Otvaranje Igara: Pank iznad pompe

„Kada sam preuzeo posao reditelja ceremonije otvaranja, učinio sam to jer sam mislio da imam dovoljno samopouzdanja i integriteta da iznesem tako nešto”, kazao je Deni Bojl nekoliko časova pre otvaranja Igara. U pripremanju tročasovnog spektakla pomagao mu je kolega Stiven Doldri, dok su muzički direktori bili članovi benda Underworld.

Ceremonija je nazvana „Ostrvo čuda" i predstavljala je osvrt na poslednja dva veka britanske istorije, od Industrijske revolucije do danas.

„Senzibilitet ceremonije je veoma ličan”, kazao je reditelj. „Jedina ideja vodilja bile su vrednosti koje su nam se činile istinitim. U našem programu nije bilo proser...nja niti poentiranja”.

Neizostavan deo britanske novije istorije jesu njena filmska, TV i muzička umetnost kojima je bilo posvećeno par segmenata.

Beta

Posvetu britanskom filmu označio je ser Sajmon Retl kada je izašao na scenu da diriguje Londonskim simfonijskim orkestrom i Mister Binom muziku iz „Vatrenih kočija”.

Zapravo, još se vodi debata da li je Rouan Atkinson tumačio Mister Bina ili Džonija Ingliša. Stvari su se dodatno zakomplikovale arhivskim snimcima Atkinsona kao Edmunda Crne Guje.



U filmskoj posveti korišćene su i scene iz filmova Gregory's Girl, A Matter of Life and Death, The Lady and the Tramp, Shrek, Four Weddings and a Funeral, Harry Potter, 101 Dalmations, Mary Poppins, Chitty Chitty Bang Bang i The Exorcist (čiji je soundtrack korišćen u većem delu segmenta o zdravstvenoj zaštiti).

Britanska muzika bila je zastupljena megamiksom umetnika od 1960. do danas.

Plesači su igrali uz pesme Dejvida Bouvija i Ejmi Vajnhaus, a na sceni se pojavio i Dizi Raskal da otpeva deo svog hita „Bokers”.

Čuli smo delove pesama Eurythmics, Happy Mondays, New Order, Underworld, Queen, Sex Pistols, The Beatles, The Rolling Stones...

Ceremoniju je zatvorio Pol Makartni izvođenjem pesme „Hey Jude”, a tokom tročasovnog spektakla viđeni su i Kenet Brana, Džej Kej Rouling, Dejvid Bekam kao i Danijel Krejg u ulozi agenta 007 koji je lično, u helikopteru, dopratio kraljicu Elizabetu II do Olimpijskog stadiona.



Bojl je naročito bio zahvalan lordu Sebastijanu Kouu, predsedniku Organizacionog komiteta, za zaštitu umetničke vizije.

„Pripreme za otvaraje smo počeli pod laburističkom vladom, a završili pod konzervativcima. Sebastijan nas je štitio od bilo čijeg mešanja. Mogli smo slobodno da se izrazimo".

Činjenica da nije bio pod pritiskom da se nadmeće sa razmerama otvaranja Igara u Pekingu delovala je oslobađajuće na tim Denija Bojla. „Ne možete da budete veći od Pekinga”, kazao je reditelj. „Moramo da budemo skromni... ne možete da budete grandiozniji od Pekinga, malo je kasno za našu zemlju da nastavi tim putem. Pre sto godina bili smo sila, bili smo sve. Ali došlo je do promene i nadam se da u sebi imamo i urođenu skromnost da to pokažemo”.

Tanjug

Bojl je istakao, neposredno pred ceremoniju, kako se nada da će njegova topla, duhovita, oštroumna i samokritična predstava uspešno predstaviti zemlju koja pokušava „da pronađe svoje mesto u svetu”.

Neće se svakome svideti, ali trudili smo se da napravimo priču koju će svako razumeti, a opet da ne ispadnemo tupavi, kazao je Bojl i dodao da neće možda svaki gledalac na planeti da razume sve kulturne i istorijske reference, „ali to neće trajati dugo. Nadam se da će otvaranje biti šarmantno i ne dosadno”.

Šta kažu kritičari

Tanjug

Nije imao mnogo smisla, ali bio je to uzbudljiv i zabavan spektakl.

