Oproštaj od Bekima Fehmiua

Veliki umetnik je po sopstvenoj želji ispraćen zvucima Betovenove "Ode radosti", a njegov pepeo biće rasut rekom Bistricom u Prizrenu. Iako Bekim Fehmiju nije želeo veliku sahranu, niko nije mogao da spreči veliki broj Beograđana da mu odaju poslednju poštu.

Beogradska pozorišna i filmska scena oprostila se od čoveka o kojem se, u proteklih nekoliko dana, moglo čuti puno potresnih reči hvale, koje su dolazile i od Albanaca i od Srba, i svih građana bivše Jugoslavije u čijim je identitetima ovaj veliki glumac ostavio neizbrisiv trag.

U jednom od retkih intervjua koji je dao, posle povlačenja sa javne scene, Bekim Fehmiju je pred kamerama televizije B92 recitovao pesmu Dušana Vasiljeva "Čovek peva posle rata" za koju je rekao da je i njegov testament.



Tragična smrt slavnog glumca Bekima Fehmiua, koji je u utorak izvršio samoubistvo u svom stanu u Beogradu, izazvala je veliku žalost među njegovim filmskim i pozorišnim kolegama, kao i u široj javnosti. Po rečima prijatelja i poznanika, Bekim Fehmiu je pre tragedije uredno složio i sredio svoje stvari i napisao najbližima oproštajno pismo. Mlađi sin prvog srpskog glumca sa bogatom inostranom karijerom, Hedon, otkrio je u razgovoru za dnevni list „Alo!“ da će njegov otac, po sopstvenoj želji, počivati u Prizrenskoj Bistrici.

"To je bila njegova želja i ja to svim srcem poštujem i podržavam. Živeo je kao samuraj i umro je kao samuraj! Moj otac je otišao u velikom stilu, kako je i živeo. Tužan sam jer mi fali, ali sam istovremeno i srećan zbog njega…"

"Oduvek je majci govorio da, kad dođe taj trenutak, njegov pepeo raspemo u Bistricu. Voleo je taj grad, bio mu je drugi dom. Tamo se preselio iz rodnog Sarajeva. Kada prođe kremacija i sve se pomalo stiša, otići ćemo tamo da ga u intimnom krugu ispratimo na večni počinak," - otkriva želju porodice Hedon Fehmiu.

"Uvek je govorio da ako ne bude vitalan, energičan dušom i telom, da ne želi da živi i da će sebi, ako mu se tako nešto desi, ispaliti metak u čelo! Mi smo svi na to odmahivali rukom, mislili da je samo previše romantičan, ali on je uvek bio dosledan! Poslednju godinu izgubio je dve sestre o kojima se brinuo. Gledao ih je kako kopne kao biljke, svesne da je život kakav su volele za njih prošao, a nije mogao da im pomogne," priča Hedon.

"Do pre četiri meseca nije bilo vitalnije osobe od njega. Kada bih dolazio s puta, uzimao mi je torbe i sam ih nosio na deveti sprat. Uživao je u tome. A onda je doživeo moždani udar i sve se promenilo. Bio je nemoćan, ostario je gotovo preko noći. Slabo se kretao, govorio, nije više bio isti čovek, i to je osećao. Takav kraj nije želeo…" priseća se mlađi Fehmiu.

Nakon što je sa majkom zatekao očevo beživotno telo na krevetu, Hedon kaže da su prošli kroz pravi „tobogan osećanja“.

"Od šoka, tuge, bola, pa do svesti da je tako želeo i da zbog njega ne treba da patimo. Mogao bih godinu dana da vam pričam po čemu ću ga pamtiti. Toliko je toga! On je bio redak čovek."

Tragična vest zatekla je Bekimovog naslednika po glumi, sina Uliksa, u Americi. "On je bio u najvećem šoku! Nije bio pored njega niti je pratio sve što se dešavalo," prenosi Hedon, koji je juče kasno po podne dočekao brata na beogradskom aerodromu.

Udovici Branki Petrić i sinovima u sredu su ceo dan bez prestanka stizali telegrami saučešća.

Borka Pavićević, u tekstu za e-novine pod nazivom "Izbor kao sudbina", kaže da je "bilo tako posebno sresti Bekima Fehmijua. U pauzi između tišine i govora. Susret sa njim je uvek bio nešto posebno, odabrano, svečano, prilika koja “uzme meru” svemu što se relativizuje, svemu što se čini “radi preživljavanja”, što se nepromišljeno kaže ili nedovoljno ozbiljno oseća."

"Kako je samo poentirao čitav svoj život i svoju sudbinu, i načinio remek-delo. Bekim Fehmiju. Izabranik i izvršitelj sopstvene sudbine. Neprekidnih izbora. Do kraja. Teško je zaboraviti užarena sećanja Bekima Fehmijua. Koja su se tako dokumentarno i taksativno ređala, kako samo strast i pamet zajedno mogu da do askeze i estetičnosti sažmu jedno neverovatno i golemo umetničko i ljudsko iskustvo."

