Kupanje u krvi, urinu i blatu kao umetnički izraz

Foto: Kamil Rejczyk / Flickr.com

Akcionizam se pojavio šezdesetih godina kao deo nove umetnosti zasnovane na performansu, probio je sve granice tradicionalnog slikarstva i koristio je telo kao platno.

"Tragali su za direktnom konfrontacijom sa realnošću, i psihološkom i fizičkom, do tačke kada su bili veoma teški za tolerisanje", rekla je Eva Badura-Triska, kustos izložbe "Moje telo je događaj" u bečkom Muzeju moderne umetnosti (Mumok).

Glavni predstavnici akcionizma bili su Oto Mil, Herman Nič, Ginter Brus i Rudolf Švarckogler koji su drali životinjske leševe, vezivali ljudska tela i premazivali ih sa krvlju, sluzi ili blatom.

Naročito je Mil stvorio seriju "mrtvih priroda" sa delovima tela koji su virili između dasaka. Brus je jednom prilikom, piše AFP, prepešačio Beč tela ofarbanog u belo i "presečenog" crnom linijom pre nego što ga je policija uhapsila.

Njegovi performansi su se graničili sa pornografijom. "Akcionizam se odvojio od tradicionalnih vrednosti. Ali ostaje umetnost. To je dobro promišljen pokret sa preciznom formom i referencama", kaže Badura-Triska.

"To je produžetak slikarstva, iako pomalo radikalan". "Preokrenuli su pravila smatrajući estetskim stvari koje su prema društvenim normama ružne", dodala je ona uz opasku da će izložbu biti teško organizovati u pojedinim zemljama.

Grad Zigmunda Frojda i drugih radikalnih mislilaca, Beč je već početkom 20. veka prisustvovao kršenju tabua kroz delanje umetnika poput Gistava Klimta, Oskara Kokoške ili Egona Šilea koji su šokirali svet svojim radovima koji su bili seksualno eksplicitni. Jedan od razloga zbog koga nisu želeli da se pokore konformizmu je i Drugi svetski rad, kaže Badura Triska.

Akcionisti su živeli u zemlji gde je, za razliku od Nemačke, nacistička prošlost odbacivana i skrivana u buržoarskoj normalnosti, što je izazvalo njihovu ekstremnu reakciju.

"U tom kontekstu, akcionizam je imao katarzični efekat. Dozvoljavao je da potisnuti nagoni kontrolisano budu izraženi, u kontekstu umetničkog iskustva", rekla je ona. Izložba poredi bečki pokret sa razvojem drugih umetnosti performansa i akcione umetnosti kojima su se bavili brojni umetnici od Joko Ono do Marine Abramović.

Akcionizam je povremeno bio težak za podneti. Tokom performansa koji se snimao i u kome je učestvovao i njen suprug, naga i vezana Ana Brus doživela je nervni slom.

Ginter Brus koji je urinirao, vršio nuždu i sekao se brijačem na sceni, poslednjih pet nastupa imao je 1970. kada se pojvio nag na pozornici u popio sopstveni urin. Herman Nič (76) i dalje ima performanse i bar tri muzeja u Austriji i Napulju koji su posvećeni njegovoj umetnosti.

Oto Mil je preminuo 2013. pošto je bio osuđen na sedam godina zatvora zbog seksualnih prestupa i silovanja u komuni koju je osnovao. Pokret koji je bio slabo poznat 1960ih, "probio" se dve decenije kasnije serijom izložbi u Kelnu, Beču, Parizu i Los Anđelesu. Izložba u Mumoku biće otvorena do 23. avgusta.