Zavirite u umetnički vremeplov XX veka

Nakon što je minulog proleća beogradski Muzej savremene umetnosti izložio 100 dela iz svoje zbirke, predstavljajući jugoslovensku umetnost od 1900. do 1945. godine, na red je došla i druga polovina XX veka, koja ima nešto drugačiji koncept.

Ovoga puta biće predstavljeno 50 umetnika čija su dela obeležila period od 1951. do 1989. godine. Posle svečanog otvaranja izložbe u Kući legata (Knez Mihailova 46), posetioci će od 16. oktobra moći da se ponovo susretnu sa delima iz kolekcije MSU koja su na sebi svojstven način oblikovala decenije za nama. „To su dve etape ka budućoj stalnoj postavci“, objašnjava u razgovoru za portal B92 Zoran Erić autor postavke i koncepcije izložbe „50 umetnika iz zbirki Muzeja savremene umetnosti – Jugoslovenska umetnost od 1951. do 1989.“ „Te dve izložbe smo organizovali kao pripremne za buduću stalnu postavku Muzeja, s tim što smo izabrali različite prostore. Druga polovina XX veka ima i drugačiji koncept s akcentom na umetnicima koji su menjali paradigme likovnog jezika od 1951. godine.“

Ta godina uzeta je sa razlogom, i to razlogom zvanim Petar Lubarda. Iako su u procepu između prve i druge izložbe ostale godine od 1945. do 1951, Erić navodi da Lubarda sa svojim „Fantastičnim predelom“ otvara ovu izložbu iz nekoliko razloga.

„Jedan od važnijih razloga jeste Lubardina izložba koja se desila 1951. godine u Galeriji ULUS-a“, objašnjava Erić navodeći i društveno politički kontekst promena koje su u tadašnjoj Jugoslaviji usledile posle 1948. i razlaza sa SSSR-om. Navodeći kako u zbirci Muzeja ima malo reprezentativnih radova koji potiču iz perioda socijalističkog realizma, Erić dodaje: „Posle 1950. počinje otopljavanje kulturne klime i razlaz sa periodom socijalističkog realizma. 1950. godine Mića Popović pravi istorijski zančajnu izložbu koja se programskim tekstom u katalogu distancirala od socijalističkog realizma, ali u domenu umetničkog jezika ne pravi tako radikalan rez kao što to sledeće godine uraditi Petar Lubarda. Njegova izložba predstavlja ne samo veliki zaokret u okviru ukupne umetničke klime tog vremena na jugoslovenskoj umetničkoj sceni, već i veliku transformaciju u sopstvenoj umetničkoj praksi Petra Lubarde.“

Foto: Mladen Savkoviæ

Zbog toga je, otkriva nam Erić, „Fantastični predeo“ uzet kao simbolički početak nove društvene klime koja teži ka eskperimentu i novim umetničkim izrazima i idejama. Kada zakorači u Kuću legata, posetilac izložbe ući će u svojevrsni vremeplov koji ga vodi na šetnju kroz drugu polovinu XX veka. Četiri prostorije, koje su još uvek u pripremi, označavaju i četiri decenije (pedesete, šezdesete, sedamdesete i osamdesete) koje kroz odabrane umetničke radove dočaravaju radikalne godine. Jer svaka soba, baš kao i svaka decenija, ima svoju priču koju pričaju reprezentativna dela velikih umetnika sa ovih prostora. Kroz postavku pratimo i način na koji se pravila kolekcija MSU sa akcentom na umetnicima koji su činili te radikalne rezove i pomake u domenu umetničkog jezika.

Tako prva prostorija predstavlja pedesete godine koje odslikavaju duh eksperimenta, šezdesete donose radikalizaciju, odnosno „estetizaciju“ tog eksperimenta u umetnosti, objašnjava nam Erić. Osamdesete govore o povratku slikarstvu, „učenom slikarstvu, svesno lošem (bad painting) slikarstvu i potpuno ekspresivnom piktoralnošću“ kao i o novom pluralističkom klimom.

Foto: Mladen Savkoviæ

A sedamdesete? One su zaista bile posebne, što dokazuje i podatak koji je Erića prilično iznenadio tokom rada na izložbi. Naime, samo 1977. godine MSU je kroz otkupe i poklone prikupio radove važnih umetnika (Miodraga Miće Popovića, Miodraga B. Protića, Vjenceslava Rihtera, Ivana Picelja, Julija Knifera, Velizara Vase Mihića, Dragoljuba Raše Todosijevića, Gergelja Urkoma, Ivana Tabakovića, Leonida Šejke, Iva Gatina, Eugena Felera, Josipa Vanište, Zorana Popovića, Slobodana Braca Dimitrijevića i Vladana Radovanovića), koji su svi predstavljeni u Kući Legata.

