Zadužbinarski duh ipak opstaje

Dobročinstvo u vidu zadužbinarstva kod nas dostiže procvat u periodu razvijenog građanskog društva, krajem 19. i početkom 20. veka. Osnivači fondova i zadužbina, formiranih najčešće pri glavnim ustanovama srpske kulture – Akademiji nauka (Srpska kraljevska akademija) i Univerzitetu (Velikoj školi) – bili su ljudi iz svih društvenih slojeva Srbije – uspešni veletrgovci i industrijalci, ministri, profesori, oficiri, vladike, političari, ali i skromni zemljoradnici ili vojvođanski paori. Tako se na spisku darodavaca Beogradskog univerziteta do 1939. godine nalazi 76 osoba i grupa, počev od kraljevske porodice do običnih građana.

Zajedničko im je bilo to što su finansijsku potporu kulturnim društvima, školama i naučnim ustanovama smatrali svojom rodoljubivom obavezom.

„Osim želje za ličnom afirmacijom i očuvanjem od zaborava posle smrti, veoma važan motiv za „darovanje otečestvu” bili su i svest o pripadnosti određenoj zajednici, kao i potreba da se nešto vrati u korist i za napredak te zajednice u kojoj je pojedinac živeo i sticao”, navodi Branka Pavlović, u knjizi „Poruke vremena prošlih”, a prenosi Politika.

Setimo se Save Tekelije, koji je, bolujući zbog voždovog sloma, a radujući se uspehu Miloša,uočio da je spas buduće Srbije u uzdizanju tada nepostojeće intelektualne elite. Čim je u Pešti osnovana Matica srpska (1824), Tekelija je priložio svetioniku srpske kulture „100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti”. Potom je osnovao Zavod za školovanje srpskih studenata – Fondaciju „Tekelijanum”, poklonio mu prebogatu biblioteku, a Matici srpskoj poverio starateljstvo. Njoj, odnosno srpskom narodu će pred kraj života podariti sve – imanja, kuće, 150.000 forinti i svoje časno ime.

Zgrada Kolarèeve zadužbine u Beaogradu (Foto: wikipedia.org)

Tri beogradska trgovca podarila su gradu tri bisera starog jezgra prestonice. Simu Andrejevića Igumanova trgovački poslovi vodili su po svetu, ali je u rodnom Prizrenu podigao Bogoslovsko-učiteljsku školu, a u Beogradu zadužbinu, koja je školu izdržavala. Ilija Milosavljević Kolarac i Toma Vučić Perišić su ustanovili Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu, jedan od najstarijih u Srbiji. Kolarac je pomogao stvaranje Pravne akademije u okviru Matice srpske, a testamentom 1878. godine je zadivio savremenike.

Predvideo je fond za Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda (što i piše na prelepoj palati na Studentskom trgu). Osnovao je i Književni fond „Ilije M. Kolarca“, za nagrađivanja ćirilicom pisanih dela Srba iz svih „predela srpskih“, i izdavanje knjiga, među kojima su dela Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje...

Kapetan Miša Anastasijević je pomagao Društvo za čitalište, Narodno pozorište, crkve, škole i sirotinju. U zaveštajnom pismu prekrasnu palatu je „poklonio otečestvu za prosvetne potrebe”, gde su se uselile Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete.

Najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta Luka Ćelović Trebinjac 1929. godine, preko svoje zadužbine, darovao je svu imovinu vrednu 50 miliona dinara srpskom visokoškolstvu. Drugim fondom obezbedio je rad akademskog pevačkog društva „Obilić”.

Jedan od najvećih srpskih dobrotvora, Beograđanin Nikola Spasić osnovao je Društvo dečjih skloništa za decu bez roditeljskog nadzora i hrane, a početkom Prvog svetskog rata imanje i kuću u Knez-Mihailovoj broj 37 dodelio je kao zadužbinu Srpskom narodnom invalidskom fondu „Sveti Đorđe”. Testamentom iz 1912. godine odredio je da se za budući Hram Svetog Save kupi najveće crkveno zvono. Hartije od vrednosti, gotovinu i nepokretnosti u Beogradu, namenio je za „opšte privredne ciljeve”, a njegova zadužbina je podigla Dom za iznemogle i sirote u Knjaževcu.

Zadužbina Nikole Spasiæa (Foto: wikipedia.org, Photoshooterka)

Naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin 1914. godine je osnovao Fond „Pijade Aleksić Pupin”, iz kojeg su na Svetosavskim akademijama nagrađivani učenički dometi u književnosti, istoriji, ali i „guslarstvu s pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić”. Obezbedio je i zadužbinu za otkup srpskih umetničkih dela i izdavanje publikacija „srpskih starina“ pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu.

