Provincijalna elita ima kompleks niže vrednosti

Novi film reditelja Olega Novkovića "Otadžbina", po scenariju Milene Marković, koji je svetsku premijeru imao u takmičarskom programu jednog od najvećih evropskih filmskih festivala - Varšavi, biće pred srpskom publikom na Festu. U okviru nacionalne selekcije, drugi deo trilogije autora Novković/Markovićeva, započete filmom "Beli, beli svet", takmičiće se za glavne nagrade festivala.

Kao i u prethodnim Novkovićevim filmovima ("Kaži zašto me ostavi", "Normalni ljudi", "Sutra ujutru"), junaci "Otadžbine" (film je prvobitno nosio naziv "Tuđini") su ljudi sa margine - izbegli i neprihvaćeni. Nakon ratova devedesetih, oni su sa Kosova došli u pregrađe Beograda, gde i dalje pokušavaju da nastave svoj život. Nada Šargin igra Macu, koja je izgubila dete nesrećnim slučajem. Sada radi kao kafanska pevačica u lokalu svog kuma Boleta. Plaši se božje kazne, stalno se moli i posti. Njen muž Jovan (Vuk Kostić) napušta iskušenički život u manastiru, jer oseća da mu je dato da obavi neki zadatak među ljudima i da se iskupi.

U filmu glume i: Anita Mančić, Milica Mihajlović, Nebojša Glogovac, Marta Bjelica, Bojan Žirović, Marko Janketić, Radoslav Rale Milenković, Nikola Surbanović, Anđelika Simić.

Ko su tuđini na prostoru zemlje u kojoj živimo?

- Ovo vaše pitanje je verovatno inspirisano prvobitnim naslovom filma. Mislio sam na pojam strani, drugi, što se ne odnosi na strance nego na ljude za koje ne želimo da znamo, na nevidljive... U ovom slučaju su to izbeglice, prognani, oni za koje ne želimo da znamo, jer nam je neprijatno i smetaju nam.

Ljudi koji traže azil u zapadnim zemljama svesni su da će za svet u kojem žele da žive biti izopšteni, jer ih od naroda tih država razdvaja kultura, tradicija, religija... Ali kako su naši (izbegli sa Kosova, BiH, Hrvatske) u trenutku seoba u zemlju koja se deklariše kao njihova otadžbina postali tuđi?

- Ah, te zapadne zemlje, kolonijalne i neokolonijalne, sisale su krv vekovima ovima iz Afrike i Bliskog istoka, huškale ih jedne na druge, ubijale i porobljavale, bogateći se, a kod kuće stvarali svoje civilizacijske vrednosti. I eto, ovi kucaju na vrata, očajni i divlji, kuku, šta ćemo sada?

Zašto su naši postali tuđi? Pa naša provincijalna elita obolela od stokholmskog sindroma i kompleksa niže vrednosti je sve uradila da činjenice umanji i relativizuje. To je kao kada ti neprijatan rođak sa sela bane, a ti bi nekako da ga sakriješ, jer si se spremio za posetu devojlinih roditelja koji su mnogo fini, pa ti rođaka sakriješ u ostavu, a on lupa li lupa.

Može li otadžbina ikada biti prostor u kome se nisi rodio? Mogu li ove reke ljudi koji na svom putu do belog, belog sveta prolaze kroz našu zemlju naći svoju novu otadžbinu, ili je to mesto ostalo zauvek iza njih onog trenutka kada su prešli granicu?

- Otadžbina je mesto na koje se uvek vraćaš. Otadžbina je spasenje, istrebljenje, čistilište, apokalipsa i demonska priroda sveta. Otadžbina je zločin i iskupljenje, potraga za bogom i smislom, metafora ili ironija. Otadžbina je pitanje identiteta. Opet mnogim ljudima to uopšte nije bitno, bitniji su im neki drugi identiteti, ljudi su različiti... i uvek isti.

Jedina stvar za koju treba više hrabrosti od napuštanja otadžbine jeste povratak u nju nakon godina izgnanstva, a važnije pitanje od onoga "da li otići" postaje" da li se vratiti"...

- Znam ljude koji su davno otišli, emigrirali i muči ih nostalgija, ali kad ponovo dođu ovde, posle nekoliko dana euforije, sve počinje da ih nervira, sete se zašto su otišli, žale se na ovaj naš haos i vrate se tamo negde, gde ponovo počne da ih mori nostalgija... I tako, vreme prolazi.

Da li je otadžbina o kojoj su pevali Đura Jakšić, Aleksa Šantić i drugi romantičari zauvek ostala mit? Da li su narodi na ovim prostorima ikada živeli u otadžbini, ma koji naziv ona nosila, ili samo u državama?

- To je pitanje svesti i stava. A živiš gde moraš i kako moraš. To baš i ne možeš mnogo da izabereš. Naravno da se živi u državama. A mitovima učimo decu, oni govore o tome kako se postaje čovek.

Šta za našu kulturu, tradiciju, ali i svakodnevicu, znači to što je u našoj podsvesti urezan arhetip izgubljenog carstva?

- Svakodnevica nema veze sa tim. Ljudi se više ili manje muče, rade, imaju decu, poboljevaju, sanjaju nešto, nešto ostvare, nešto ne, pa onda umru. Ta priča o izgubljenom carstvu je poučna i plemenita. I tako treba da se doživi, niti da se ignoriše, niti da se sa tim sprda, niti da bude izgovor za stvari i dela koje se ne mogu i ne smeju zakloniti iza toga.

Značenje reči patriota je, kao i reči otadžbina , od silnog korišćenja u određenom periodu dovedeno u pitanje. Ko su danas čuvari ove naše patrije?

- Patriotizam bi trebalo da je rodoljublje, plemenito osećanje pripadnosti i davanja. Žrtvovanja za opšte dobro. Ko su čuvari? Rodoljubi, oni su čuvari.

Da li sebe vidite kao patriotu i da li doživljavate snimanje vaših filmova kao čin ljubavi prema otadžbini?

- Da, ja sam patriota i rodoljub, opet ja sam čovek u dilemama i siguran sam da su takvi mnogi koji pokušavaju da se izraze kroz umetnost. Moj stav prema tome svemu se menja, ja se mučim, često sam ambivalentan, trudim se, a u osnovi toga svega je sumnja, inače - stvaraš pamflete.

Vaši junaci su izbegli i neprihvaćeni, ali oni su pre svega grešnici, koji u strasnoj sedmici traže svoje iskupljenje. Da li je ono moguće?

- Moji junaci su zločinci, mučenici, proroci i sveci, kao i u mnogim knjigama i filmovima koje ja volim. Ne znam za iskupljenje. Da li je moguće?

Zapravo, koliko je taj religijski momenat u Srbiji stvar istinske vere, a koliko okretanja bilo čemu u stanju beznađa?

- Zašto se time baviti? Ja se time ne bavim. Šta je mera verovanja? Ne volim one koji nameću svoju istinu. A ako neko želi da zove Boga ili da mu se raduje, što ja da ga diram? I ko će da proveri šta je istinska vera? A ja, ja sam ateista ili agnostik, kako kad, ne znam ni sam.

"Otadžbina" je uz "Beli, beli svet" deo vaše i Milenine trilogije. O čemu će govoriti finalni film?

- O utopiji.

Izvor: danas.rs