Branka Petrić: Bekimova i moja priča nema tužan kraj

Piše: Radmila Radosavljević

Izvor: novosti.rs

Ovo remek-delo iz perioda crnog talasa, pored najvećih nagrada u Kanu, nominacije za Oskar i Zlatni globus, ima i poseban deo koji pripada glumcu Bekimu Fehmijuu. Sa ulogom Belog Bore u "Skupljačima perja" otvorio je vrata svetske karijere, koju do sada nije ostvario nijedan glumac sa ovih prostora.

Branka Petrić, glumica, supruga Bekima Fehmijua, koga se sećamo i kao velikog beogradskog gospodina, kaže da svaki put kad odgleda ovaj film otkrije u njemu nešto novo.

- "Skupljači perja" su kao jedan od onih romana kojima se s vremena na vreme treba vraćati, da bi se spoznale sve njegove nijanse. Umetnički pečat koji je Saša Petrović dao ovom filmu čini mi se neprevaziđenim i divan je naslov koji su Francuzi dali "Skupljačima perja" - "Sreli smo čak srećne Cigane".

Kako se osećate dok gledate Bekima?

- Gledam ga i kao žena koja ga je volela do poslednjeg sata njegovog života, i kao koleginica. Uživala sam kako se nadopunjuje i radi jedna za drugu nenadmašna trojka ovog velikog filma - Bata Živojinović, Olivera Vučo i Bekim. A šta reći za maestralnost direktora fotografije Tomislava Pintera, čuvenog scenografa Veljka Despotovića, i sve Rome - naturščike, na čelu sa Gordanom Jovanović. Bilo je uzbudljivo što su posetioce izložbe u Muzeju Jugoslavije dočekale Oliverine pesme iz filma, koje su se "vrtele" na malom gramofonu.

Bekim Fehmiu u ulozi Uliseja u italijanskoj TV seriji iz 1968. godine (foto: Indeciso42 / Wikimedia Commons)

Na izložbi su ekskluzivno izložene fotografije posle premijere filma u Puli, sa prijema koji su Tito i Jovanka Broz organizovali za ekipu "Skupljača perja".

- Da je živ, i Bekim bi bio iznenađen, jer nismo znali da te fotografije postoje, niti su igde bile objavljene, a zahvaljujući Momi Cvijoviću, muzejskom savetniku, čitaoci "Novosti" će prvi imati ekskluzivnu priliku da ih vide. Bekim je u vreme pulske premijere zahvaljujući "Skupljačima perja" već počeo da snima "Odiseja" u Italiji, i sećam se tog ogromnog platna u Areni, aplauza, velikog prijema na kojem su bili mnogi važni ljudi tog vremena. Oni koji su to i inače radili, odmah su seli oko Tita, a on je te večeri bio naročito raspoložen. Dok je čestitao Bekimu, nasmejao se i rekao: Ćuj, boga ti, ličiš mi na Belmonda. A šta biste, druže Tito, rekli da ste prvo gledali mene, a ne Belmonda, odgovorio mu je Bekim. Mislila sam da ćemo malo duže ostati na prijemu, ali Bekim je žurio da se vrati na snimanje, a nije ni voleo takve događaje.

U svojoj knjizi Bekim je zapisao da je plakao kad je Tito umro. Voleo je Broza?

- Bekim je sebe smatrao jugoslovenskim glumcem, ali nikada nije zaboravljao svoje poreklo - ni po cenu gubitka najvećih uloga u inostranstvu, nije pristajao da mu promene ime. Čak mu je na tom prijemu kod Broza jedan od njegovih zvaničnika rekao da uvek treba da napomene da je Albanac iz Jugoslavije, da ljudi shvate da svaki čovek koji je darovit, koji se obrazuje i vredan je, u toj državi ima jednake šanse. Vaš suprug i Faruk Begoli ostali su jedna od najvrednijih i retkih spona između srpskog i albanskog naroda, koje do danas nisu narušene.

- Sada to možda više znači nego onda, i sigurno je potrebnije. Bekim i Faruk su dobijali uloge zbog njihovog dara, niko tada nije mislio o njihovom poreklu. Ima još takvih ljudi, ali za koje ne znamo. Jedan od njih je, recimo, Mateja Rodići, tapiserist velikog renomea, koji je ušao u svetske enciklopedije.

Kako danas u Prizrenu, sa "obe strane", žive obični ljudi koji se javno nigde ne čuju?

- O tome, nažalost, ne mogu da svedočim. U Prizren sam odlazila zbog tužnih događaja, ali bez obzira na sve, sećam ga se kao gospodskog mesta po meri čoveka. Bekim je rastao u tom gradu, za koji je Korbizije napisao da je jedan od najlepših na svetu. Kroz baštu kuće Bekimovog detinjstva, i kroz skoro svaku prizrensku kuću, prolazio je potočić, i najvažnije je bilo da se čuva čistoća te vode. Prosto je bilo pitanje časti da se voda ne zagadi, jer ona ide do svih suseda. Bekim je u svojim sećanjima zapisao kako mu je baka još kao malom dečaku pretila - nemoj slučajno da pljuneš u vodu, iskriviće ti se usta. Čestiti ljudi, bilo Srbi ili Albanci, koje nije pobedila mržnja, mislim da su ostali u pravim odnosima, uprkos politici i strahotama, samo što o tome nije ni poželjno, ni popularno govoriti. Da li u vašem susretu sa Bekimom ima neke simbolike?

- Recimo da ima. Moj deda po majci, Jevstatije, završio je Bogosloviju u Prizrenu, a baka Jefimija učiteljsku školu u Solunu, koju je osnovao jedan srpski rodoljub. To je kraj 19. i početak 20. veka, i deda je kao sveštenik u štabu prošao Solunski front. Moja porodica po majci, Karamatijevići, prema predanju, vodi poreklo od raških knezova koji su potomci Nemanjića, i živeli su na teritoriji Starog Rasa. I moj pradeda je bio sveštenik, a moji roditelji venčali su se u Sarajevu, gradu u kojem je tih godina rođen Bekim.

Postoji li nešto za čim danas možda žalite?

- Po nečemu, ta naša priča trebalo bi da ima tužan kraj, kao sve velike ljubavne priče, ali nema. Danas možda žalim samo za tim što nismo više putovali, što nismo išli na zimovanja sa našim sinovima Uliksom i Hedonom, ili na neke plaže južnih mora. Žalim i što češće nismo igrali tango, koji je Bekim plesao savršeno, poput Nurejeva, i uvek sa malim ironijskim otklonom.