Koliko je jaka jugonostalgija?

Od filmova "Karaula", "Sinema Komunisto", "Falsifikator" preko Tanjugovih izložbi fotografija, izložbe "Dobar dizajn" i sada, u toku, "Živeo život", do predstave "Zbogom SFRJ" i čestih "akcija" u Muzeju 25. maj, Beograđani (oni stariji) se podsećaju na neka vremena kada se, u neku ruku, lakše živelo dok oni mlađi saznaju zbog čega i da li se u "Titovo vreme lepo živelo".

Istoričarka Radina Vučetić, koja se bavi društvenom i kulturnom istorijom 20. veka i čija je studija "Koka-kola socijalizam" postala praktično bez reklame bestseler, smatra da je sećanje na nekadašnja "bolja" vremena normalno za društva u tranziciji, a pogotovo za društva sa katastrofalno lošom tranzicijom.

"U svim komunističkim zemljama postoji nostalgija za tim vremenima, ali ne kao nostalgija za komunizmom i komunističkom ideologijom, već kao nostalgija za vremenima u kojima su postojale ekonomska i socijalna sigurnost. Tako je i kod nas jugonostalgija prvenstveno vezana za male, privatne istorije običnih ljudi, u kojima se oni sećaju svog prvog televizora u boji, 'fiće' kupljenog na kredit, odlazaka na more, zdravstvenih knjižica i diploma koje su nešto značile, i čuvenog 'crvenog pasoša' s kojim se moglo putovati svuda", rekla je Vučetić Tanjugu.

Teoretičar umetnosti i estetičar, prof. dr. Miško (Miodrag) Šuvaković smatra da je preispitivanje bliske prošlosti važno i na neki način nužno da bi se prekoračili tabui nacionalističkih politika od 1980-tih do danas.

"Kultura je složeno polje koje zaista treba pogledati sa različitih strana, pošto je fenomen druge ili socijalističke Jugoslavije izuzetan fenomen na internacionalnoj razini. Izvesni pristupi su naivni, izvesni površni, a izvesni ulaze u dubinska istraživanja ideologije, politike i estetike tog vremena koje je deo kolektivnih/kulturalnih memorija.

Tu vrstu rada u filmu, teatru i vizuelnim umetnostima pozdravljam", rekao je on Tanjugu. Šuvaković smatra da je obnovljeno insteresovanje za period socijalističke Jugoslavije u umetnosti nastalo iz krize postjugoslovenskih društava koje su "svojim paradoksalnim neoliberlano-nacionalističkim politikama strvorile osećaj beznađa", rađanjem radikalne desnice posle militantnog antikomunizma 1980ih i 1990ih koja "klaustofobično u kulturi teži zatvaranju društva od svakodnevice do umetnosti", dolaskom novih generacija koje ne pamte vreme realnog ili samoupravnog socijalizma.

"SFRJ za poèetnike"

Među razlozima jugonostalgije su i internacionalni interes za rekonstrukciju i izlaganje kulture i umetnosti druge polovine 20. veka kako na zapadu tako i na istoku Evrope, kliše sećanja na dobra stara vremena.

"Kada je reč o Jugoslaviji, postoji potreba za komunikacijom između eksjugoslovenskih društava, koja je dugo bila prekinuta. Ta društva ma koliko danas imala različite unutrašnje i kulturalne politike dele mnogo toga i to čini da je komunikacija nužna. Osećaj za ideju jugoslovenstva je bio potisnut ratovima i Miloševićevom etc. politikom, ali postojao je u izvesnim slojevima društva i dalje, danas se pokazuje i kao nostalgija i kao politička svest o nužnoj komunikaciji, saradnji i delovanju", smatra Šuvaković.

Vučetić kaže da je slavljenje "bolje" budućnosti direktna kritika sadašnjosti, tako da jugonostalgija na ovim prostorima pokazuje veliko nezadovoljstvo postojećim.

Socijalizam je običnim ljudima davao sigurnost i pružao nadu u bolju budućnost, dok današnji neoliberalizam nudi surovu realnost, sa stalnim strahom od neizvesne budućnosti.

Kada je Jugoslavija u pitanju, mi moramo biti svesni i posebnosti Jugoslavije, čija je komunistička prošlost posle 1948. bila vrlo specifična - sa holivudskim zvezdama, slobodom putovanja, džezom i rokenrolom, farmerkama, šuškavcima, San Remom... Naravno da je onda, u ovako crnoj realnosti, lakše pamtiti jednu takvu, "ružičastu" Jugoslaviju, a Jugoslaviju jednopartijskog sistema, kulta ličnosti i nedostataka ljudskih sloboda potisnuti u drugi plan, rekla je ona.

Vučetić prisustvo jugonostalgije u kulturi najviše vidi izraženo na "krajnje kapitalistički način, kroz čitavu industriju jugo-proizvoda (ili jugo-kiča) - tu su bedževi, šolje, zastave sa petokrakom, pionirske kape i marame, replike štafeta, slatkiši, kalendari".

"S druge strane, od pojave 'Leksikona YU mitologije', sve je više sećanja, ali i analiza i ozbiljnih promišljanja Jugoslavije na izložbama ('Jugoslavija od početka do kraja', 'Živeo život'...), u filmovima, na mnogobrojnim tribinama", rekla je Vučetić.

Kada je reč o posetiocima jugonostalgičnih manifestacija, ona ukazuje da je primetno prisustvo svih generacija ali da su mladi najzanimljiviji jer njima upravo izložbe, knjige i filmovi pomažu da razbiju stereotipe o "mračnom dobu komunizma" i bide kako su ljudi u SFRJ vozili fiće, gradili Autoput bratstva i jedinstva, kupovali prve frižidere i televizore, pili koktu pa kokakolu, čitali "Mirka i Slavka" ali i Diznijeve stripove, slušali Đorđa Marjanovića i dočekivali velike svetske zvezde od Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona preko Hičkoka i Luja Armstrona do posade Apolo 11... Sociolog kulture dr Ratko Božović smatra da je jugonostalgija u kulturi pogrešno pročitana.

Stvara se privid da se vraćamo jugonostalgičnosti, a vraćamo se onom što je kulturi najprirodnije, da komuniciramo sa drugima, da se upoređujemo sa drugima.

Naše najbliže okruženje čine države bivše Jugoslavije pa je logično da sa njima najtešnje sarađujemo, rekao je Božović Tanjugu. Kultura je bila mnogo zatvorena a ona to ne trpi i ne može da bude bez Jugoslavije, Evrope, sveta, rekao je on i dodao da povratak na ono što je vredno i što nije podređeno odbrani vrednosti nacionalističke politike, ne vidi kao nešto loše.