"Da se ne ljubimo..."

Bata Živojinović - rekorder po broju snimljenih filmova. Igrao je u svakom trećem filmu koji se snimio u Jugoslaviji. Za predratne i ratne generacije u Jugoslaviji simbolizovao je herojstvo u ratu, uspon iz siromaštva posle razaranja, bratstvo i jedinstvo, sjaj koji su donosile svetske zvezde s kojima je glumio. Generacije rođene pedesetih i šezdesetih upoznavale su ga prvo kroz "partizanske" filmove koje su u bioskopu gledali organizovano, vođeni iz škole, navijajući dok on tamani Nemce i domaće izdajnike. Međutim, on je preživeo i kraj mitologizacije rata i herojskih vremena i ostao neka vrsta pop simbola i legende. U doba poznog socijalizma, pomenute mlađe generacije pričale su uz podsmeh da je Hitlerova poslednja želja bila: "Ubijte Batu Živojinovića", ali su ga s poštovanjem gledali kao kauboja u "Psu koji je voleo vozove" (1977), ili kao Dadaru u "Doroteju" (1981), kao i u "ozbiljnim" ulogama u ranim filmovima crnog talasa, koje su sa zakašnjenjem otkrivali. Živojinović, koji je preminuo sinoć, nikada nije odbijao uloge, a umeo je da kaže da mu je jedna od najnezaboravnijih ona koju je imao u filmu “Uzavreli grad” Veljka Bulajića, u kom je scenu u kojoj dobija šest šamara morao da ponovi čak 66 puta.

„Čak 400 puta me je ošamario glumac koji je, da zlo bude veće, mnogo krupniji i jači od mene, a šake su mu k’o lopate! Posle 40. dubla lice mi je bilo toliko otečeno da nisam ličio na sebe. Doneli su mi žive šnicle i stavili na obraze i oči da izvuče otok, a onda su nastavili da me šamaraju. Da muke nisu bile uzaludne videlo se na Festivalu u Kanu, gde je jedino ta scena dobila aplauz!", prisećao se Bata u jednom intervjuu.

Bol u obrazima se isplatio, budući da je film na Festivalu u Puli dobio nekoliko Zlatnih arena. U "Kozari", priči o grupi partizana koji u šumama Kozare moraju da probiju jake nemačke snage tokom 1942, igrao je Šorgu. U istoj godini, 1963, igrao je još pet uloga – u „Muškarcima“, "Dvostrukom obruču", „Nevesinjskoj puški“, „Radopolju“ i „Zemljacima“.

Plodonosni glumac je sledeće godine imao četiri ostvarenja – u „Čoveku iz hrastove šume“, „Dobroj kobi“, „Narodnom poslaniku“ i „Putu oko sveta“. U kultnom filmu “Skupljači perja” igrao je Mirtu Klasera, Borinog glavnog konkurenta u perjarskom poslu čiji se lični i poslovni sukobi okončavaju u krvi. “Bitku na Neretvi”, u kojoj je igrao Stoleta, snimana je osamnaest meseci. Tačno toliko nije video porodicu. Kada se jednog dana najzad pojavio, vrata mu je otvorila ćerka.

“Pogledaj, mama, došao čika Bata!”, rekla je ona, a prepričao Bata u jednom intervjuu. Ipak, tada je rekao i da nikada nije žalio zbog onoga što je propuštao zbog glume. Najblistavije trenutke u karijeri zabeležio je nakon “Majstora i Margarite” (1972). Iste godine snimao je “Valter brani Sarajevo”, film koji je Bati doneo slavu i u dalekoj Kini. Naredne godine snimao je "Sutjesku" i "Mirka i Slavka" koji se nalaze u svim antologijama jugoslovenskog filma. Tokom snimanja Sutjeske, družio se s velikom Elizabet Tejlor.

“Moji su se dečji snovi ostvarili kad sam je video i bio s njom mesec dana”, rekao je u jednom intervjuu Bata, koji je igrao uz Ričarda Bartona, tadašnjeg muža lepe glumice.

“Mi smo bili u apartmanu pored. Bili smo smešteni u dve barake - jedna je bila Titova (Bartonova) a druga Rankovićeva, što je sve bilo divno opremljeno. U jednom apartmanu je bila ona s Bartonom, a u drugom ja i moja supruga, pa smo se družili na istoj terasi”, prisećao se Bata.

Govorio je da je Liz ostavila tako jak utisak na njega da “Sutjesku” pamti po njoj, a ne po Bartonu. Već naredne godine objavljeni su „Povratak otpisanih“ i „Čuvar plaže u zimskom periodu“. Inače, uloga četničkog oficira u "Otpisanima" je jedna od samo tri uloge u kojima je igrao četnika. Osamdesete su mu donele mnoštvo uloga u komedijama, ali i u filmu "Idemo dalje" u kom je igrao uz pokojnog Dragana Nikolića. Već 1983. ponovo su zajedno igrali i to u "Balkan ekspresu", gde je imao ulogu Stojčića. Još jednom se vratio ratnom filmu, kao Gvozden, oficir JNA, u filmu Lepa sela lepo gore (1996), koji je zaustavio smeh u grlu svih generacija. U Gvozdenovom liku nije bilo slave i ponosa, već samo gorčine zbog izgubljenih snova kojima su se smejali novi ratnici. Mnogi su imali utisak da je uloga pisana baš za Živojinovića, zbog svega što se desilo od početka novih jugoslovenskih ratova. Igrao je i u filmovima "Balkanska pravila", "Ptice koje ne polete", "Bure baruta", "Rane", "Belo odelo", "Nož", "Rat uživo"... Poslednja njegova uloga bila je u filmu "Led" 2012. gde je igrao dedu Životija. Koje su vaše omiljene uloge Bate Živojinovića?