"Osvežavanje memorije" i srpski srednji vek

Ornamenati srpskog srednjovekovnog fresko slikarstva spadaju u red onih tema o kojima se retko govori ili piše. Van uskog kruga istoričara umetnosti, oni su samo daleke šare na freskama kojima danas teško možemo uhvatiti smisao.

Muzej primenjene umetnosti u Beogradu raspolaže bogatom građom koja obuhvata preko 500 tabli kopija ornamenata srpskih srednjovekovnih fresaka, koje su poslednji put izlagane u okviru Vizantološkog kongresa 1961. godine. Izložba je održana kao deo pratećeg programa prve Konferencije nesvrstanih, nakon čega ova izvanredna kolekcija odlazi u mrak depoa. Usled odsustva daljeg sistematičnog pristupa temi, ornamenti srpskog srednjeg veka su neopravdano i nepravično sklonjeni iz vidokruga kulturne javnosti. Generacije umetnika i dizajnera su prolazile kroz škole i fakultete bez mogućnosti upoznavanja sa ovom dragocenom građom.

Ideja za pripremu izložbe koja bi u svom središtu imala srpski srednjovekovni ornament potekla je od Dušana Milovanovića, muzejskog savetnika Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Kao arhitekta sa specijalizacijom u oblasti muzeografije, sa Dušanom sam imao prilike da sarađujem 2008. godine na postavci izložbe “Riznice manastira Hilandara u Muzeju primenjene umetnosti”, uz asistenciju dizajnerke Vesne Orović. I ovog puta okupljen je isti autorski tim. Trebalo je osmisliti način izlaganja obimne kolekcije ornamenata koju je pedesetih godina prošlog veka izradio akademski slikar Milovan Arsić. Ove male kopije fresaka, koje prikazuju ukrase i simbole sa odeće, izvanredno su verne originalu.

Slikane su hrabrim potezima četke, intenzivnim bojama, na kartonima pripremljenim tako da podloga izgleda kao malter. Srednjovekovni ornamenti zadivljju kreativnošću rešenja, od kojih su neka neočekivano savremena. Ipak, da smo se opredlili za klasičnu muzejsku postavku, verujemo da bi materijal zainteresovao prevashodno tradicionalnu muzejsku publiku, kao i uzak krug stručnjaka. Umesto toga, postavili smo sebi za cilj da kroz inovativni dizajn postavke privučemo generaciju digitalnog doba, koja možda i ne očekuje mnogo od odlaska na izložbu, smatrajući da su muzeji tiha, pomalo dosadna mesta, van užurbanih tokova savremenih dešavanja. Približiti temu mladim ljudima je u ovom slučaju značilo zadovoljiti visoke standarde produkcije i govoriti jezikom koji današnja publika može da razume. Kao što su čoveka srednjeg veka opčinjavali oslikani hramovi, tako čoveka našeg vremena impresionira tehnologija i mogućnosti koje ona nudi. Shvatili smo da, ako želimo da se izložbom obratimo širokom auditorijumu, moramo insistrati na visoko tehnološkom aspektu postavke.

Angažovanje tehničkih uređaja i radikalni arhitektonski zahvati u prostoru zahtevali su značajna finansijska sredstva, tako da je bilo nemoguće osloniti se isključivo na budžet Ministarstva kulture. Želeli smo reprezentativnu izložbu, pa smo se za podršku obratili i komercijalnom sektoru. Novac, tehnika i materijal određuju opseg i domet izložbe, a prikupljanje sredstava rizičan je i obiman posao, bez izvesnog ishoda, pogotovo kad se to radi “u hodu”, naporedo s razradom projektnog rešenja. Uz mnogo truda, i ne malo sreće, uspeli smo da obezbedimo neophodnu podršku pokrovitelja, što nam je omogućilo da prostor pregradimo zidovima, okrečimo crnom bojom, zamračimo i zatvorimo sve izloge ka ulici. Izgrađen je čitav lavirint hodnika.

Dobili smo niz novih sala, pa je tako odlazak u muzej postao istovremeno i otkrivanje izloženih predmeta i otkrivanje izložbenih prostora. Dok se posetioci kreću kroz mrak, pored diskretno osvetljenih eksponata, doživljaj upotpunjuje autorska muzika komponovana za ovu priliku. Našem pozivu na saradnju odazvali su se vrsni muzičari iz Makedonije, Goran Trajkoski iz grupe Anastasija i Dorijan Jovanović iz grupe Aksiotomik, kao i profesor Zoran Jerković. Od početka smo nastojali da izložba bude umetnički izraz vremena u kojem živimo, pa su tako i smernice koje smo dali muzičarima, umesto očekivanih etno motiva, išle u pravcu minimal elektro zvuka. Autorima se pridružio i di-džej Marko Nastić, kog ne biste lako doveli u vezu sa temom srednjeg veka. Zahvaljujući Filipsovom profesionalnom ozvučenju, obilazak ove izložbe je svojevrsno kretanje kroz niz muzičkih pejzaža.