"Sve ga se lično ticalo. Bekim je bio ganjan znanjem i uvidom, empatijom i istinom, njegov je govor bio izletanje ptica iz njegovih domovina i njegove domovine, stakato izričaj fatalnih radnji, grleno je ljuljao, a onda preko usta prevaljivao opise scena, prizora, gde je i kada ko stajao, šta je rekao i kako je u tom času izgledao. Činilo se kao da svoje iskustvo peva, sve ono što je doživeo i u sebi nosio, ta nadnaravna koncentracija proizilazila je iz ljubavi prema svemu onome čega više nema, i odgovornosti zbog nestanka toga najvoljenijeg. U svakoj rekonstrukciji javljalo se htenje i žudnja, za mogućnošću drukčijeg rasporeda događaja i sa drugačijim ishodom."

"Primiti tu bujicu bio je čin suočenja, čin prisustva rienekmentu istorije, dakle artefaktu.
Bekim Fehmiju.
Bekim ima čudesnu umetničku biografiju.
Ali on ima i sudbinu.
Uliks je oplovio svet, delom i životom. Ali Edip, na kraju, označava naš svet kao moguće tragičan, što nikada nismo osvojili - uprkos porazu, Edip činodejstvuje katarzičnom radnjom u prilog svoje slobode.
On nije hteo “samo da glumi”.

On je zaista muza koja je ućutala.
Šta je bila cena takvog izbora samo je on znao.

Ja, stepenica na tvom putu ka slavi, škropljena tvojim izmetom, krvlju tvojih neprijatelja. I ako želiš nad mojim narodom da sebi spleteš venac od njihove utrobe, tvoji su. Moje su slike pobijenih, krici mučenih su moji, od dana kada napustih Kolhidu, moju Zemlju. Sledeći tvoj krvavi trag O krvi Meni sličnih, koji je vodio u izdaju moju novu otadžbinu.

"Tako govori Medeja Hajnera Milera. Tako je govorio Bekim Fehmiju, u klimaksima radnje, u poentama, u vrhovima pretpostavljanog smisla. Koji se zna ili ne zna, koji se razume ili se ne razume. Koji se nikada ne adaptrira prema slušaocu."

"Nije to bilo pripovedanje, ni naracija, ni objašnjenje, već krhotine koje daju smisao svemu ostalom. Dramska radnja, jeste, tragička radnja, jeste. Iz njega je izlazio jezik kojim se govori o sudbini, koji jeste sudbina. Bilo je tako posebno sresti Bekima Fehmijua. U pauzi između tišine i govora. Susret sa njim je uvek bio nešto posebno, odabrano, svečano, prilika koja “uzme meru” svemu što se relativizuje, svemu što se čini “radi preživljavanja”, što se nepromišljeno kaže ili nedovoljno ozbiljno oseća."

“Nije život što i poljem preći.”

"Ne precizno kao Bekim, ali se sećam dana u vreme NATO intervencije, kada mi je čudo od žene, Branka Petrić, ispričala kako su Fehmijuovi spašeni na Kosovu i kako su stigli do Beograda."

"Sećam se i večeri, desetak godina ranije, kada mi je Branka Petrić u Beogradskom dramskom pozorištu, posle otkazivanja predstave u kojoj je igrao Žarko Laušević, zbog dojave da je u gledalištu bomba, rekla da, nažalost, predstave u kojima igra Uliks, sin Brankin i Bekimov, više neće biti, pa ni Eshilove Sedmorice protiv Tebe, jer Uliks odlazi na svoj put. Uliks danas dolazi."

"Ima u svetu - i zato vredi živeti - ljudi, i u ovom našem svetu, ima ljudskih sudbina po kojima će se ova vremena pamtiti, i to pamćenje biti zasluženo i iskupljeno. Sve ono što je za nama, pa i ono što je pred nama, nepogrešivom i neustrašivom rukom crta, rezimira i zadaje Bekim Fehmiju, kao okomica o koju se obijamo, pa je svejedno, ili se, hvatajući se za nju, spasavamo. Beskrajno hvala Bekimu, za sve njegove “lekcije” o mogućem dubokom razumevanju i samorazumevanju, i za sve njegove činove koji su pružali priliku za dostojanstvo. Hvala na hrabrosti izbora - i u pozorištu, i na fimu, u životu i u smrti."

Kosovska javnost žali za Bekimom Fehmiuom

Osim srpske, i kosovska javnost sa velikom tugom je primila vest o smrti Bekima Fehmiua. Svi veliki mediji objavili su opširne priloge o velikom glumcu, uz izjave u kojima se često mešaju ponos i gorčina.

