Slavko Štimac: Konačno nisam "samo" glumac

Slavko Štimac je sa rediteljom Srđanom Penezićem, koji živi u Los Anđelesu, napisao scenario za film “Dobrica”. Penezić će ga režirati, a Slavko Slavko će igrati glavnu ulogu. Za Jutarnji list govorio je o filmu, glumi, životu...

O čemu govori film?

- Priča filma nije politički korektna - nema ni ratnih zločina, ni homoseksualaca, ni Roma (smeh). To je priča o ljudskoj dobroti, zapravo bajka za odrasle. Jedan bračni par nađe pored kontejnera bebu i usvoji je. Ona je od samog početka stalno nasmejana i zato dobije ime Dobrica. Posle odraste i u njenom se karakteru ništa ne menja: čini dobra dela, nikome nije zavidna, ne spletkari. To bi samo po sebi bilo zamorno, ali Dobrica je okružen ljudima potpuno drukčijih osobina, koji se pod njegovim uticajem menjaju. Svi koji su čitali scenarij su zadovoljni.

Vama nije dovoljno da budete samo glumac?

- Nimalo. Čitav se život pred tebe odigrava i pokušavaš da ga ne propustiš. Gluma je kad staneš pred kameru, pokažeš nekakvu harizmu ako je imaš, izraziš emociju s određenom merom i paziš da ne preteraš, trudiš se ostati u liku koji igraš, u priči koju si dobio.

Ali pročitao sam vašu izjavu da nije sve u dolasku pred kameru, treba dobro poznavati i tehničke okolnosti snimanja...

- Problem je bio u tome što su nekad uslovi snimanja bili puno komplkovaniji, kamera nije bila tako fleksibilna, morao si paziti na svetlo, na ton, a ipak u pravom trenutku pokazati emociju koja se od tebe traži i njojm obojiti dijaloge. Sve mora delovati iskreno. Po prirodi sam dosta emocionalan pa mi to i nije tako teško padalo. Fascinantno je kako kamera vidi tvoje unutrašnje stanje, ona je kao neki mikroskop, uvek prepozna ako lažeš. Gledam kako su moje mladi kolege šokirani preciznošću koju ja tražim, ali ja sam to tako naučio, tako sam ispekao zanat.

Kada ste svega toga postali svesni?

- Od samog početka.

Ne valjda već na snimanju “Vuka samotnjaka”?

- Tamo mi je najveća škola bila gledanje “dublova”, jer smo film naknadno sinhronizovali. Odmah bih shvatio zašto je neki kadar ušao u završnu verziju, a neki nije. Za tako nešto moraš dobro znati tekst. Ne podnosim improvizaciju. Ako do toga dođe, ja to nazivam menjanje dijaloga. Često sam prilagođavao dijaloge prema sebi, menjao sve što mi je zvučalo rogobatno.

Znači, nije baš lako biti filmski glumac?

- Ma kakvi.

Vi ste jedan od retkih glumaca bez formalnog glumačkog obrazovanja koji se jako dobro snašao u pozorištu?

- Pozvali su me Miki Manojlović i Žarko Laušević u predstavu “Čekajući Godoa”. Igrao sam Lakija. Imao sam dug, prilično težak monolog, bilo je tu i scenskog pokreta koji sam uvežbavao sa Sonjom Vukićević. Ekipa je bila fina, igrao je i Brik, Miodrag Krivokapić, a pojavila se i Hristina Popović, koja je tada bila devojčica, a danas je ozbiljna glumica. Pokojni Ranko Munitić napisao je kritiku koja mi je bila jako veliko ohrabrenje. Bavio sam se time dve-tri godine, igrao i Dostojevskog, a onda me Emir Kusturica odveo na snimanje “Undergrounda”, koje je trajalo godinu i po dana.

Posle se niste vraćali pozorištu?

- Ne. Iskreno, pozorište je za mene bilo stres. Ja sam perfekcionist i u svakoj bih se predstavi emocionalno potrošio. Ne možeš to isto ponoviti sutradan. Tu nege je bila i publika, sa svojim reakcijama koje je bilo teško predvideti. Moja je komunikacija uvek bila s kamerom, znao sam u što ću gledati i gde ću stajati, a ovde mi je sve bilo nekako čudno, suviše otvoreno. Srećom, “Čekajući Godoa” bio je vrlo kamerna predstava i način izražavanja je bio vrlo sličan filmskom. Nisam više igrao i zato što sam otišao u Ameriku, gde sam proveo osam godina. Moja supruga, slikarka Vesna Golubović, tamo je praktično odrasla, najbolji su joj prijatelji bili Damir Sokić i Nina Ivančić, po njenom mišljenju i najbolji hrvatski slikari, a družili smo se i s mojim Ličaninom Mladenom Stilinovićem i njegovom suprugom Brankom Stipančić. On je nešto drugo, avangarda, i ponosan sam što mi je poklonio nekoliko svojih radova. Volim se upoređivati sa Sokićem, sviđa mi se njegova svedenost, minimalizam, sve koristi taman koliko treba.

Niste nikad bili glumački pedagog? Sve što pričate moglo bi biti veoma korisno za nekoga ko se počinje baviti glumom...

- Nisam. Studirao sam književnost. Za pedagoga ipak treba formalno glumačko obrazovanje.

Jeste li igrali u “Sutjesci”, to, naime, nikad ne spominjete?