Tako je 1977. godina ostala kao reprezentativna godina koja odslikava politiku otkupa kojom se vodio MSU.

„Sedamdesete predstavljaju vreme novih umetničkih praksi“, navodi on, „koje prave potpuno drugačiji, kopernikanski rez, jezičku promenu u korišćenju različitih medija, uvođenju novih načina govora umetnika, odnosu prema statusu umetničkog objekta ali i prema društvenoj stvarnosti i ulozi umetnika u javnoj sferi, i kritičkoj refleksiji kompleksa problema koji su nastali posle 1968. godine. Tada dolazi i do otvarana Studentskog kulturnog centra 1971. u kome deluje neformalna grupa od šest umetnika među kojima su Marina Abramović, Dragoljub Raša Todosijević, Zoran Popović, Slobodan Era Milivojević, Nedeljko Neša Paripović, Gergelj Urkom... Ali tu su i drugi primeri umetnika koji su anticipirali neke od pojava karakterističnih za duh sedamdesetih i nove umetničke prakse, kao što su na primer polimedijski pristup, i vokovizuelna umetnost Vladana Radovanovića, performansi i strukturalnim film Tomislava Gotovca, ili akcije u javnom prostoru grupe OHO...“

Foto: Mladen Savkoviæ

„Radeći u muzeju posmatrao sam postavke, publikacije i kataloge koji prate akvizicije i analizirao načine na koji su svi direktori muzeja, počev od Miodraga B. Protića i njihovi stručni timovi otkupljivali dela i gradili kolekciju“, nastavlja Erić. „Istina je i to da su oni imali na početku i izuzetne uslove za pravljenje kolekcije. Jer, Muzej savremene umetnosti je bio državni prioritet u to vreme, s ciljem izgradnje društva koje teži konceptu savremenosti u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji.“

Međutim, takvi principi rada nastavljeni su i tokom narednih decenija, pa je tako osim 1977. Erić zapazio još jednu simboličnu godinu – 1989. Te godine je nastala „Crna satenska kutija“ Marije Dragojlović, koja je i otkupljena od strane muzeja iste godine.

„Tada su u jednom kratkom vremenskom periodu od tri godine, pod politikom koju je vodio tadašnji direktor Zoran Gavrić, otkupljena i dela Bore Iljovskog, Predraga Peđe Neškovića, Mrđana Bajića, i drugih. Upravo su to radovi koji čine jezgro postavke u osamdesetim godinama.“

Foto: Mladen Savkoviæ

Ako bi se za Lubardin „Fantastični predeo“ moglo reći da „otvara“ izložbu, onda je zasigurno „zatvara“ rad Marije Dragojlović „Crna satenska kuhinja“.

„Za kraj ovog perioda uzeli smo 1989. godinu simboličkog raspad jugoslovenskog umetničkog prostora na drugoj izložbi „Jugoslovenska dokumenta’ u Sarajevu“, kaže Erić. „Treća izložba koja je bila u pripremi nikada nije bila realizovana. Zato je poslednja slika u postavci upravo slika Marije Dragojlović iz 1989. godine, koja je iste godine i otkupljena čime se zaokružuje hronološki okvir izložbe koja se i zasniva isključivo na akvizicijama Muzeja iz tog istorijskog perioda .“

Prilikom rada na izložbi, koji se polako privodi kraju kako bi sve bilo spremno za otvaranje i prve posetioce, Erić navodi da je bio prilično iznenađen pojedinim radovima koje je našao u zbirci MSU.

„Najveće iznenađenje mi je bila slika Ivana Picelja Kompozicija iz 1956, koju do tada nisam imao prilike da vidim uživo. U manifestu grupe EXAT iz 1951. kojoj pripada i Picelj, nagoveštava se promena jezičke paradigme ka sintezi svih umetnosti. Slika koju će i posetioci najzad videti je nastala tokom završne godine postojanja EXAT-a kao grupe i zbog toga mi je bila važna jer se ova apstraktna kompozicija oslanja na duh istorijskih avangardi ipredstavlja jedan od primera radikalne promene umetničkog jezika i težnje ka umetničkom eksperimentu u pedesetim godinama.“

Ističući neke od umetnika koji su pravili sasvim vidljive raskide sa tradicijom predratne i međuratne umetnosti, precizno i jasno, Erić ipak ne može da se odluči koju bi deceniju predstavljenu na ovoj izložbi izdvojio kao najradikalniju.

