Zašto Rim nije voleo Konstantina?

U godini obeležavanja 1700 godina Milanskog edikta, čuveni rimski imperator ponovo je u centru pažnje, a šef Katedre za istoriju Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prof. dr Radivoje Radić, za Tanjug je ispričao zašto je Konstantin bio toliko popularan u svoje vreme, zašto ga nisu voleli u Rimu i zašto on nije voleo Rim, kao i da je jedina mrlja u njegovoj biografiji vezana za jednu ženu.

Kostantin Veliki je, sa kovladarom Licinijem, proglasio Milanski edikt o verskoj toleranciji kojim je hrišćanima zagarantovano pravo da slobodno ispovedaju svoju veru, a profesor Radić kaže da se “obično zapostavlja njegova vojnička karijera, iako je zaista bio državnik sa vizijom, reformator koji je zajedno sa Dioklecijanom rimsko carstvo izvuko iz najveće krize koju pamti civilizovani svet u trećem veku".

Konstantinova vojnička karijera bila je besprekorna, jer nijednu od brojnih bitaka nije izgubio i spada u najveće vojskovođe antičkog sveta. "Bio je tip vojskovođa koje su vojnici obožavali, jer je na terenu delio tegobe logorskog života sa svojim vojnicima", kaže Radić.

Profesor dodaje da je bilo mnogo važnih događaja u veoma burnom životu cara, ali izdvaja 25. juli 306. godine, kada je do Jorka stigla vest o smrti Konstantinovog oca, imperatora Kostancija Hlora.

"Vojska je, ne čekajući odobrenje sa strane, podigla svog komandanta na štit, krunisala ga i proglasila za avgusta", ispričao je Radić: "Ovim činom otvoren je građanski rat u carstvu iz koga će Konstantin izaći kao pobednik i postati samodržac."

Drugi događaj koji je okićen legendama je Konstantinov put preko Alpa i silazak prema Rimu 312. Tada mu se, kažu izvori, ukazala vizija na nebu u vidu krsta na kome je pisalo gračkim “u ovom znaku ćeš pobediti”. Danas se, navodi Radić, za ovu vizuju nudi tumačenje da je to bio prirodni fenomen, koji se zove “dvostruki solarni halo efekat”.

Prof. Radivoj Radiæ; Foto: Medija centar Beograd

Radić je pisac brojnih naučnih radova i knjiga među kojima je i "Konstantin Veliki -nadmoć hrišćanstva", u izdanju „Evolute”, a autor je i scenarija za tv seriju "Milanski edikt-313", koju je snimio RTS.

Govoreći o Konstantinu kao reformatoru državne uprave, Radić je istakao da je on ekonomsku krizu rešio "uvođenjem zlatnog solidusa i srebrne selikve koje danas zovu 'dolarom srednjeg veka', bio je najjača valuta, nije poznavao inflaciju od 4. do 11 veka, i počeo je da se 'kvari' 700 godina posle Konstantina".

Privatno, u životu Konstantina Velikog postoje najmanje tri važne žene - njegova majka Jelena, prva supruga Minervina, s kojom je imao sina Krispa, i druga, Fausta, s kojom je imao nekoliko dece.

Za Faustu je, prema Radićevim rečima, vezana porodična tragedija: nakon što se pročulo da ona ima “nedozvoljene odnose” sa pastorkom, Krispom, uvređeni muž dao je da pogube njegovog sina - naslednika, a onda je kaznio i suprugu. To je mrlja na Konstantinovoj biografiji, koju čak ni hrisćanski pisci ne pokušavaju da opravdaju.

Radić na prvo mesto u Konstantinovom životu stavlja njegovu majku Jelenu, uz koju je odrastao u Nišu do 21. godine, kada je počela njegova vojnička karijera. On ne sumnja da je Jelena, ćerka gostioničara iz Bitinije (Mala Azija) uticala na sina kada je donosio odluke, pre svega koje su se odnosile na hrišćane, i uvek je želeo da čuje njen savet pa ju je, kao car, proglasio za "avgustu" (suvladarku). "Tako je njena istorijska uloga veća nego što se obično misli", zaključuje Radić.

Kad je reč o kanonizaciji Konstantina i Jelene , Radić podseća da su proglašeni za svece u pravoslavnoj crkvi na hrisćanskom istoku, dok ih na Zapadu samo uvažavaju jer mu navodno zameraju što je degradirao Rim, stvarajucii "novi ili drugi Rim - Konstaninopolj".

Ugledni profesor i najbolji naš znalac Konstantina Velikog nema precizan odgovor na pitanje kada je car dobio epitet "Veliki", pošto ga njegeovi savremenici ne nazivaju na taj način. "Do kraja 5. veka nije se mnogo ni govorilo o Konstantinu, a onda su se pojavile legende vezane za njega kao prvog pokrštenog rimskog cara i tek u 7. veku će vizantijski vladari početi da daju svojim sinovima ime Konstantin i do kraja cartva ih je bilo 11."

Zanimljiv je njegov odgovor na pitanje koji su razlozi da je i Konstantin Veliki da prebaci prestonicu carstva na istok: "Bilo je više razloga: istok je bio gušće naseljen od zapada, tu je bilo više hrisćana, taj deo carstva je bolje podneo ekonomsku krizu 3. veka, imao je veci broj velikih gradova, a razlog koji se tiče spoljnih neprijatelja je da je Persija, koja je na istoku, u to vreme bila jedini takmac Rimskom carstvu."

Pre nego je odabrao varošicu Vizantion, prema Radićevim rečima, "bilo je nekoliko kandidata, među njima i Niš, ne samo zbog zavičajne bolećivosti već što se nalazi na putu koji povezuje Evropu sa Malom Azijom, a drugi gradovi kandidati su bili Sofija, Solun, Troja, Efes, Jerusalim, a onda se, navodno, caru u snu javio Gospod koji mu je rekao gde da izgradi drugi Rim".

"Zbog donošenja Milanskog edikta, 313 godina se smatra jednom od najvažnijih u svetskoj istoriji", ocenjuje Radić i objašnjava da je tada tek svaki sedmi žitelj carstva, od 50 miliona stanovnika, bio hrisćanin, dok im je Edikt omogućio da na velika vrata uđu na svetsku pozornicu, pa je uzdizanje hrišćanstva na mesto državne vere u vreme Teodosija Prvog Velikog, nekoliko decenija docnije, bilo logična posledica zaokreta koji je učinio Konstantin Veliki.”

O popularnosti Konstantina, dodaje Radić, svedoče i izveštaji o kolektivnoj histeriji u vojsci - da su se bacali na pod, cepali odeću, kukali na vest o njegovoj smrti.

Ali, Rim ga nije mnogo voleo, ali ni on nije voleo Rim: "Kada je trijumfovao posle bitke kod Milvijskog mosta, nije otišao da se pokloni u Jupiterovom hramu, kako nalaže tradicija, i to mu u Rimu nisu zaboravili niti oprostili.”