Flux Likvida: Dekonstrukcija akvarela

Ovogodišnja selekcija velikih formata akvarela bila je zasnovana na tendenciji savremenih umetnika da dekonstruišu tehniku do njenih glavnih karakteristika koje su je približile ostalim savremenim vizuelnim medijima, ali i anti-akvarel uvele kao podvrstu akvarela. Posle iskustva fluksus pokreta, instalacione i kinetičke umetnosti, land-arta, in-situ praksi i umetnosti performansa, o akvarelu, kao o klasičnoj tehnici, ne može se promišljati na isti način kao tokom XX veka, niti on kao tehnika uspeva da opstane izolovan od savremenijih pojava u umetnosti koje ga neminovno prožimaju.

Orijentisanost Savremene galerije u Zrenjaninu ka akvarelu datira iz 1977. godine kada je organizovana izložba „Akvarel likovnih umetnika Vojvodine, učesnika u radu umetničkih kolonija“ i manifestacije „Susret akvarelista Jugoslavije“ (1980). Iz toga se vidi da se institucionalizovano interesovanje za prezentaciju radova u tehnici akvarela poklapa sa već razvijenim delovanjem konceptuale i aktivnošću grupe Oho, da se možda javlja kao prezentovanje pojave koja nije bila dovoljno vidljiva tokom kasnih šezdesetih i tokom sedamdesetih godina kada su istoriju umetnosti u Vojvodini obeležili konceptualni umetnici poput Atile Černika, Katalin Ladik, Čede Drče, Vladimira Kopicla, Slavka Matkovića, Balinta Sombatija, Branka Andrića.

Vremenom, sa razvojem Bijenala akvarela kao nove manifestacije koja neguje tehniku već više od dvadeset godina, izlaganje akvarela postaje usmereno ka aktuelnim istraživanjima savremenih umetnika u domenu ove tehnike. Akcenat na „prošireno polje akvarela“, gde se on vidi samo kao jedna od tehnika za prezentaciju koncepata umetnika, prvi je stavio Sava Stepanov 2007. godine, ukazavši na nekonvencionalna promišljanja akvarela od strane umetnika čiji je likovni izraz u bliskoj vezi sa prirodom akvarelističkog medija. Polazni koncept bijenala Flux Likvida je koncentrisan na tok u promenama sa kojima aktuelni savremeni umetnici pristupaju tehnici, to jest njenim osnovnim elementima – vodi i njenom protoku, a time i karakteristikama poput svetline, luminoznosti, lazurnosti, transparentnosti materijala i brzine izvođenja koncepta. Time je akvarel kao tehnika postao deo intermedijalnih istraživanja i osigurao sebi mesto kako u umetničkim praksama, tako i u teoriji i istoriji umetnosti i medija.

Na 10. Bijenalu akvarela deo umetnika se fokusirao na osnovne elemente tehnike – pigment i vodu. Tako Aleksandar Ramadanović koristi lomografiju i video zapis kako bi istupio iz standardnih vizuelnih formi i na Bijenalu je izložio fotografisane forme koje su nastale ukapljavanjem pigmenta u vodu, dobivši time vizuelno kompleksne i nadrealne strukture.

Foto: Dragan Vojvodiæ, Nigde niotkuda, Finska, 2010

Sa druge strane, Dragan Vojvodić je dekonstruisao akvarel do forme zaleđene vode i tokom site-specific prakse u mestu Koli u Finskoj je napravio geometrizovane toteme velikih razmera od obojene vode koja je bila zaleđena u kantama. U svom novom radu „Mekartijev sendvič“, transparentnoj strukturi u formi koja je naizgled tečna i nedefinisana, aludira na stvaralaštvo umetnika koji je kritikovao klasne razlike u globalizaciji, izazvane zapadnjačkim imperijalizmom i nesrazmernim gomilanjem kapitala.

Multiflex grupa (Dragan Živančević, Dragan Matić i Željko Piškorić) svoju praksu fokusira na filmovima i dokumentovanju preformansa u okviru kojih članovi grupe koriste različite načine umetničkog izražavanja za prezentaciju ideja. Na Bijenalu su zastupljeni kratkim filmom Monkey Spa kojim ukazuju na problem nedovoljnog korišćenja geotermalnih izvora u Srbiji kao i na raspoloživa alternativna rešenja da se podigne svest o tom problemu o kojem oni govore sa elementom ironije i humora.