Srbiju i Beograd su zadužili i mnogi stranci. Ne samo Endrju Karnegi, koji je podigao Univerzitetsku biblioteku. Tu je i fond „Elzi Inglis”, škotske lekarke, koja se smrtno razbolela pomažući srpskoj vojsci. Taj fond je, na zemljištu koje je darivao Đorđe Vajfert, finansirao izgradnju današnje bolnice „Dragiša Mišović”.

Ipak pre svegane treba zaboraviti da je Madlena Cepter, supruga biznismena Filipa Ceptera, prva nastavila srpsku tradiciju zadužbinarstva, posle više decenija zatišja, piše Politika. Ona je do sada u korist srpske kulture i umetnosti uložila više od 30 miliona evra. Njenom zaslugom izgrađena je opera i pozorište „Madlenijanum”, ustanovljena nagrada „Žensko pero”, ali i „Dobričin prsten”. Donirala je i izgradnju prvog posleratnog privatnog muzeja u Srbiji u Knez-Mihailovoj ulici i osnovala fond za stipendiranje mladih talenata, piše Politika.

Opera i teatar Madlenianum, zadužbina Madlene Cepter (Foto: httpwww.madlenianum.rs)

Bivši i sadašnji predsednik države koristili su u poslednje vreme priliku da probude uspavano dobročinstvo onih s najdubljim džepom. Boris Tadić je pozvao „nepristojno bogate” da stečeno vrate društvu i oduže se zajednici tako što bi podigli tajkunski most, rukovođeni primerima dobrotvora iz prošlosti. I Tomislav Nikolić je nedavno apelovao na savest onih koji imaju više da podele sa onima koji nemaju dovoljno i da je ponekad potrebno samo ih podsetiti da pogledaju oko sebe.

Ovi pozivi doprli su do ušiju Miodraga Kostića, vlasnika „MK grupe”. On je nedavno investirao 220.000 evra u kuću i poklonio je SOS dečjem selu u Kraljevu u kome će svoj dom naći petnaestak tinejdžera.

Slično nešto je uradio i biznismen Miroslav Mišković, osumnjičen za malverzacije u putarskoj privredi. Sagradivši letos Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine sa invaliditetom „Sunce” na Bežanijskoj kosi, upisao se na listu zadužbinara novije srpske istorije. „Deltina” fondacija je uložila 2,3 miliona evra. Želeli su, kako su govorili, da budu primer drugima.

Neki se privrednici žale da poreske olakšice nisu dovoljno motivišuće, a neki još nisu obezbedili vile na Dedinju ili jahte na primorju, pa će otadžbina morati još malo da se strpi. Dobitnica novoustanovljene nagrade za mecenatstvo i donatorstvo u kulturi, gospođa Madlena Cepter, efektno je poentirala: „Ko želi nešto da napravi – nađe načina, a ko ne želi – nađe izgovor!” Valja podsetiti i na prošlogodišnje obećanje predstavnika „Delta holdinga” da će od 2013. godine za društveno korisne projekte izdvajati 10 odsto profita. U godini u kojoj je planirani budžet za kulturu sveden na 0,62 odsto, ovakve donacije su više nego dobrodošle! Samo se nadamo da nepredviđena dešavanja neće uticati na ovu odluku, piše Politika o zadužbinarstvu u temi nedelje.

Sportisti na listi dobrotvora

Iako se naša biznis elita ne rukovodi onom čuvenom Andrićevom rečenicom da „svi mi umiremo samo jednom, a velik iljudidvaputa: jednomk ada ihn estane sa zemlje, a drugiput kad propadne njihovazadužbina”, ne može se reći da ne žele da budu upisani na listu dobročinitelja.

Pa makar to bili i platani u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra. O tome kome daju i koliko daju ne govore tako često i tako glasno. Ali od onoga što je opštepoznato, nalik starim dobrotvorima, Kompanija EFT Vuka Hamovića je Narodnoj biblioteci donirala 250.000 evra za kupovinu celokupne informacione tehnologije. Titulu najhumanijeg svakako je poneo srpski kralj bakra Milan Popović koji je za akcije „Bitka za bebe”i „Bitka za porodilišta” u poslednjih godinu dana izdvojiooko 700.000 evra za kupovinu inkubatora i opremanje porodilišta. I, naravno, kada je reč o humanosti ne treba zaobići sportiste.

Porodica legendarnog košarkaša Vlade Divca privatno je donirala više od 15 miliona dolara preko fondacije u Americi i Fondacije „Ana i Vlade Divac” u Srbiji. Njihovim parama dosad je zbrinuto 300 porodica, a započeta je izgradnja stanova za još 60 interno raseljenih i izbeglih porodica. Najbolji srpski teniser Novak Đoković donirao je 35.000 evra za crkvu u Jasenovom Polju, u blizini Nikšića. Poznato je da je podržao akciju „Bitka za bebe” kupovinom inkubatora i da je donirao 100.000 dolara za manastir Gračanicu.