Snimljen dokumentarac o 52 najvažnije sekunde u istoriji filma

Režiser Kent Smit snimio je 2015. godine dokumentarac “Hitchcock/Truffaut”, koji bi obeshrabrio svakoga ko bi poželeo da otkrije još neotkriveno o “majstoru napetosti”.

Kada je objavljeno da će na ovogodišnjem festivalu američkog nezavisnog filma u Sandensu premijeru imati dokumentarac “78/52”, posvećen isključivo poznatoj sceni ubistva pod tušem u “Psihu”, mnogi su zato samo slegnuli ramenima: zar ta tema nije već potpuno apsolvirana?

Ispalo je da nije. Film je odlično primljen; nakon toga je prikazan na prestižnom kanadskom festivalu dokumentaraca HotDocs, odlično se prodavao i na sajmu u Kanu, juče je prikazan na festivalu u Karlovim Varima, a u četvrtak će biti prikazan na Fantastic Zagreb Film Festivalu.

Režirao ga je Aleksandar O. Filip, poznat po dokumentarcu “Narod protiv Džordža Lukasa” iz 2010, u kojem kritikuje tendenciju tvorca “Ratova zvezda” da digitalno doteruje i menja svoje klasike. Još jedno poznato njegovo delo je i “Dokumentarac o mrtvima” iz 2014, u kojem se bavi američkom kulturom filmova, serija i stripova o zombijima, i načinom na koji ih publika prima, ali je “78/52” neosporno njegovo najzanimljivije ostvarenje.

Neobičan naslov zapravo označava broj kadrova i sekundi koliko ima čuvena Hičkokova scena.

Režiser je pred snimanje scene nacrtao vrlo precizan “storyboard” i čak zatražio pomoć od majstora filmskih špica Saula Basa, a scena je bila revolucionarna iz nekoliko razloga.

Nikada do tada u holivudskom filmu nije snimljeno ubistvo u kupatilu, zapravo u tuš-kadi, a još radikalnije je što se u njoj obnažila Dženet Li, jedna od najvećih zvezda tog perioda.

“Nezgodne” delove njenog tela dublirala je Marli Renfro, u to doba pin-ap model, koja se lično pojavljuje u dokumentarcu. Reč je o jedinoj živoj glumici koja je učestvovala u “Psihu”.

Renfro se seća da ju je Hičkok na audiciji naterao da se skine, a zatim delimično razgolitio i Dženet Li, kako bi se uverio da njihova tela nisu suviše različita.

Snimanje “Psiha” počelo je u novembru 1959, u periodu koji je bilo preloman za Hičkoka, ali i Holivud.

On je upravo snimio “Sever severozapad”, raskošan špijunsko-avanturistički film, u kojem se drznuo da nakon poljupca Kerija Granta i Eve Marije Sejnt prikaže ulazak voza u tunel, neskrivenu metaforu za seksualni čin.

Film je doživeo ogroman uspeh, mada je u to vreme bilo mnogo većih provokacija. Komedija “Neki to vole vruće” Bilija Wajldera bila je krcata transrodnim aluzijama, “Iznenada prošlog leta” Džozefa L. Mankijevica s Elizabet Tejlor završavao se opisom kanibalizovanja homoseksualca, a u “Anatomiji jednog ubistva” Otoa Premingera vodio se proces zbog silovanja, pri čemu su glavni dokaz na sudu bile pokidane ženske gaćice. Upravo te 1959. Godine, u Kanzasu je ubijena četvoročlana porodica Klater, a događaj je Truman Kapote kasnije opisao u bestseleru “Hladnokrvno ubistvo”.

Hičkok je morao da ode korak dalje, pa se oprostio s glamurom i tehnikolorom, i podsaknut uspehom svoje serije “Alfred Hičkok vam predstavlja”, odlučio da snimi niskobudžetni crno-beli horor u kojem se jezivosti odigravaju u svakodnevnom ambijentu.

Pedesetih godina bilo je mnogo filmske naučne fantastike, podsaknute glasinama o atomskoj opasnosti,u kojoj čudovišta mutanti ugrožavaju ljude, ali je bilo očigledno da ništa od toga nije stvarno. Režiser “Psiha” je želeo da scene strave i užasa pozicionira u ambijente koji ni po čemu ne deluju preteći i u kojima se osećamo sigurno.

Osim scene u kupatilu, veliki broj drugih stvari rezultovao je cenzurom, pa su usledile komplikovane pregovaračke strategije, opisane u spomenutom filmu “Hičkok”.

“Psiho” je imao premijeru 8. septembra 1960. u Njujorku, a novinarska projekcija održana je u 10 časova ujutro. Niko pre toga nije smeo da vidi film, a ni kasnije otkrije rasplet u svojim recenzijama. Piter Bogdanovič, jedan od sagovornika u filmu koji je bio na toj projekciji, seća se da se, kada je nakon filma izašao na ulicu, imao osećaj kao da ga je neko silovao.

Prikazivači su za redovne projekcije dobili posebna uputstva. Ako bi zakasnio, nijedan gledalac ne bi bio pušten u bioskop. “Šta bi se dogodilo da je došao dvadeset minuta kasnije? Prvo što bi pitao jeste gde je Dženet Li, koje u filmu više nije bilo”, ironično je objasnio režiser.

Kada je reč o efektima, zasecanje noža u telo tonski je dočarano pomoću komadanja lubenica, a glumac Entoni Perkins se u toj se sceni uopšte nije pojavio; lik Normana Bejtsa obučenog u ženu ionako je bio u tami, srećom, jer je glumac tog dana morao da prisustvuje pozorišnoj probi u Njujorku.

“Psiho” je također prvi u holivudskom filmu prikazao WC šolju i način na koji ona funkcioniše. Kad se Marion Krejn predomislila i odlučila da vrati ukradeni novac svom poslodavcu, na komadiću papira izračunala je koliko je do tada potrošila i koliki iznos treba da vrati. Zatim cepa papir i baca ga u WC šolju, puštajući vodu kako bi inkriminišući dokument nestao.

U “78/52” pojavljuju se i Džejmi Li Kertis, ćerka Dženet Li, kao i Ozgud Perkins, sin Entonija Perkinsa, ali i mnogo mlađih režisera na koje je “Psiho” izvršio presudan uticaj: ima li boljeg dokaza da je taj film i danas podjednako aktualan kao i u vrijeme njegove premijere.