Štimac: Živimo u društvu na "dođem ti"

Slavko Štimac se kloni provokativnih izjava, ne voli da komentariše postupke ljudi s kojima je sarađivao, smatra da o tome treba njih pitati, a dodatni "problem" jeste što se čini da drugima traži uvek bolju stranu ličnosti. Kao da je ostao zarobljen u likovima koje je dosad tumačio. To su, poznato je, redom bili dobri momci nežne i blage naravi, a utisak je da je takav i sam Slavko Štimac. Kad je posle kraćeg nagovaranja odlučio nešto da pojede, delovalo je kao vic to što je izabrao picu koja se zove "mafiozo".

Aleksandra Ćuk
Podeli

Posle više od 20 godina vraćate se u pozorište. Da li junak kojeg igrate u "Klaustrofobičnoj komediji" pripada likovima kakve ste uglavnom dosad tumačili, koji su pasivni i trpe radnju?

- Ovo je veoma aktivan lik. Igram pisca kojem se u procesu stvaranja komada mešaju pozorište i realnost. Zapravo cela predstava je i postavljena na taj način da se mešaju fikcija i realnost, tako da u mnogim momentima niste sigurni da li ste u pozorištu ili u zbilji. Duško Kovačević je napisao ovaj komad, mislim, 1986. godine, kada je i prvi put postavljen. U njemu su igrali Bata Stojković i čitava ekipa odličnih glumaca: Seka Sablić, Miša Janketić, #$9arko Radić, Danilo Lazović. Predstava je bila aktuelna zato što kritikuje društvo i problematizuje odnos politike i umetnosti, a tako je i sada. To je uvek prisutno u Kovačevićevim komadima, i to ih uvek čini savremenim.

Kakav je bio status umetnika u nekad zajedničkoj zemlji Jugoslaviji u poređenju s njihovim položajem danas?

- To mogu najbolje da pokažu određene statistike. Njima se nisam posebno bavio, ali vidim da postoje ogromne razlike u izdvajanju sredstava iz budžeta za kulturu. Čini se, čak, da se u vreme devedesetih izdvajalo više nego danas. Što se tiče, konkretno, rada na filmu, iznenadio sam se da su poslednjih petnaest godina i više ljudi prosto navikli da ne budu isplaćivani za svoj rad na vreme, da moraju stalno da telefoniraju i pitaju šta je sa njihovim pošteno zarađenim parama. Moram da priznam da u vreme SFRJ toga nije bilo. Komotno ste mogli da odete do banke i znali ste da ćete tamo moći da podignite novac koji vam je garantovan ugovorom. Ako je to neki pokazatelj stanja i odnosa, moram da priznam da je u sferi kulture ranije bilo bolje.

Znate šta je najgore od svega - što se mi svi iz branše znamo. Oni koji bi trebalo da isplate novac su veoma često u situaciji da i njima neko kasni sa uplatom sredstava. Svako praktično ima neko opravdanje. Što kaže jedan moj prijatelj, počeli smo da živimo u društvu na "dođem ti".

Da li je mladolikost upečatljiva za vašu fizičku pojavu bila preimućstvo ili prepreka kada su vam dodeljivali uloge?

- Često čujem za sebe da navodno izgledam mlađe. Nemam neki odnos prema tome, mada mi je sigurno određeni tip uloga namenjivan. Ako sam više puta igrao čoveka dobre naravi, valjda je ljudima ostalo u svesti da bi bilo najbolja varijanta da mi ponude takvu vrstu uloge. To nije slučaj samo s mojim fizičkim karakteristikama i temperamentom. Postoje tipovi glumaca koje često biraju da igraju negativce. Ja bih rado to menjao i obrnuo stvari, zato što mislim da tipsko dodeljivanje uloga nije najbolje rešenje. Dobro bi bilo probati igrati i nešto drugo. Možda čovek može i sam da se potrudi.

Da li ste se vi borili da dobijete neku drugačiju ulogu ili čekate da vam je ponude?

