Mekenzi i njenog zemljaka, scenaristu i režisera Taika Vaititija. Režiser opisuje Mekenzi kao, “vanzemaljac koji je poslat na ovu planetu da nas uči kako se glumi”, a Mekenzijevoj se svideo ovakav nagoveštaj. “Oduvek sam htela da budem vanzemaljac, tako da je ovo pravi kompliment”, nasmejala se.

Međutim, njen nastup u Jojo Rabbitu je zapanjujuće ljudski. Glumi Elsu, Jevrejku koja obitava na tavanu Jojove kuće.

Šta ste mislili o Taikinom scenariju za “Jojo Rabbit” kada je stigao do vas?

''To je scenario koji, kada pročitate, ne zaboravljate. Ostaje sa vama. Koristi humor kako bi se podsmevao Hitleru. I zato što je tako teška tema kojoj se mora prići pažljivo, činjenica da se koristi humor, daje određen osećaj. Prosto je toliko lepo napisan, a to je i zato što je Taika Novozelanđanin, poput mene i bila sam vrlo znatiželjna.''

Da li je Taika na dobrom glasu kod kuće?

''Definitivno je lokalni heroj. Ima pomalo kraljevski status sada na Novom Zelandu. Čitava zemlja je toliko ponosna na njega, jer radi neverovatne stvari. Pravi velike skokove. Radio je tamo toliko godina, i onda odjednom, pravi velike filmove koje ceo svet gleda.

Obožavam njegov smisao za humor. Sličan je britanskom, u tome da je prilično bez emocija. Deo humora u Jojo Rabbit-u je prilično brutalan i iskren; ne okoliša oko teme. Na vrlo pametan način ide pravo na stvar i to ga čini toliko efektnim.''

Foto: Promo/ Jojo Rabbit

Šta misliš o Elsi?

''Za mene je Elsa žrtva, naravno, jer prolazi kroz toliko užasa u jednom takvom okrutnom i strašnom vremenu, ali se i dalje dobro drži. Jaka je i samouverena. Duhovita je i smešna i odbija da bude samo žrtva. Uopšte nije onakva kakvu je nacisti vide. Tako da je njeno samopouzdanje i činjenica da ne trpi sranja ni od koga, ono što stvarno volim kod nje.''

Odnos između Jojo i Else je tako lepo osmišljen. Elsa vidi dobro u Jojou maltene odmah. Kakav Vam je bio odnos sa Romanom Grifinom Dejvisom, koji glumi Jojoa?

''Toliko se divim Romanu. Bio je toliko vredan tokom snimanja. Imao je 11 kada smo snimali film, a on je bio na setu svaki dan, svaki sat, vredno radio i sa toliko poštovanja prema ljudima oko njega. Unosio je mnogo radosti na setu, nikad nije bio namrgođen ili tražio pažnju. Nikada se nije žalio. Odradio je odličan posao.'

On je toliko emocionalno zreo, i sigurno mu je bilo teško da bude deo jedne ovako teške teme, jer je toliko mlad, a Drugi svetski rat i Holokaust su bili toliko mučni, strašni i zbunjujući.

Kako su ljudi mogli da veruju u takve stvari? Kako je Jojo mogao da sluša svoje nadređene i ljude koji su imali svu moć i verovao u sve što mu kažu? Potrebno je mnogo emocionalne zreliosti da biste se mogli nositi sa nečim takvim.

Kada sam pročitala scenario, to je bila još jedna od stvari koja mi se mnogo svidela, da je sve sa stanovišta desetogodišnjeg dečaka. Pokazuje vam kako on vidi svet, kako sagleda, razume i upija sve što se dešava oko njega. To je tako bitna stvar za svakog da vidi.''

Foto: Promo/Jojo Rabbit

Koliko si istraživala?

''Radila sam dosta istraživanja pred film. Bila sam svesna odgovornosti koju sa sobom nosi ova priča i morala sam da budem vrlo pažljiva. Istraživala sam koliko sam god mogla, jer sam htela da rad započnem sa pouzdanjem da na neki način upoznam temu koju sam trebala da prikažem.