Deni Bojl je napravio najveću, najluđu, najotkačeniju, najdirljiviju i najdražesniju scenu sna u istoriji britanske kinematografije.

Sam Bog zna da nismo polagali velike nade nakon sramne predstave „primopredaje” u Pekingu. Mislili smo da su Kinezi nenadmašni i mnogi od nas su bili spremni na katastrofu i brljotine kao dokaz za to. Međutim,

Bojlova ceremonija je bila rame uz rame sa pekinškom, i više od toga.
(Piter Bredšo, Guardian)

Tanjug

Detalji ceremonije držani su u tajnosti, ali nije bila tajna da Deni Bojl - žanrovski svestrani reditelj, koji je svojim prvim filmovim „Shallow Grave” i „Trainspotting” bio ključna figura za kulturno osvežavanje devedesetih i predvodnik Cool Britannia talasa - nikako neće da pristane na uobičajenu pompu i paradu koja prati ovakve ceremonije.

Ako je zadivljujuće otvaranje Igara u pekingu Žanga Jimua bilo savršenstvo uigranosti i veličanstvenosti, Bojlova epska opera društvene i kulturne istorije bilo je treperavo delo razaigrane mašte koja je slavila jednu naciju ali - još više - njene ljude.

Hrabra odluka da Bojl bude nagažovan kao reditelj otvaranja proizvela je jedinstven nacionalni portret koji će ostati upamćen kao jedno od najekscentričnijih i najupečatljivijih otvaranja u istoriji Igara.
(Dejvid Runi, The Hollywood Reporter)

Tanjug

Deni Bojl je zadržao slatku dečicu, vatromet i ostale elemente spektakla, ali u svakom drugom pogledu njegovo otvaranje je bilo sve samo ne po pravilima. Pank je trijumfovao nad pompom.

Njegova paleta za „Ostrvo čuda” je bila u tonovima zemlje i blata, industrijsko sive, čak i crne. Bilo je više kapa i kecelja nego likre i šljokica.

I tematski je Bojlov pogled na britansku istoriju bio tiho subverzivan, bez veličanja ikona ili kraljevske parade. Bilo je to, više no bilo šta drugo, ljubavno pismo uopućeno britanskom filmu, TV i muzici, od Meri Popins do Harija Potera, od Lajonela Barta do Soul2Soul.

Sa svojim muzičkim partnerima, Underworld, Bojl je odao počast nekim od najvećih britanskih htiova poslednjih 50 godina, pomešanih sa anarhičnom energijom kulture rejva - Bojl je prvi reditelj koji je to zaista razumeo.

Bio je to najteži rediteljski posao na svetu, ali Bojl nas je učinio ponosnim.
(Bernadet Meknalti, The Telegraph)

Tanjug

Ceremonija je bila mestimično uvrnuta, mestimično iscepkana i pomalo sklona „popovanju”. Poput Endija Marija na Vimblodunu, Bojl je ubedio publiku da može da pobedi i ona je želela da on pobedi.

I, poput Marija, Bojl je pokazivao bljeske genijalnosti, ali nedovoljno da stvar održi do kraja. Shvatili smo da je izgubio niz kad je britansku kreativnost predstavio montažom spotova i filmskih i TV scena prateći priču o mladiću i devojci koji non-stop razmenjuje poruke sve dok konačno ne odlože smartfone na trenutak, da bi se poljubili.

Bojl nije mogao da prevaziđe ključni problem. Britanija zna kako da napravi svečanosti koje se tiču kraljevskih događaja ali nije tako dobra u pravljenju spektakla bez svog tradicionalnog okvira.
(Ketrin Mejer, Time)

Beta

Možda zato što nam je svima dobro poznata Engleska, posveta koja pokriva poslednja dva veka njene istorije delovala je pomalo besmisleno.

Iako je Deni Bojl režirao neke divne trenutke - naročito sliku pet olimpijskih krugova kako se prepliću iznad stadiona ili scenu kad se kraljica spušta padobranom u pratnji Džejmsa Bonda - preveliki deo ceremonije delovao je haotično, poput uvećane produkcije predstave „Oliver!”.

Čak je i deo posvećen britanskoj muzici - u kome je trebalo da uživamo - bio previše razvučen.

Da li je otaranje ispunilo očekivanja? Bilo je dobrih delova, ali sve u svemu - nije.
(Brajan Lauri, Variety)