- Vi u stvari hoćete da me pitate - da li ste ambiciozan čovek. Nisam. To me nije pratilo kroz život, ali bi me obradovalo da mogu da biram. Evo, nedavno smo završili film "Dobrica", gde smo moj prijatelj reditelj Srđan Penezić i ja zajedno radili. Nas dvojica i Vesna Golubović smo producirali ovaj film koji će publika moći da vidi početkom naredne godine.

O čemu govori "Dobrica"?

- U podnaslovu bi moglo da stoji i "bajka za odrasle". To je priča o čoveku koji je kao beba ostavljen u korpi pored kontejnera a našli su ga i usvojili stari i plemeniti ljudi. Oduzeli su im ga i stavili ga u dom kad je krenuo u školu. Kasnije će dospeti i u zatvor, ali sve to nimalo ne utiče na njegovu dobru volju i dobro raspoloženje koje ima prema ljudima. Odmah da kažem da film nije priča poput Forest Gampa, gde je glavni lik pomalo blentav. Naprotiv, Dobrica je veoma inteligentan i, jednostavno, dobar. Isprva mu se ljudi čude, pitaju se da li je sasvim normalan, da bi kasnije počeli da se menjaju. To bi bila i poruka filma, da se isplati biti dobar prema ljudima, jer se to neminovno vraća, kao i da možemo živeti u lepšem i srećnijem društvu.

Da li vi, zaista, tako mislite?

- Da. Svaki čovek može to da testira.

Živeli ste nekoliko godina u Americi. Kakve utiske nosite odatle?

- Moja supruga je živela u Americi i iz tog razloga sam i ja otišao tamo. Živeli smo u Njujorku, koji je jako zanimljiv grad, ali on za mene nije bio nešto nepoznato, jer sam ga prvi put video još kao mladić. Bili smo tamo sedam godina i nisam doživeo taj kulturološki šok o kome se govori. Meni je glavni utisak da mi u stvari pripadamo tamo, budući da smo na neki način odrastali na toj kulturi, koja nam je bila veoma dostupna. Svi znamo kakva je bila Jugoslavija.

Da li vam ona i dalje leži na srcu?

- Ne mogu da se foliram i budem licemer. Pripadam generaciji koja je odrasla u toj zemlji, voleo sam je i volim je i danas. Bizaran je način na koji se raspala i svaki put kad se toga setim muka mi je, ali nije bilo u mojoj moći da na to utičem. Napravljena je atmosfera ludila, histerije i šovinizma koja je unesrećila mnoge ljude. Ja i dalje postojim u Jugoslaviji. Putujem svugde i sarađujem sa ljudima koji pripadaju tom nekada zajedničkom prostoru.

Kako ste se nosili sa slavom kao dete i da li imate odbojnost prema intervjuima zato što ste s onim prvim imali loša iskustva?

- Tada su bila samo dva televizijska programa i popularnost je bila mnogo veća nego što je moguće danas zamisliti. Cela zemlja je gledala televizijske serije kao što je "Salaš u malom ritu", koji je emitovan udarnom terminu nedeljom uveče. Sutradan nije bilo šanse da vas 99 odsto ljudi koje sretnete ne prepoznaju. U tim prvim intervjuima svi su želeli da saznaju nešto intimnije, lično, iz života i ja od tada imam veliku odbojnost prema davanju intervjua. Kad bi se desilo da mi slučajno izleti nešto lično, posle bih zažalio. Možda preterujem, možda je to i zato što sam tada bio dete, osetljiviji, ali činilo mi se da mediji uvek imaju potrebu da vaše reči skroje po svome ne bi li ih učinili atraktivnijim. To mi je smetalo.

Od koga ste u poslu najviše naučili?