- Jesam. Bravo, to me još niko nije pitao. Pojavljujem se u sceni s Ljubom Tadićem koji igra Savu Kovačevića. Ja sam jedan od kurira. Videli su me u “Vuku samotnjaku” i rekli: “Ovog malog moramo ubaciti u film”. Ništa, nikakva uloga. Zbog toga su me držali dve nedelje u hotelu na Tjentištu. Pokušaćemo tu moju dečiju karijeru iskoristiti u “Dobrici” kako bi prikazali junakovo detinjstvo, samo se moramo dogovoriti za filmska prava. Hteli bismo uzeti samo moju figuru iz, recimo, “Vuka samotnjaka” i staviti je u novi kontekst. Mislim da to još niko nikad nije radio.

Imate li tremu pred snimanje “Dobrice”?

- Ne bih to tako nazvao. Ima već 41 godina otkako sam se prvi put pojavio u ovoj Areni i mislim da sam skupio dovoljno iskustva da se upustim u nešto takvo. Mogu okupiti dobru ekipu, prepoznati prave profesionalce s kojima možemo napraviti sjajnu stvar. Ipak, kad počne snimanje, moja će uloga prestati i baviću se samo onim što se događa ispred kamere.

Niste razmišljali o tome da i sami počnete režirati?

- Možda će to doći u obzir kod mog sledećeg projekta.

Kakvo Vam je bilo iskustvo s glumcem koji je prvi put postao redatelj, konkretno s Ralfom Fajnsom u “Koriolanu”?

- On je divan tip, isto je sav na emocijama. Izvinjavao se što mi nudi tako malu ulogu, govoreći da bismo jednom zajedno trebali raditi nešto puno veće. Razgovarali smo i došli do istog zaključka, da najbolji rezultati dolaze kada se prepustite intuiciji, ali se pre toga morate dobro pripremiti. O tome je razmišljao dok je snimao “Brižnog baštovana”, eksperimentisao je upravo s tih pozicija. Prošle godine mi je poslao sliku s pismom i pitao: “Kada ćemo opet raditi?” Divan čovjek. Kao stvoren da igra kneza Miškina u “Idiotu” Dostojevskog. Mi s Balkana morali bismo se naučiti takvom ponašanju.

Džerard Batler je bio vaš glavni partner...

- Uh, njega je Ralf mučio. Jednom ga je terao da se zbog njega kadar 35 puta ponavlja. S Geriijem sam se jako sprijateljio, on bi mi govorio: “Nisam ja nikakav glumac, ja sam pravnik po profesiji. Novinari stalno pričaju da sam karijeru započeo u predstavi Koriolan, a ja sam tamo samo statirao”.

Snimali ste digitalno?

- Ma ne, na filmskoj traci. Ponavljanja su samo kod nas problem. Kod trećeg “dubla” svi dobijaju slom živaca, troši se traka. Kako se radi napolju, shvatio sam na snimanju “Železnog krsta” Sama Pekinpea. On je radio s nekoliko kamera, da se može igrati rakusima i "slow-motionom", a kod ponavljanja uopšte nije zaustavljao kameru. To je kod nas nezamislivo.

Da li ste gledali dokumentarac o snimanju “Divlje horde”? Činilo se da je kadar koji snimaju bez veze, vrlo artificijelan, a kad ga pogledate u filmu, izgleda fantastično.

- Na žalost, nisam. Bio sam dobar s njegovim direktorom fotografije Džonom Kokvilonom, koji je s njim radio neprekidno, od filma “Psi od slame” do “Ostermanova vikenda”. Pričao mi je da je verovao da je savršeno namestio kadar, a onda je došao Sam koji se nije odvajao od boce votke i posude za led, pogledao kroz objektiv, zatražio preinake i Džon je konsterniran ustanovio da je on u pravu. Mene je obožavao. Još čuvam njegov telegram koji mi je poslao u Liku i poručio: “Dođi u London, imamo još tri dana snimanja”. Stalno mi je proširivao ulogu, za što je imao osnova, jer Džejms Koburn, koji igra nemačkog oficira, doživljava apsurd rata upravo preko prijateljstva s tim ruskim dečakom, odnosno sa mnom.

Kada ste počeli učiti engleski?

- U petom razredu osnovne, nastavio sam u Londonu, u koji sam odlazio kasnije, i posle dosnimavanja “Železnog krsta”. Govorio sam vrlo “british” engleski, ali danas govorim američki kao da sam odande.

Kako vam je bilo u Londonu s Pekinpeom?

- Super. Iznajmio sam stan u kvartu Chelsea, došao sam do njega, nije još bio ustao, kada se pojavio neki čičica sa štapom i podviknuo mu: “Diži se, barabo!” Kokvilonom me gurnuo i rekao: “Znaš li ko je to, to ti je Don Siegel”. Sam mu je nekad asistirao. Prvi put sam vidio nekoga ko je superiorniji od njega, ko ima veći autoritet. Tražio je tada po Evropi lokacije za “Telefon” i navratio u London. Imao je istog scenografa, Teda Hapvorta, kao i Sam u “Železnom krstu”. Otišli smo sva trojica na ručak, a Sam se unosio Siegelu u lice, pokazivao na mene i govorio: “Ovoga malog moraš uzeti u film, pogledaj te oči, to ti je evropski Marlon Brando”. Posle su me njih dvojica učili igrati lažni poker. Nisam verovao da sedim sa dvojicom takvih legendi.