Milan Grahovac pristupa vodi kao građevinsko-likovnom elementu, prikazujući je u kombinaciji sa drugim građevinskim elementima i skicama za izgradnju većih prostornih formi, dok umetnički par diSTRUKTURA u instalaciji „Rolling City“ suprotstavlja transparentne konture finskih šuma i građevina u Njujorku uz pomoć stotinama metara dugih najlona koji su zavijeni u tube i koji protiču kao talasi ispred gledalaca.

Foto: Lana Vasiljeviæ, Ltd.

Akvarel je u radu „Ltd.“ Lane Vasiljević dekonstruisan do morskog pejzaža koji je čest motiv u istoriji tehnike, ali je ovoga puta taj motiv predstavljen u nizu reprodukacija na ekstrudiranoj cevi oko dugih neon sijalica. Upliv tehnike ne odlikuje samo njen rad.

Stvaralaštvo Dragana Ilića i Stevana Kojića može se opisati kao najbliže kinetičkoj umetnosti u vidu prostorno-zvučnih instalacija. Ilić često koristi likvid u svojim instalacijama, komponovanim od talasastih crteža koje su načinile mobilne robotske konstrukcije u izlagačkom prostoru u aktivnom dijalogu sa publikom. Na ovogodišnjem Bijenalu akvarela predstavio je seriju „Autoporteta u 2025“ nastalih uz pomoć robota koji su programirano iscrtavali zadate paterne u laviranim tonovima različitih boja.

Stevan Kojić stvara interaktivne instalacije od spoja bioloških i tehnoloških elemenata koji reaguju na prisustvo posetilaca, tako da je rad u stalnom menjanju i njegovo postojanje zavisi od prisustva publike. Na 10. Bijenalu akvarela je izložio rad „Biodizalgafarm“ koji uz sistem kontrole preko kompjutera utiče na količinu vazduha, govoreći o savremenom svetu kontrole gde je prisutno samo onoliko vazduha koliko to kapital i potrošačko društvo dozvoljavaju. Instalacija stoga sadrži u sebi dva velika plastična balona puna vode kroz koje počinju da izbijaju mehurići vazduha preko akvarijumskih sistema, ali samo kada im se posetilac približi. Senzori koji detektuju prisustvo posetioca, utiču i na to da diode zasvetle, ali vazduh, svetlost i protok nestaju iz vodenog dela instalacije čim se posetilac udalji.

Foto: Monika Sigeti, While we were talking (autoportret)

Monika Sigeti i Iva Nedeljkov koriste tehniku na klasičan način, ali se okreću prikazu ličnih momenata života kroz motive popularne kulture, odnosno kroz arhivsko klasifikovanje likovnih elemenata. Sa druge strane, Vesna Perunović u svojim video instalacijama „Soul Searching“ i „Currency“ koristi krv i druge likvide kako bi ukazala na granice u savremenom društvu, kako kulturološke, lične, tako i socijalne. MP_art kroz konstruktivne, gotovo arhitektonske tehničke, crteže i akvarel ostvaruje sklad u jednostavnim i ujednačenim tonovima boja i geometrizovanim apstraktnim formama u zidnoj instalaciji.

Koncept Flux Likvida ukazuje na praksu savremenih umetnika da negiraju granice umetničkih disciplina, kao i da dekonstruišu akvarel na njegove osnovne elemente, kombinujući dalje pigment i vodu sa elementima drugih vizuelnih medija i tehnoloških sadržaja. Kroz praksu savremenih umetnika, akvarel dostiže formu angažovane umetnosti koja nosi ekološke poruke i one koje bi se mogle dalje koristiti u oblasti eko-turizma, pa i ekonomije, on se razbija u svoje sastavne elemente samo da bi ponovo bio rekonstruisan u druge medije svojom transparentnošću, likvidnošću i protokom. Akvarel time dobija karakteristike koje, makar teorijski, odlikuju migracije u doba globalizma, kao i protok kapitala i znanja, postajući njihova metafora, u istoj meri u kojoj ostaje estetski nezamenjiva i vremenom nezanemarena tehnika.