Šerbedžija: "Postoji negde mladi Kjubrik i mladi Pavlović"

Šerbedžija je prethodno na konferenciji za novinare rekao da mu mnogo znači što se tako našao u društvu fantastičnih filmskih umetnika, ali da mu je posebno drago što je prvu nagrada “Lifka” dobila Milena Dravić koja je “sam film”.

“Oči Milene Dravić su jugoslovenski film”, dodao je on.

Šerbedžija je rekao da je posebno uzbuđen zbog povratka u Suboticu koja je za njega najznačajniji grad.

“Dva su velika razloga za to. Prvi je što sam kao čovek koji se bavi umetnošću, filmom i pozorištem, dosegao u Subotici sam vrhunac u sazrevanju svoje glumačke ličnosti i to nije zasluga samo genijalnog Ljubiše Ristića, već i ovog grada i publike koja je bila deo toga. U toj pitomoj prirodi je bila posebna energija. Drugi razlog je moja Lenka koju sam tu upoznao, sa kojom imam troje dece i čitav život”, rekao je Šerbedžija.

On se osvrnuo na vreme bivše Jugoslavije i rekao da je snimano i previše filmova, a da mnoge stvari nije trebalo snimiti.

“Kada smo snimali filmove u bivšoj Jugoslaviji i bili velike filmske i televizijske zvezde, koliko smo samo toga snimili? Dragan, ja, Pavle Vuisić, išli smo iz filma u film. Radili smo to kao u fabrici, a bili smo samo malkice bolje plaćeni, samo što smo mi više trošili po kafanama, tako da je ta naša pozicija zvezda u tom našem socijalističkom društvu bila vrlo zanimljiva i smešna”, rekao je Šerbedžija.

Priznao je da ima mnogo filmova koje nije trebalo da snimi i da mu je žao zbog toga.

“Jedino je Bekim Fehmiu napravio svetski uspeh pa su agenti kreirali njegov ritam snimanja. Svi mi ostali smo snimali mnogo i kasnije kada sam otišao u svet i bez obzira što sma odmah snimio dva velika filma “Pre kiše” i “Svetac”, opet sam bio u poziciji da nisam mogao da odbijem da snimam filmove koje nisam želeo”, rekao je Šerbedžija.

Primećuje da je evropski film u poslednje vreme ozbiljniji od američkog.

“Bilo je vreme kada je američki film bio fantastičan, moćan, a onda poslednjih 10-15 godina američki film se sam pojeo. Svi rade na televiziji, veliki glumci, režiseri, televizija je sve pojela, jer distributeri ne žele da distrubuiraju filmove i monopol televizije predstavlja najveću opasnost filmske umetnosti”, rekao je Šerbedžija.

Dodaje pak da je možda razlog i to što smo ođenom postali premalo romantični.

“Niko više ne vodi devojku u bioskop, nego odmah u sobu sa televizorom. To je lagodan način života. Nema više svečanosti bioskopa i zato su festivali užasno važni, jer su jedina mesta gde se filmovi gledaju sa dignitetom koji pripada toj umetnosti”, naglasio je Šerbedžija.

On je pomenuo i dve vrste glumaca - one poput Džona Vejna, koji je bio isti u svim filmovima i uvek briljantan, ili Bate Živojinovića i Borisa Dvornika, koji su bili slični u svim ulogama i uvek fantastični, a postoje i oni kao što su Dastin Hofman i Robert de Niro koji su imali čast da oblikuju različite karaktere.

“Ja mislim da pripadam i jednoj i drugoj vrsti. Igrao sam različite karaktere, ali to je neka vrsta mog teatarskog iskustva, jer zanatski prevashodno pripadam teatru, a sve što pripada filmu je ono kako me je majka rodila. To je ono što kamera otkrije. Nije ni važna onda gluma, ako si dovoljno inteligentan ili imaš dovoljno zanimljiv privatan život. U filmu je važno ko si ti privatno”, objasnio je poznati glumac.

Ispričao je i da je njegova strast u ranoj mladosti bila knjiga i da nije sanjao da bude glumac.

“Moja strast se delila između profesionalnog fudbalera i studija književnosti. Nisam sam sebi hteo priznati ambiciju da budem pisac, jer se to ne može planirati. Pisac postaneš ili ne postaneš, ne postoji pisac po zanimanju, ali me je zanimalo da budem profesor književnosti ili da se bavim vrhunskim novinarstvom, jer i to ima veze sa pisanjem”, rekao je Šerbedžija i priznao da su njegove najveće strasti čitavog života bili fudbal, tenis, ribolov i kafana.

Kaže da je imao sreće da je radio sa fantastičnim rediteljima.

“Snimio sam četiri filma i jednu seriju sa Žikom Pavlovićem u čiji kadar sam čitavog života zaljubljen i čijom estetikom sam uvek bio zadivljen. Snimao sam sa Makavejovom, Goranom Markovićem, Zafranovićem, Grlićem, Istvudom, Kjubrikom, Frančeskom Rosijem. Žao mi je što nikada nisam radio sa Kusturicom. Užasno ga poštujem i mislim da će on napraviti još neke lude filmove”, istakao je Šerbedžija, dodavši da je pak shvatio, radeći film “Oslobađanje Skoplja”, da nije režiser.

On je naglasio da ne pripada ljudima koji smatraju da je vreme u kome su intenzivno živeli i stvarali, bilo jedino i da veruje da danas postoji neki mladi Stenli Kjubrik ili mladi Živojin Pavlović.

Primećuje pak da je današnji život toliko istraumiran i brz, da zapravo mi ljudi sebe ne vidimo, da vreme prebrzo prolazi i da smo osuđeni na savremeni život i civilizaciju koju smo sami stvorili.

“Divim se našim telima i mozgovima kako uspevamo da se snalazimo u tom bombardovanju zvukovima, neprirodnim i užasnim, informacijama. Katstrofa ovde, potres onde, za pet minuta doživiš sve moguće stresove i to je užasno opasno i zato ima toliko bolesti, jer naš organizam ne može to više da podnese i zato će verovatno prestati da se grade bioskopske sale”, rekao je Šerbedžija.

Iskreno kaže da ne gleda filmove, a retko i pozorišne predstave.

“Ja više volim život, da živim pravi život, da igram fudbal, volim kafane, volim da ludujem i družim se, a film se dogodi”, rekao je on.

Šerbedžija je sinoć održa koncert u Subotici. Pevanje i poezija su njegov hobi, koji je postao više od toga.

“I dalje ja to shvatam kao vrstu improvizacije i želje da se družim sa svojom publikom koju sam izgubio, jer sam ja na Brionima samo dva meseca i igram samo kralja Lira, već 18 godina, svakog leta po četiri predstave, i sada igram Kreonta i to je sve što igram u teatru, a glumac ako ne igra u pozorištu, malo zarđa i mora stalno da vežba, pa zbog publike držim koncerte”, rekao je on.

Svi dosadašnji dobitnici nagrade “Aleksandar Lifka” dobili su svoju pločicu, na nekoj od klupa na Paliću, a od ove godine potpisivaće se na bioskopskim stolicama, što je Šerbedžija prvi uradio, a danas će i Brajan Koks.