Zbog čega je „Keri“ toliko strašna?

Ko je Keri? Ona je stidljiva srednjoškolka sa telekinetičkim sposobnostima i majkom opsednutom bogom koliko i đavolom, koju je svet prvi put otkrio 1974. godine, u romanu Stivena Kinga. Kada prođe kroz srednjoškolski horor i maltretiranje od strane vršnjakinja, ona se u pravom kingovskom horor-maniru sveti svima koji su je povredili.

Samo dve godine kasnije Keri je počela da pomera stvari i po svetskim bioskopima u kultnom hororu Brajana de Palme. Kao da joj toga nije bilo dovoljno, Keri se upravo vratila u bioskope, pa se tako domaća publika premijerno srela sa novom verzijom Kingove priče 30. oktobra u Sava centru, na 21. Sinemaniji.

E sad, zbog čega je ova nova „Keri“ toliko strašna?

Kao prvo, strašna je zbog toga što ju je režirala Kimberli Pirs. Još kada su pre dve godine svet obišle vesti o novoj verziji filma, svi su sa strepnjom čekali konačan učinak, tvrdeći da je nemoguće nadmašiti verziju Brajana de Palme. Potom je saopšteno da u pitanju neće biti rimejk filmske verzije iz 1974, već da će nova „Keri“ ponuditi sasvim novo čitanje Kingovog romana, čisto kako bi svako poređenje sa De Palminim filmom bilo na vreme zaustavljeno. Nešto kasnije stigla je vest da će u rediteljsku stolicu sesti Kimberli Pirs i cela priča postala je znatno zanimljivija.

Pirs je svoj prvi dugometražni igrani film pripremala više od pet godina, i svetu ga konačno prikazala 1999. Bila je to niskobudžetna, potresna drama „Dečaci ne plaču“ (Boys Don't Cry), zasnovana na istinitoj priči o transvestitu Brendonu, koja je sasvim neočekivano postala jedan od najboljih filmova te godine, osvojivši brojna priznanja. Uz svega šaku dolara, dovoljno talenta da prikaže ogoljene probleme svojih junaka i neverovatnu Hilari Svonk u glavnoj, kasnije Oskarom nagrađenoj ulozi, Pirs je uspela da u filmsku industriju uđe na velika vrata.

Zbog toga je njeno angažovanje označilo tračak nade u snimanju filma. Međutim, ono što je Pirs ovoga puta uradila filmu čini se mnogo strašnijim od onoga što su Kerine vršnjakinje učinile njoj.

Nemoguće je ne uočiti kako Pirs pada na prvom ispitu, poznavanju ljudskog straha i mehanizama zastrašivanja. Skoro dvadeset prvih minuta filma obiluju tempiranom atmosferom, scenama u kojima čekamo da neko skoči iza ugla ili da nađemo nešto zapanjujuće na vrhu stepenica. Međutim, ništa se zapravo ne dešava, pa gledaoci tako bivaju sasvim naviknuti na tu atmosferu, toliko da kada se „nešto strašno“ zaista desi, osećanje straha, valjda ono najvažnije u slučaju horor filma, izostaje.

Tako prva polovina filma pati od silovanja svih elemenata horora koji potrpani zajedno u jedan džak ne daju ništa dobro. Umesto da laganom tinejdžerskom pričom opusti publiku i pripremi je za finalni masakr, Pirs već na početku pokazuje da nas čeka devedeset i nešto minuta strašnih scena koje teško koga mogu da zastraše.

Šta je još strašno kod ove nove „Keri“?

Strašno je i to koliko novac može da uništi strašne scene. Gotovo svaka scena koja pretenduje na to da bude strašna praktično je smrvljena do bola stilizovanim specijalnim efektima. Zato ni jedan dramatičan kadar, nijedno ubistvo, nijedno igranje sa životom i prizivanje smrti neće izazvati bilo kakav osećaj kod gledaoca. Jer, umesto da zaista proživljavaju strah dok Keri mahnito vitla besom svojim i moćima svojim po školskoj dvorani, publika se, bar ona na projekciji u Sava centru, uglavnom smejala.