Galerija od koje izložba počinje je prazna. Na njenim crnim zidovima se pojavljuju i sporo nestaju svetlosni crteži, figure svetitelja u prirodnoj veličini. Njihove konture je pre pola veka, tokom svojih terenskih istraživanja, iscrtavao Milovan Arsić, a sada, projektovane u negativu, one dobijaju novu formu i novo značenje. Na ulazu u izložbeni prostor one okružuju posetioce poput nematerijalnih, svetlosnih bića. To je intro zona, filter kroz koji se iz spoljnog sveta ulazi u svet ornamenata.

U sali koja sledi, sa ekrana velikih dimenzija fresko slikar Bata Kidišević, jasnim i jezgorvitim jezikom, upućuje posetioce u tajne danas gotovo zaboravljene tehnike slikanja na mokrom malteru. Multimedijalni format izložbe pružio nam je priliku da povežemo reči i lik kako bismo publici predstavili ne samo tehniku slikanja nego i majstora slike.

Novi mediji su nam omogućili da pokrenemo i same ornamente, da ih vidimo oživljene u formi kompjuterskih animacija. Profesorima Vukanu Ćiriću i Dušanu Zjaliću bila su potrebna tri meseca rada da bi od statičnih slika ornamenata napravili očaravajuću igru u kojoj se oni prepliću, smenjuju i preklapaju. Četiri ambilajt ekrana, na kojima se prikazuju animacije ovih autora, predstavljaju pulsirajuće srce izložbe, kopču između fresaka starih pet vekova i očekivanja publike novog veka.

Iskorak ka digitalnom svetu je i video rad Nataše Teofilović, prikazivan na nedavno završenom Oktobarskom salonu. Kada smo odlučili da ga uključimo u postavku ignorisali smo aktuelne ideološke barijere, koje sa jedne strane postavljaju nacionalnu baštinu, a sa druge progresivna umetnička stremljenja. Izložbu smo shvatili kao priliku i povod za ukidanje ovakvih podela, mogućnost uspostavljanja ravnoteže, otklon od kanonskih okvira i očekivanih klišea prezentacije srednjovekovne građe.

S tim u vezi, novo čitanje teme ponudili smo i kroz rad jednog od naših najboljih keramičara, Aleksandra Vaca, koji je ukrstio kolekciju srednjovekovnih znakova i minimalistički dizajn, stvorivši tako zidnu instalaciju od preko 300 trodimenzionalnih keramičkih elemenata. Svaki od ovih elemenata inspirisan je nekim od ornamentalinih simbola iz kolekcije muzeja. Ravnomerno raspoređeni na velikom lučnom zidu, oni izgledaju kao bube, podvodna bića ili mikroorganizmi pod uveličavajućim staklom. Vac je dvodimenzionalnim motivima dao prostornost i na taj način stvorio uzbudljiv svet novih oblika.

Na kraju, i sam naziv izložbe “Osvežavanje memorije” je trebalo oživeti i osmisliti, od ćiriličnih slova napraviti “svež” logotip. Profesorka Isidora Nikolić, kojoj je ovaj zadatak poveren, želela je da se odvoji od prepoznatljive forme srednjovekovnog ćiriličnog pisma, pa je u jedan jednostavan, moderan, beserifni font utkala linije i šare ornamenata. Napravila je lepu, razigranu ćirilicu tankih linija, koja nosi karakter materijala koji izlažemo.

Izložba “Osvežavanje memorije” nam pruža mogućnost da na jednom mestu vidimo sabrane elemente fresko slikarstva za koje bi nam bile potrebne godine putovanja i terenskih istraživanja po crkvama i manastirima. Ove ornamente doživljavamo kao bliske i svoje, jer su oni rezultat vekovima taloženog iskustva brojnih generacija predaka. U širem smislu, predstavljaju prvobitni model likovnog stvaralaštva, prauzor ili pratip. Deo su svetske kulturne baštine, ali i važan deo našeg kulturnog identiteta.

Nažalost, ratovi i razaranja, nebriga i nestručna konzervacija, odneli su zauvek sa zidova srednjovekovnih crkava delove oslikanog maltera, te je kolekcija koju izlažemo jedini trag o pojednim fragmentima živopisa koji nam u originalu više nisu dostupni. Isti ti ratovi, godine siromaštva i folka, doneli su sa sobom nova tumačenja srpske istorije i kulture.

Među navijačkim grafitima koji se danas nesmetano šire po javnim prostorima, fasadama i autobusima, viđamo ružne nalepnice i natpise koji nam poručuju: “Piši ćirilicom”.

Simbole srpskog srednjeg veka srećemo na stadionima i bilbordima nacionalističkih teretana. Izložba “Osvežavanje memorije” pokušaj je rehabilitacije srpskog srednjeg veka, koji je u našoj skorijoj istoriji mnogo puta bio zloupotrebljen ili loše interpretiran. Angažujući za pojedine segmente projekta odabrane autore koji svoj izraz i stil grade daleko van okvira crkvene umetnosti, pokušali smo da prikažemo čaroliju ornamenta na savremenoj publici blizak i razumljiv način.