„U svakoj generaciji i u svakoj deceniji postoje umetnici koji prave radikalne rezove. Bitno je kada će se oni prepoznati“, objašnjava. „Ako posmatrate primer Leonida Šejke ili Ivana Tabakovića, oni su već pedesetih napravili odlučne likovne eksperimente i iskorak u domenu potpuno novog razmišljanja u umetnosti. Bogoljub Jovanović takođe ima jednu amblematsku "epizodu" s nekoliko apstraktnih slika nastalih u Parizu sredinom pedesetih. Na izložbi je njegova pozicija sučeljena sa pozicijom Petra Lubarde, što je zapravo uvod u izložbu. To su sve vrlo značajni iskoraci koji na različiti način označavaju diskontinuitet s umetnošću prethodne epohe i prate duh vremena u kome nastaju.“

Erić napominje i da je, iz brojnih razloga, ovom izložbom izostavljen veliki broj značajnih umetnika jugoslovenskog umetničkog prostora.

Foto: Mladen Savkoviæ

„Na primer, čitava jedna genealogija razvoja posleratne umetnosti je izostavljena, koja može da se prati od Krležinog teksta iz 1950. kada je istakao tri ključna momenta za građenje novog identiteta jugoslovenske umetnosti. Za njega su to bili stećci, freske manastira u Srbiji i katedrale u Dalmaciji. Krleža je smatrao da bi na nasleđu ta tri istorijska primera, trebalo da se gradi budućnost novog jugoslovenskog umetničkog jezika. Ta čitava razvojna linija bi mogla da se prati kroz rad umetnika u Srbiji koji su referisali na vizantijsko nasleđe. Oni su izuzetno bitni umetnici, ali je akcenat u pedesetim godinama stavljen na umetnost koja reflektuje ideju savremenosti ali i gleda u budućnost i anticipira nove tokove razvoja umetnosti, tako da je ta linija ostavljena za jednu kompleksniju i obimniju postavku.“ Nedostaju i dela umetnika kao što su Zora Petrović, Marij Pregelj, Krsto Hegedušić i mnogi drugi koji su bitni u posleratnoj klimi, ali je njihov jezik već formiran u periodu između dva rata i nisu napravili tako radikalne pomake kao na primer Lubarda ili Tabaković. Međutim, dva su izuzetka najuočljivija, priča Erić.

„Dva možda najreprezentativnija primera umetnika koji nedostaju su Dimitrije Bašičević Mangelos, čija dela nažalost nemamo u zbirci i Miodrag Dado Đurić koji je u zbirci MSU predstavljen s nekoliko slika malog formata iz rane beogradske faze, ali nemamo kapitalnijih slika iz pariske faze koja bi bila reprezentativnija za njegov zreli slikarski opus.“

Kako bi približio XX vek i onima koji su rođeni posle 1989, godine koja zatvara ovu izložbu, tim MSU osmislio je i prateći program, koji osim radionica za decu i mlade podrazumeva i tematske ture sa vođenjem, ali i susrete sa umetnicima.

„Mislim da će publici biti drago da se susretne sa svim ovim delima posle toliko godina. Veoma mi je zanimljivo da vidim da li će i kako nove generacije moći da prepoznaju i iščitaju dela umetnika koje smo prikazali“, tvrdi Erić. „Svake subote imaćemo različita tematska vođenja kustosa MSU, a sredom ćemo imati susrete sa umetnicima, koji će da pričaju o svom radu i ukazuju na neke druge radove koji nisu izloženi. Družićemo se sa Miletom Prodanovićem, Dušanom Otaševićem , Vladanom Radovanovićem, Zoranom Popovićem, Marijom Dragojlović i Mrđanom Bajićem. Oni će dalje upoznavati publiku i dati širi uvid u njihovu umetničku praksu, a publika će biti u prilici da neposredno razgovara sa umetnicima. To je veoma bitno jer je ta komponenta edukativnog programa koji prati ovu izložbu jedan od važnih momenata prenošenja poruke šta je zapravo muzej i davanja odgovora na pitanje šta je zapravo budućnost Muzeja savremene umetnosti i šta on može da pruži ne samo nama nego i čitavom društvu.“