Blistava budućnost

Roterdam, utorak 2. februar

Utorak je definitivno bio najgori festivalski dan, barem kada su meteorološke prilike u pitanju, iako je februar po statistikama najsunačaniji mesec u Holandiji, roterdamska mikroklima kao i uvek, priredi iznenađenje.

Posetioci festivala očekuju bolju budućnost i opuštenije kretanje između festivalskih lokacija jer se sutra očekuje suv i sunčan dan. Kada se sunce pojavi nad Roterdamom, sve bude veselije. Ali šta očekuje film kao umetnost u budućnosti i može li se na osnovu filmske istorije steći uvid ili naći inspiracija kako dalje?

Na svu sreću nije se obistinio uspanično proročki naslov kolumne stare nekoliko godina, jedne od najpoznatijih holandskih kritičarki: “Poslednji filmski festival?“.

Iako holandska štampa stalno voli da prigovara i kritikuje festival, činjenica je da je on i dalje umetnički a veoma često i komercijalni uspeh, što će možda biti i ove godine uprkos odlasku dva sponzora i drastičnim merama štednje.

Festivalski potprogram nazvan RE: Reloaded Back to the Future baca pogled na filmski izraz u kompleksnom dijalektičkom odnodu sa novim medijima. Ova pomalo nezgrapna rečenica predstavlja zvaničan stav selektorke ovog potprograma Činlin Hsieh, koja se pre toga ogradila kvalifikacijom da namera programa nije bila da bude sveobuhvatan. Filmovi koji se prikazuju u ovom potprogramu pokrivaju širok spektar, galvni tok Holivuda (,,Dial M for Murder“, ,,Boston Strangler“), šarenoliku nezavisnu produkciju (,,Videodrom“ Dejvida Kronenberga, ,,Another Girl Another Planet“ Majkla Almerejde), azijske filmove (,,Dangerous Encounters: 1st Kind“ Cui Harka, ,,Good for Nothing“ Jošide Kiđua i ,,Adieu Phillipine“), perverzni ,,Nekromantik 1“ i eksperimente poput filma Time Code Majka Figisa i Vedozero, koji postavlja ključno pitanje da li digitalna demokratizacija slike doprinusi većem kvalitetu ili ne.

U svakom slučaju, nezaboravno iskustvo koje je omogućio ovaj festival bilo je projekcija Kronenbergovog Videodroma (na fotografiji).

Za sve one koji ovaj film poznaju isključivo kroz musave VHS piratske kopije ili povremene posleponoćne projekcije na TV Politka, treba reći da je gledanje filma na velikom platnu, u bioskopu, sa publikom koja fanatično želi da vidi baš taj a ne neki drugi film i koja nije tu došla tek da ubije osamdesetak minuta već na svoj način participira u komunalnom doživljaju umetnosti i dalje nezamenljiv filmski doživljaj koji ovaj festival srećom nudi svojim poseticima više desetina puta u deset dana februarskog nevremena.