- Osnovne zakone filma sam kao mali naučio od reditelja Obrada Gluščevića, autora filma "Vuk samotnjak", zatim Branka Bauera, reditelja televizijske serije "Salaš u malom ritu". Bilo je tu starijih glumaca, divnih i plemenitih ljudi, koji su uvek davali dobre savete. Mislim da sam tako otprilike i formirao način kako ću igrati na filmu. Što se tiče samog zanata, bila je važna i tehnika koja je ranije zahtevala veliku preciznost i to je prvo što sam savladao - da stanem tačno na repere, da se polako otkrivam prema svetlu u određenom momentu, ton je imao svoja pravila i trebalo je sve to koordinisati. Mislim da mi je to mnogo značilo u kasnijem radu, ostalo je bilo stvar inspiracije i intuicije na koji način da uradite nešto a da vam se veruje. Uvek je važan osećaj za meru, ali od svega je najbitnije da vam se veruje.

Koji likovi su vam bili naročito inspirativni?

- Možda vas neće zadovoljiti odgovor, ali mi se čini da svaki novi posao u ovoj profesiji prati osećaj kao da nikada pre toga niste radili. Nosite sa sobom rutinu i tehniku koje ste naučili, ali morate da nađete način kako da napravite lik. To je svaki put drugačije. U svemu tome se mnogo oslanjam na intuiciju.

Radili ste s filmskom legendom Semom Pekinpoom, zatim s Ralfom Fajnsom. Kakve utiske imate iz tih iskustava?

- Kad sam radio sa Semom Pekinpoom, bio sam dete. Trebalo je da ostanem jedan ili dva dana snimanja, ali se njemu valjda dopalo kako smo radili i stalno mi je proširivao ulogu. Zadržao sam se nekoliko meseci na snimanju, a najzanimljivije mi je bilo što sam video ogromnu holivudsku ekipu i shvatio da rade filmove isto kao i mi. Iste kamere, tehnika, imali su, doduše, veće budžete, ali smo i mi imali filmove za koje su se izdvajala značajna sredstva. Pekinpo je bio čovek ogromnog autoriteta, koga su se svi plašili,a prema meni je bio blag, valjda zato što je imao sina mojih godina. Delovao je kao žestok čovek, a u suštini je bio nežan. Ralf Fajns me je zvao kad je snimao ovde i lepo smo sarađivali, družili se, valjda zato što smo i generacijski bliski. Divan i pažljiv čovek. Veliki profesionalac.

Kako su vaši roditelji reagovali na popularnost koja vas je zadesila dok ste još bili dete?

- Bili su normalni ljudi i ponosan sam na to. Njima je bilo najvažnije samo da sam ja dobro.

Često ste glumili sa životinjama. U "Andergraundu" s majmunom. Kakvo je bilo ovo iskustvo?

- Da, glumio sam s konjima, psima, čak i medvedom, a šimpanza Čarli je bio iz cirkusa. Pre snimanja sam išao da se upoznam sa njim. Radio sam sa životinjama, ali, verujte, majmuna je, mislim, nemoguće dresirati. Jednom uradi nešto, posle mu dosadi, pa morate da se služite raznim trikovima ne bi li vas poslušao. Ima jedna scena u "Andergraundu" koju smo snimali u tunelima u Bugarskoj. U filmu se Čarli i ja tu srećemo posle mnogo godina i treba da se zagrlimo. Neverovatno kako je on odreagovao. Kao dva čoveka kada se sretnu. U filmu sam tužan, pustim i neku suzu, a on me miluje po kosi. Njegov izraz je prepun emocija i sećam se da me je Vilko Filač, direktor fotografije, pozvao zavrnuvši rukav da mi pokaže kako se naježio koliko je bio ganut tim prizorom.

Izvor: danas.rs

Ostalo

Mladi u ulozi urednika kulturnih programa

Prevazilaženje različitih barijera, otvaranje vrata novim posetiocima i kreiranje programa koji će komunicirati sa mladima, izazovi su na koje će pokušati da odgovori program "Take Over", koji se sprovodi u pet evropskih gradova, medju kojima je i Beograd.

Ostalo ponedeljak 28.12. 12:20 Komentara: 0
strana 1 od 40 idi na stranu