Mirko Ilić: Hteo sam malo da posramim ljude

Mirko Ilić, poznati grafički dizajner, večeras će u 19 sati u Galeriji 12 HUB, zajedno s Biljanom Srbljanović, dramskom spisateljicom, otvoriti prvi Wake up festival. Njih dvoje pročitaće ispovesti izbeglica, čime će započeti performans u kome će to isto neprekidno, narednih 48 sati, činiti javne ličnosti, kao i Beograđani, njihovi gosti, slučajni prolaznici.

Podeli

WakEUp festival: Vreme je da se probudimo!

Razgovarala: Aleksandra Ćuk

Izvor: Danas.rs

Čitanje na stotine stranica koje svedoče o nesreći izbeglica od antičkih vremena do danas biće emitovano na internetu, direktno celom svetu posredstvom lajv striminga.

* Kakvo će biti vaše angažovanje na Festivalu i kako je do došlo do toga da učestvujete na njemu?

- Pozvao me je Srđan Ćešić, umetnički direktor Festivala, kom sam davao indirektne savete i predloge šta napraviti, a onda mi je on objasnio da nemaju kritičnu masu kojom bi skrenuli pažnju. Pitao me je "hoćeš li doći", mada cela rečenica glasi: "Da li hoćeš da dođeš ali mi nemamo nikakvih para da ti damo za put". Meni je to uvek bila jedna od najboljih finansijskih ponuda da nešto napravim.

* Prema mišljenju stručnjaka, vaši najbolji radovi i jesu oni koje ste radili besplatno?

- To kažu oni stručnjaci koji mrze koliko dobijam love za one koje ne radim besplatno. Misle da ukoliko ne dobijem novac za rad on upravo toliko i vredi - ništa. Sad ozbiljno. Često me pitaju kako je to uspeti u Americi. Ja sam tamo otišao jako davno Jatom s nekoliko hiljada dolara u džepu, što je bilo mnogo više novaca nego danas. Otišao sam iz obesti, jer meni je ovde bilo jako dobro. Niko me nije gonio puškom, sve je bilo OK. Ljudi me uvek pitaju da li je bilo teško uspeti. Imao sam talenat - tako da nije. Privikavanje na govorenje engleskog je bilo malo teže. Bilo je lepo ići ulicom a da vas niko ne prepoznaje. To je kako sam ja otišao iz ove zemlje, a pitaju me da li je bilo teško. Kako je ovim ljudima koji nemaju tih novaca koje sam ja imao i koji ne idu iz obesti kao što sam ja? Kad sam jutros stigao ovde, prvo sam kupio kestenje, jer ga nema u Americi. Imam žudnju za tim. U Zagrebu imaju jako dobar kesten-pire sa šlagom i tamo ga jedem dva do tri puta na dan. Jednom sam išao u Zagreb samo zbog toga. Pričam vam zato što to jeste obest. Kad meni fali kesten pire, ja, šminker, letim za Zagreb da bih ga tamo jeo i vratim se nazad. Ovim ljudima fali ceo život. Moja je dužnost da im pomognem, koliko mogu.

* Pomagali ste našim mladim umetnicima u Americi. Da li ste nekad pomogli beskućniku?

- Tek sam došao u Ameriku i živeo sam tad u jednosobnom stanu. Napolju je lila kiša i neko mi kuca na vrata. Otvorim, klinac iz Zagreba, kom je njegov prijatelj jednom rekao da, ako bude u Americi, potraži Mirka. I on je došao pravo sa aerodroma sa torbama meni... Jer ne zna nikog i jer se kod kuće posvađao sa tatom. Nisam imao pojma ko je, ali nije imao gde da spava i bio je kod mene nekoliko noći. U snu je plakao i raspravljao se s ocem. Na kraju sam ga ubedio da ide nazad, kupio mu avionsku kartu i poslao ga kući. Takvih slučajeva je bilo mnogo. Nažalost, danas mnogo više ljudi odlazi nego pre. Više mladih odavde mi danas kuca na vrata nego za vreme rata, jer su tada mislili da će, kad to prođe, biti bolje. Sad kad su iskusili da neće - odlaze.

