Srpski filmovi postaju tuđi

Zakonom o rebalansu budžeta, Filmski centar Srbije trebalo bi da iz državne kase dobije 120.000.000 dinara, što sa sredstvima koja ima od RATEL-a 115.000.000, i RRA 54.000.000 (od RTS-a, koji je po Zakonu o kinematografiji takođe dužan da izdvoji novac za proizvodnju filmova, dugovanje se još potražuje), iznosi ukupno 289.000.000 dinara, prenose Novosti.

Taj fond biće podeljen na sve konkurse - za sufinansiranje dugometražnog igranog filma, debitantskog filma, manjinskih produkcija, za završetak produkcija i prvi put za stimulaciju kvaliteta, gledanosti, distribucije i razvoj tehničke baze - bioskopa.

Sa koliko sredstava raspolaže najznačajnija nacionalna filmska institucija i u kakvoj su situaciji naši filmski umetnici i radnici možda najbolje pokazuje podatak da, recimo, u Hrvatskoj, za proizvodnju novog filma autori dobijaju i po 600.000 evra. Šta preostaje našim autorima, ako se zna da mnogi još nisu dobili novac ni od poslednjeg konkursa koji je 2011. raspisalo Ministarstvo kulture? O tome da li će FCS započeti primenu Zakona o kinematografiji i ozbiljniju strategiju kako snimanje novih filmova ne bi postalo pitanje presedana, govore čelni ljudi ove institucije:

“Imamo najmanji budžet za film u celom regionu, gledajući procentualno po broju stanovnika - kaže Milan Lučić, v. d. direktora. - FCS može da uredi da se novac koji stiže bolje i sistematičnije dodeljuje, ali to nije sreća za film. Sreća je da se nađu novi modaliteti, i da se dobra praksa koja se primenjuje svuda u svetu primeni i kod nas. FC mora da okupi sve filmske radnike, da zadobije poverenje cele kinematografije, i da se napravi čitav front za pritisak na političke strukture, kako bi vlast shvatila da je ulaganje u film nešto kao test opšte kulture. Pogotovo zato što je kinematografija i naša najuspešnija umetnička disciplina, ukoliko uspeh merimo po učešću domaćih filmova na festivalima u inostranstvu i nagradama koje tamo dobijaju naši autori. Ovde godinama postoji paradoksalna situacija - s jedne strane imamo najgore uređen sistem za finansiranje filmova u regionu i ovom delu Evrope, a s druge, naši autori su među najboljima. FCS konačno mora da uđe u suštinu, da se Zakon o kinematografiji najozbiljnije primenjuje, ali on mora i da započne sa animiranjem. To znači da se, po ugledu na druge zemlje, i ovde uzima deo profita od mobilne telefonije, od internet i kablovskih provajdera, od televizija, kako od onih sa nacionalnom fekvencijom, tako i od lokalnih, i da se sve to objedini u jedan fond za kinematografiju. To je neophodno ukoliko želimo da domaći film ne samo preživljava nego i da bude relevantan i da nastavi dobru tradiciju koja je postavljena decenijama unazad”, ističe Lučić. Javnost konkursa zbog neprijatnog epiloga koji je imao poslednji konkurs, kada je FCS zbog nedostatka para doneo odluku da se umesto osam filmova (kako je nalagao konkurs iz 2012), finansijski podrže samo dva dugometražna igrana filma i jedan debitantski („Dobrica“, po scenariju Slavka Štimca i Srđe Penezića, koji je i reditelj; „Rekvijem za gospođu J“, po scenariju i u režiji Bojana Vuletića; „Vlažnost vazduha“, po scenariju Staše Bajac i Nikole Ljuce, koji potpisuje i režiju), FCS je odlučio da svi naredni konkursi budu potpuno javni. Tako bi se izbegle moguće spekulacije, što se dogodilo ove godine, kada je pet autora čije je filmove za sufinansiranje takođe odabrala konkursna komisija ostalo „ispod crte“, pa su tvrdili da izbor nije bio regularan.

Prema rečima Dejana Karaklajića, predsednika UO odbora FCS, iako već nekoliko godina naše filmadžije apeluju na državu da zakonom odredi dobrobit ili povraćaj sredstava stranim producentima koji ovde snimaju kako bi ih što više privukli, a taj novac koji bi stigao nije mali, država iz nekih nepoznatih razloga i dalje ćuti:

“Film je specifičan posao, najkomplikovaniji od svih umetnosti, zahteva mnogo ljudi, mnogo sredstava i tehnike raznih profila, a kad nema snimanja, svi ti ljudi su bez sredstava za egzistenciju, o čemu se slabo razmišlja. FC će, zajedno sa Ministarstvom kulture, pokušati da omogući da se zakonom dođe do stimulansa za strance, jer bi u fond za finansiranje filma tako stiglo tri odsto od sredstava koje stranci potroše ovde. Prošle godine strani producenti potrošili su u Srbiji 40.000.000 evra, a da je bilo benefita za njih, sigurno bi potrošili duplo, i sigurno bi i naša zemlja postala odlična lokacija za njih, kao što su to Mađarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija... koje daju benefit. Da smo imali zakon o tome, u FCS bi stiglo 1.200.000 evra, i mi bismo konačno mogli da dajemo ozbiljnija sredstva. Ovako, gubimo na svaki način - naši filmovi kod nas dobiju manje sredstava, nego kad konkurišu u regionu, a trebalo bi da ovde imaju većinsku produkciju. Tako naši filmovi postaju njihovi, što se, recimo, desilo i „Krugovima“. Mi ulažemo u nešto što na kraju postaje tuđe, i sve više ćemo biti hendikepirani time, umesto da kao kinematografija sami zaradimo novac, i to dajući usluge strancima. Filmski radnici bi bolje zarađivali, jer bi imali posao, nivo proizvodnje bi se podigao, određene profesije bi se ojačale, ali naša država za to očigledno nema sluha”, ističe Karaklajić. I dok filmski autori i po četiri godine jure okolo da bi obezbedili novac za jedan film, čekajući da se zaista primeni Zakon o kinematografiji i da država shvati koliko gubi time što ovde nema stumulacije za strane producente, u Srbiji će možda početi i da se postavlja pitanje da li nam je domaća kinematografija zaista potrebna...