Agron Bajrami, glavni i odgovorni urednik "Koha Ditore" - najtiražnijeg kosovskog dnevnog lista, u tekstu za podgoričke "Vijesti", pod naslovom "Smrt našeg simbola" kaže:

"Nema više Bekima Fehmiua, Albanca koji je bio je veliki čovjek u svijetu kojim vladaju mali ljudi. Danas na Kosovu tugujemo. Zvanično nije dan žalosti, al su nam u srcima zastave na pola koplja. Umro je naš simbol uspjeha i tragedije. Otišao je zauvijek naš najbolji i najveći glumac. Nema više Bekima Fehmiua."

"Nijesam ga lično mnogo poznavao. Ali na Kosovu nisi morao lično poznavati Bekima Fehmiua da bi znao i osjećao njega i njegovo delo.
U godinama kada smo rasli, ja i moja generacija, postajući svesni onoga što nas okružuje, Bekim Fehmiu je bio naš idol. Čovjek kakvi smo svi mi htjeli biti. Naš Marlon Brando i Žan Pol Belmondo. Čak i kad je bio Beli Bora i romske mahale."

"Bekim je nama bio i ostao dokaz da ako zaslužujemo talentom i radom, možemo stići i najveće visine, do krova svijeta pa i zvijezde na nebu - uprokos preprekama od onih što nam postavljaju oni koji nas neće. Bio je Albanac koje je uspio tamo gde Albance nisu željeli, i tamo gde ih nisu poznavali. Bio je naš, i kad je glumio sa najpoznatijima svoga vremena, od Džon Hjustona, Ave Gardner i Klaudije Kardinale, do Irene Papas, Kendis Bergen i Šarla Aznavura."

"U godinama kad smo počeli sazrevati i tražiti ravnopravno mjesto pod suncem, on je bio naš simbol. Simbol ponosa i principa, kojih se ne odričemo i kad nam je najteže. Bio je naš, ne što se kao Albanac rodio, no što se kao veliki čovjek nikada sebe nije odrekao, čak i kada mu je to donosilo bol i tugu. Bio je pravi šampion, koji se povukao kada je postalo jasno da su nas kolektivno gurnuli na put tragedije, kada je antialbanska euforija dostigla tačku vrenja, a crni oblaci ratova su ispunili nebo nad Beogradom. Povukao se iz javnog života, odrekao se onoga što je najviše voleo – glume – u ime protesta zbog nadolažećih vetrova zla, koji su krvlju potopili sva mjesta u kojima je Bekim izrastao – od Sarajeva do Kosova."

Zbog svega ovoga, i mnogo čega drugog, Bekim Fehmiu je bio simbol Kosovskih Albanaca XX veka.

I kao dječak izrastao iz porodice koja je permanentno bila na udaru vlasti iz Beograda, od vremena kraljevine pa do posleratnog doba.
I kao čovjek koji se morao truditi više od svih ostalih da bi dobio ono što i svi ostali.
I kao talenat koji će biti gažen kod kuće i kad bude dostigao visine zvijezda u svijetu.

Bio je naš glas i kada je zaćutao.
Bio je naša radost. A danas je naša tuga."

"Vijest je bila tužna, kao što su skoro sve vijesti o velikim i nepovratnim gubitcima. U svom stanu na Zvezdari, pronadjen je mrtav slavni glumac Bekim Fehmiu. Policija predpostavlja da se radi o samoubistvu. Nema više Odiseja. Nema više Belog Bore. Nema više Cagliostra, ni specijalnog vaspitača Žarka.

"Nema više ni mogućnosti da mu kažemo koliko nam je dao, a kako malo smo mu pružili. Da se makar zahvalimo za sve što je uradio kao veliki glumac i čovjek, i da se izvinimo za sve što smo mi zauzvrat morali uraditi a nismo, kao Kosovsko društvo i država.
Nema više Bekima."

"I nije mnogo važno kako i zašto je umro. Važno je kako i zašto je živeo.
A živeo je, kao što njegova knjiga kaže, “Blistavo i strašno”. Sa usponima koje je zaslužio upronim radom i talentom bez premca, i padovima koje je “zaradio” zbog principijelnosti i ponosa. Bio je veliki čovjek u svijetu kojim vladaju mali ljudi," napisao je Bajrami.

Glumac Selman Jusufi je za „Gazetu ekspres" rekao da je Fehmiju predstavljao sam vrh evropske glume.

"On je bio najbolji glumac u Evropi. Poznavao sam ga i kao glumca i kao nastavnika. Albanska gluma izgubila je neponovljivog umetnika," rekao je Jusufi.

Jeton Neziraj, umetnički direktor Kosovskog narodnog pozorišta, rekao je da smrt glumca izaziva preispitivanje o tome da li su njegove kolege umetnici učinile sve da velikanu olakšaju život.

"Bolan je rastanak sa našim najboljim glumcem. To što je odlučio da sebi oduzme život zadaje nam dodatnu bol, jer osećamo da možda nismo učinili dovoljno za njega nakon što je okončao svoju senzacionalnu karijeru. Trebalo je da ga pitamo šta želi... Na ovim prostorima veliki umetnici često ne dobijaju zahvalnost koja im pripada," naveo je Neziraj.