Šokantno je da se tako nešto moglo dogoditi. Da ljudi mogu urade tako nešto i da se izvuku. Ironično je to da smo film snimali u studiju pod nazivom “Barandov studio” u Pragu, koji je prvobitno napravljen da bi se u njemu snimala nacistička propaganda. I kao da smo opet na početku. Bilo je jezivo snimati u tom studiju, znajući šta se tu nekada snimalo. Kakve užasne poruke su se širile iz tih zidova.''

Kakvo vam je mišljenje o Taikinom nastupu u ulozi izmišljenog Hitlera?

''Odličan je u toj ulozi. Sećam se da je držao veliki govor nalik nirnberškom u kuhinji Jojoove kuće. Bila sam iznenađena koliko su malo toga iskoristili u krajnjoj verziji filma, jer se on stvarno uneo u ulogu; šutirao je i vrištao. Ali to je ono što čini Taiku toliko dobrim. Ako režirate film u kom i glumite, verovatno je vrlo teško da se ne bude samopopustljiv. Ali Taika to nije. Mora da je bilo mnogo materijala, uz svu njegovu improvizaciju, koje nije mogao da iskoristi. Svaki pokušaj je bio drugačiji.''

Kako biste opisali njegov pristup kao režisera?

''Mislim da je tačno znao kakav je film pravio, pogotovo što je radio na njemu toliko vremena pre nego što je uopšte počeo sa snimanjem. Znao je šta želi, ali je takođe dao slobodu glumcima da eksperimentišu sa humorom. On je očigledno vrlo zabavan lik, što svi vide na površini, ali takođe ima veliko srce i ovaj film je njemu veoma važan, kako bi poslao poruku koju želi, da se bori protiv neznanja i podseti ljude na prošlost. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi sa njim.'' Imali ste neverovatnu karijeru od momenta kad ste se pojavili na sceni sa filmom “Ne ostavljaj trag”. Pitam se kako ti se čine ovih par prethodnih godina života?

''Smešno je, zato što je gluma toliko promenljiva, nepouzdana vrsta karijere gde nikad zapravo ne znaš šta će se desiti. Mogu dobiti ulogu negde i početi sa snimanjem za dve nedelje, nikad ne znaš. Naravno osećam se neverovatno srećno što sam u poziciji u kojoj sam i što radim sa ljudima sa kojima radim, ali sam takođe shvatila tokom poslednjih par meseci da je vrlo bitno da se prave pause i da ne mora da se radi baš sve vreme.

Kada ne radim, umem malo da paničim, u fazonu “trošim vreme bezveze, trebala bih nešto da radim”, ali posao glumca je da podeli emociju i dođe se do momenta u kom se osećaš nekako emocionalno ispražnjen, tako da treba malo usporiti i napuniti baterije.

Pretpostavljam da je to isto kao sa bilo kojim drugim poslom, kada ideš na posao sa tom poslovnom fasadom, a onda kad dođeš kući treba skloniti to sve i biti svoj.''

Uživate li u neizvesnosti do neke mere, ili više volite da znate pravac u kom idete?

''Ja bih rekla i jedno i drugo. Kad sam na setu, velika stvar mi je da ne volim da vežbam previše jer želim prosto da vidim kako će se sve odvijati, da vidim kako će moj lik da reaguje, i nema toliko prostora za vežbu. Međutim, u životu, volim tačnu strukturu i rutinu. Kada bih dobila novi LEGO set, ja sam bila ta koja je morala da stavi kocke na tačno određeno mesto, jer drugačije prosto ne bi bilo kako treba.

Takođe je uzbudljivo ne znajući šta će se desiti u budućnosti. Dosta je slobode u tome, ali treba biti oprezan jer samim tim ima i dosta panike oko toga šta ako ne budem imala ništa da radim posle ovoga?''