70 godina plakanja zbog Bambija

Mada se nikada ne pojavljuje u filmu, loš lik iza scene „Bambija“ je čovek i on je na 20. mestu liste heroja i nasilnika koju je sastavio Američki Filmski Institut. Mada će Bambi preživeti svoj susret sa čovekom, gledaoci će uvek pamtiti momenat kada se lovac pojavljuje u filmu. Tada počinje trka za život kroz šumu i mama Bambija kaže svom mladuncu da trči što brže može. Pucanj se prolama i odjednom je Bambi u potpunosti sam. Njegova otac dolazi i saopštava mu: „Tvoja majka ne može više biti sa tobom“. To je sasvim dovoljno da se neka deca zakunu da se nikada u budućnosti neće baviti lovom. Ova scena filma koji je režirao Dejvid Hend 1942. godine, još uvek ima primarnu moć da rasplače i odrasle.

Stari Žućko

Tragičan, besnilom zaražen kraj filma „Stari Žućko“ toliko je poznat da bi se i gledalac koji ga prvi put gleda mogao osećati emotivno pripremljenim. Ali taj gledalac bi napravio lošu procenu. Travis Koates postaje korak bliže životu odraslih kada ubija puškom svog odanog saputnika, ali kada smo gledali ovaj klasik Roberta Stevensona 1957. godine, nije nam ta činjenica bila važna. Plakali smo kao mala deca. Da, da, naravno: iza starog Žućka je ostalo štene kroz koje će njegova privženost i prijateljstvo nastaviti da žive. Ne interesuje nas! Hoćemo starog Žućka nazad! Zašto je život toliko surov?

ET vanzemaljac

Iako se Spilbergov film „ET“ vidi kao naučno-fantastična advantura, ovaj film iz 1982. godine je zapravo brilijantno zamaskirana porodična drama. „Od samog početka, IT je bio film o mom detinjstvu“, rekao je Spilberg u intervjuu tokom 1997. godine. To je takođe film o prijateljstvu, granicama koje će ljudi preći da bi zaštitili svoje porodice i o tome koliko je teško kada se izgubi neko koga volite. Potoci suza obično krenu kada Eliot mora da se oprosti kada se ET konačno vraća svojoj porodici. Postoji tuga u razumevanju neizbežnosti da se nekad kaže „zbogom“ zauvek.

Gde raste crvena paprat

Možda zato što smo odrasli sa psima, možda zato što smo gledali te pse kako stare i umiru, možda zato što smo mlakonje, tek „Gde raste crvena paprat“ je nejverovatnije najtužniji, najdepresniji film (i knjiga) koji smo videli. Istina je da će većina priča o deci i njihovim psima inspirisati plačljive, ali Stari Dan i Mala En - dva lovačka psa, brat i sestra, koji se pojavljuju u knjizi i filmu - ne umiru običnom, mirnom smrću. Jedan od njih je brutalno rastrgnut od strane šumskog lava, a drugi umire od nečeg još goreg: od slomljenog srca. Rasplačemo se samo kad pomislimo na to.

Nebesa

Genijalnost Piksarovih filmova je način na koji uspevaju da dotaknu i decu i odrasle. Ponekad je teško reći šta je napisano između njihovih redova. Uzmimo film „Nebesa“ iz 2009, na primer. Odmah nakon početka ovog filma Pita Doktera i Boba Petersona, počinje četvorominutna sekvenca koja nas upoznaje sa glavnim likom, Karlom i njegovom suprugom Eli. Ovo je kratak film unutar filma, sekvenca koja skicira njihov brak kroz godine, kompletno sa svim radostima i razočarenjima koja donosi život udvoje tokom decenija. Na kraju, Eli umire i Karl postaje usamljeni starac. To je srceparajuća slatko-gorka sekvenca koja se odmah mora uključiti u ovu listu iz bojazni da je mnoga deca nisu shvatila.

Dambo

Svako na čiji su se račun šalili, može da saoseća sa Dambom. Ima ogromne uši i veoma je stidljiv. Štaviše, Dambo krivi sebe što je njegova majka dopala u zatočeništvo. Scena u kojoj mama Damba njiše u svojoj surli kao u kolevci kako ga uspavala, može i spartanske gledaoce da razneži. Ali uz malu pomoć miša Timotija (i diskretne boce šampanjca koja je baš tad našla da se prolije u kofu sa vodom), Dambo otkriva svoju mogućnost da leti. Odjednom, njegove gargantuovske uši su njegovi najveći aduti. Kao mnogi tužni filmovi, i ovaj film Bena Šarpestina iz 1941. godine, ima srećan kraj. Savršena moralna priča za sve koji su ikad bili nezadovoljni sobom.

Šarlotina mreža

Jednostavna priča o odanosti i požrtvovanju, film „Šarlotina mreža“ izaziva suze skoro 40 godina. Možda najneustrašiviji pauk u književnosti, Šarlota koristi svoj talenat za pisanje kako bi spasila život malog praseta Vilbura. Pisanjem po svojoj mreži da je Vilbur „izuzetno prase“, „sjajan“, „blistav“ i konačno „skroman“, Šarlota postiže, tik pred smrt, da ubedi farmera da poštedi Vilbura od toga da postane gomila kobasica. Mada Šarlota ima 514 dece, od kojih troje ostaje da brinu o Vilburu, Vilbur je taj koji nikad ne zaboravlja na njene napore. Film je doživeo nekoli novih verzija.

Moja devojka

Kada se radnja dečjeg filma odvija na sahrani, znate da će biti srceparajući. Ali „Moja devojka“ - film iz 1991. godine o Vadi Saltenfas i njenom isuviše-mladom-da-bi-bio-romantičan najboljem drugu Tomasu - nije tužan zbog sahrane. Nije tužan čak ni zbog toga što je Vadina majka umrla. Nije tužan ni zbog toga što se njen otac zaljubio u drugu ženu koja je fina, ali ipak izaziva dvojna osećanja kod Vade koja se boji da će ona zameniti njenu majku. Nije čak ni tužan zbog čudnog bola o muško-ženskim odnosima dece koja su previše mlada i previše naivna da bi razumela šta je bol. Ne, tužan je zbog pčela. Glupih, glupih pčela. Nećemo uništiti kraj, ali ćemo reći samo ovoliko: trebaće vam deset pakli perfeks maramica.

Američka bajka

Nakon što Miškokeviči, grupa rusko-jevrejskih miševa, odluči da ode u Ameriku krajem XIX veka, njihov sin Fivel biva bačen sa broda i voda ga izbacuje na obale Njujorka. Ceo ovaj film Dona Blata iz 1986. godine je o tome kako mali glodar imigrant pokušava da nađe svoju porodicu. Prilično tužno, zar ne?

Fluk

Ovaj film Karla Karleija iz 1995. godine bi bio baš poput „Duha“, da je Patrik Švajz zlatni retriver umesto duha. Lik koji nije baš porodični čovek umire i reinkarnira se u psa, uzimajući svoju drugu šansu da se iskupi pred svojom ženom i sinom. I onda, na kraju filma, Fluk kaže: „Znate šta? Ja sam pas. Šta ću ja uopšte ovde?“ (malo parafraziramo). Najupečatljivija scena filma se odvija na groblju koje je prekriveno snegom.