* Kako komentarišete politiku Amerike prema izbeglicama iz Sirije?

- Kada kažete politika Amerike, to deluje kao neki zid. Pa Amerika ima 75.000 različitih politika prema nečemu.

* Mislim na zvaničnu politiku.

- Nema toga. Guverner jedne države ih hoće prihvatiti, druge neće. Ne postoji nikakav zakon, sve su pregovori i širenje perja pred izbore i to nema nikakve veze ni sa čim. A ljudi dolaze. Kao što zidaju zidove da bi zaustavili Meksikance, a oni opet dolaze. U Americi se zakon o migraciji, koliko ja znam, menja svaka tri meseca, jer se prilagođava geopolitičkoj situaciji. Recimo, kad sam ja tražio papire, u isto vreme je to radio vrlo talentovan dizajner iz Irske. Dobio ih je godinu i po dana kasnije u odnosu na mene. Moja logika da se to desilo zato što sam, osim što sam vrlo talentovan, dolazio iz Istočne Evrope, koja je imala tada višu kvotu, za razliku od Irske, jer je Amerika htela da ima dobre odnose s Engleskom. To je sve veoma fluidno.

* Kako vidite ponašanje država s ovih prostora prema izbeglicama?

- Mislite na izbeglice iz Knina? Mogli bismo o njima. U čemu je razlika? - Ovo su naši, ono njihovi. Uz moj tekst, molim vas, samo stavite ilustraciju "Seoba Srba". Kako su recimo Srbi bili na Krfu primljeni kad se išlo u drugom smeru. Gledajte, moja mama, kad je prvi put došla u Ameriku - a ona je domaćica, njoj nikako nije bilo jasno zašto ima toliko beskućnika. Govorila je - "Zar nema taj i taj nekog rođaka, brata, pa nek mu spava pod stolom u kuhinji dok se ne snađe". Moja mama iz Bijeljine htela je da vodi kod nas beskućnike dok se ne snađu. Gde se to danas izgubilo?

* Da li znate koju ćete ispovest čitati na otvaranju?

- Zamolio sam ih samo da bude kratka ispovest, pošto sam disleksičar. Mogu muljati, lagati, zabavljati, ali čitati nešto dramatično što je neko iskusio, mislim da ima šanse rasplakati me.

* Vaš zadatak je u stvari da ovde animirate poznate da dođu i učestvuju na festivalu?

- Ja ovde često dođem na skupove ovakvog tipa i na vreme. Insistirao sam da i na ovaj razgovor dođem na vreme, s tim što ovde ljudi s Novog Beograda kasne. Ja dođem avionom, presedam, a ovde me dočeka "Ma, autobusa mi nije bilo". Posle kašnjenja od pola sata zovu da jave da će kasniti još toliko. Prema tome, hoću malo da posramim ljude. Ako ja mogu doći iz Amerike ,platiti svoju kartu, zašto ljudi s Banovog ili nekog drugog brda ne bi mogli doći na ovaj Festival?

* Tokom izbegličke krize jedna od najpotresnijih fotografija je bila ona s trogodišnjim utopljenim dečakom u Turskoj. Delovalo je da bi to možda moglo probuditi svet da se više angažuje u pomoći izbeglicama?

- Ne. To se potroši za tri sekunde. Pre neki dan je bilo masovno ubistvo u Americi. Ako se takve stvari dešavaju skoro svaki dan... Krećući se kroz istoriju mi nailazimo na fotografije koje su se duboko urezale u psihu celog sveta kao slika Južnovijetnamca koga će upucati u glavu, mrtvog Če Gevaru, budističkog sveštenika koji se zapalio. To neće biti slučaj s ovom fotografijom. Tri dana su ljudi plakali nad njom i više se ne spominje. Zar nije Turska od Evrope dobila tri milijarde dolara da ne pusti izbeglice? To zapravo znači gurnuti klinca nazad da se udavi.

strana 1 od 40 idi na stranu