Postoji li još nešto strašno kod ove nove „Keri“?

Naravno da da. Strašno je to koliko nijednom liku nije posvećeno pažnje, pa čak ni Keri ni njenoj mami. Tek u naznakama, čisto reda radi, otkrivaju se tragovi priče koja je naše junake dovela tu gde jeste. Strašno je to što su maturanti jedne američke srednje škole (verovatno to što je američka nije ni bitno) toliko podložni manipulacijama, da prosto poželite da ih Keri što pre sastavi sa zemljom. Strašno je i to što je plavuša uvek dobra, crnka uvek loša devojka, što je plavuša u dve rečenice nagovorila momka-dobricu da uradi ono što ona želi i što je crnku u dve rečenice stariji frajer nagovorio da uradi ono što mora. Strašno je i to što su mladima dva, tri sata maturske večeri dovoljan razlog da izazovu đavola na dvoboj. Strašno je i to što priču koja može da se razgrana u toliko slojeva represije, maltretiranja, potčinjavanja i odrastanja, rediteljka uspeva da odvede u sunovrat.

Još strašnije je to što prikazanoj biblioteci američke srednje škole kod nas može da parira jedino Narodna biblioteka Srbije. Ali dobro, to je valjda naš problem...

Beta/AP Photo Sony Pictures, Michael Gibson

Ali šta je najstrašnije kod ove nove „Keri“?

To što sat i po moramo da gledamo Džulijen Mur kako glumi u ovom filmu. I to glumi loše.

Jedna od trenutno najtalentovanijih glumica američke filmske produkcije, nezaboravna Laura Braun iz „Sati“ i ništa manje besprekorna gospođa Vitaker u „Istočno od raj“, ili nedavno izvranredna Sara Pejlin u televizijskom filmu „Game Change“, prosto je neverovatno da je Mur prihvatila da igra u ovom filmu, i da je ulogu odigrala tako kako jeste. Osim njene zastrašujuće fizičke pojave i nestajanja u liku problematične, religiozno obezglavljene Kerine majke, ne postoji ništa drugo za šta bi publika mogla da se uhvati. Staviše, veći deo njenog pojavljivanja na filmu izaziva salve smeha, baš kao što je to učinila izgovaranjem pomenute rečenice: „Trebalo je da ga ubijem kad mi ga je stavio.“ Da li u Holivudu zaista više ne postoje dobre uloge za glumice u četrdesetim/pedesetim/sezdesetim godinama? Sandra Bulok je mudro zgrabila „Gravitaciju“ Alfonsa Kuarona i sa nekoliko godina zakašnjenja pokazala da zaslužuje Oskara, koji joj je, i dalje se ne zna zašto, dat za „Slepi ugao“. Samo trideset sekundi njenog lebdenja svemirom izazivaju veći srah i bespomoćnost nego što će ova nova „Keri“ to ikada moći.

Međutim, ni za mladu Kloi Grejs Morec, kojoj je pripala glavna uloga, situacija nije ništa bolja. Tokom celog filma ona je poput kakve Diznijeve princeze koja je uspela da savlada nekoliko različitih grimasa pa ih po potrebi smenjuje. U poslednjim scenama finalnog obračuna ona čak podseća na porcelansku lutku umazanu krvlju koja ruši sve pred sobom. Sofi Elis Bekstor je to milion puta bolje radila u spotu za pesmu „Get Over You“.

Sve u svemu, prilično je uznemirujeće i strašno to što je ova nova „Keri“ izgubila priliku da bilo koga zastraši. Da je ekipa imala smelosti da još samo malo gurne stvari preko ivice, dobili bismo sasvim pristojan nastavak „Mrak filma“. To svakako ne bi bilo toliko strašno.