Dušan Makavejev: "Još uvek ne znam do kraja šta zaista znači umetnik"

Čovek koga mnogi s pravom smatraju jednim od najvećih srpskih i jugoslovenskih sineasta, još od kada se prva nitratna rolna 1896. godine zavrtela u kafani "Kod zlatnog krsta", zauvek je napustio svet pokretnih slika.

Priredio: Miloš B. JovanovićIzvor: B92, Buka, Danas
Podeli
Printscreen YouTube/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal
Printscreen YouTube/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

Kinoteka

Svečana sala Jugoslovenske kinoteke zvaće se "Makavejev" po slavnom reditelju Dušanu Makavejevu, koji je danas preminuo u Beogradu, potvrdio je Tanjugu Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke.

Pantelić je rekao da nas je napustio veliki Dušan Makavejev, ali na sreću, njegova dela i dometi ostaju večni.

Jedan od osnivača jugoslovenskog filmskog Crnog talasa, rođen u Beogradu 1932. godine, svoje prve filmske korake načinio je još kao dvadesetogodišnjak. Pedesetih godina prošlog veka, kao jedan od najistaknutijih članova beogradskog Kino-kluba, snimio je svoje prve filmske radove, među kojima je ostao zapamćen horor "Pečat" iz 1956. godine, u kome je glumio i Jovan Ćirilov.

Na novinarsko pitanje da li postoji film zbog koga je odlučio da postane reditelj, Makavejev je pre nekoliko godina odgovorio da bi mu bilo teško na napravi takav izbor. Tada je pomenuo ruski film "Pastir Kostja", koji je "fenomenalan i smešan", kao i "Robina Huda" sa Erolom Flinom u glavnoj ulozi.

"Pomenuo bih razne filmove iz raznih zemalja, ali ono što je najvažnije, ako već otvaramo ovu temu, jeste da je film čudo i čarolija - kad uđeš u film, onda si već na 'drugom svetu', i onda konstantno živiš u oba ta sveta", rekao je tada Makavejev, u intervjuu internet-magazinu Buka.

Vreme u kome je počeo da stvara nije u tolikoj meri obilovalo uzorima, kakve su mladim dolazećim rediteljima nudile potonje decenije. Zato su "čudo i čarolija", onima koje su svoje prvi filmske korake činili u danima posle Drugog svetskog rata, put ka tom "drugom svetu" mnogo više prepuštali njima samima.

Kao začetnik Crnog talasa, Makavejev u svojim filmovima izražava svoj slobodarski duh, kritikujći trulež društva, kako onog socijalističkog, u kome stvara, tako i onog kapitalističko, kome se ovo prvo suprotstavlja.

Provokativnost u svom umetničkom pristupu iskazuje još u dokumentarnom filmu koji se na mnogim mestima navodi kao njegovo prvo delo, "Parada" iz 1962. godine. Film je završio u bunkeru zbog scene koja prikazuje Josipa Broza Tita kome, dok izlazi iz automobila, prilazi gatara, nudeći da mu za dinar predvidi budućnost. Nakon izbacivanja dva kadra, film je bio odobren za prikazivanje.

Filmovi Dušana Makavejeva obiluju asocijacijama i metaforama, koje samo naizgled ostavljaju površan utisak, ali u stvari donose istinitost i iskazuju autorov slobodan duh.

Njegovi najpoznatiji filmovi, ujedno oni koji se smatraju za temeljne kada je o jugoslovenskom Crnom talasu reč, svakako su "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" iz 1967. i "Nevinost bez zaštite" iz 1968. godine, za koji je Makavejev osvojio Srebrnog medveda na Filmskom festivalu u Berlinu.

Kao dobar poznavalac lika i dela austrijskog psihoanalitičara i kritičara društva Vilhelma Rajha, čuveni reditelj je veoma često koristio priliku da njegove misli vizuelno ukomponuje u svoja filmska ostvarenja. Jedan od čestih motiva Rajhovih teorija - seksualnost, gotovo je stalno propitivao u svojim filmovima. Za to je, svakako, najradikalniji primer film "W.R. Misterije organizma", nastao 1971. godine, upravo kao posveta tom nikad dovoljno priznatom "psihologu revolucionaru".

"Misterija" se ubrzo našla na sudu, pa je njena filmska traka u bunkeru provela punih 15 godina, sve do 1986. kada je film prvi put javno prikazan u Jugoslaviji.

Osobenost njegovog filmskog izraza bilo je stalno kombinovanje fikcije i dokumentarnog, životnog i filozofskog, uz eksplicitno tretiranje ličnih emotivnih i društvenih tabua: seksa, nasilja i smrti.

Nesputanog slobodarskog duha, Makavejev je imao zapaženu ulogu i u studentskim demonstracijama 1968. godine, a sem snimanja filmova, bavio se i pisanjem za brojne časopise, kao i uredničkim radom ("Student", "Književne novine", "Danas").

I pored konstantne kontroverze koju je njegovo ime izazivalo u određenim društvenim i političkim krugovima, Dušan Makavejev je dobitnik velikog broja domaćih nagrada, među kojima se izdvajaju "Oktobarska nagrada Beograda" i "Srebrna arena" filmskog festivala u Puli.

Osim u Berlinu, za svoj doprinos filmu Makavejev je ovenčan nagradama "Luis Bunjuel" u Kanu, "Srebrni Hugo" u Čikagu, zatim "Zlatno doba" Belgijske kraljevske kinoteke, kao i nagradom "Filmska legenda" koju dodeljuje Festival filmova jugoistočne Evrope u Parizu.

Stvaralački opus Dušana Makavejeva bio je predmet brojih radova i knjiga, a legendarni Raša Popov je njegovom talentu posvetio i pesmu.

Jedna od "najsubverzivnijih figura u istoriji moderne kinematografije" - Dušan Makavejev je prošle jeseni proglašen je za počasnog doktora Fakulteta dramskih umetnosti. Tu vest prokomentarisao je rečima da je "već neko vreme i sam okružen doktorima", pa da sad konačno može sa njima ravnopravno da razgovara.

"Još uvek ne znam do kraja šta zaista znači umetnik, a još manje doktor umetnik, ali u svakom slučaju - hvala!"

Film/TV

strana 1 od 37 idi na stranu