Spektakl “Zid” Rodžera Votersa u Areni

Pink Flojd su bez Rodžera Votersa - koji je grupu napustio 1985. godine - poslednji put bili na turneji 1995. godine, a poslednji put su zajedno svirali 2005. godine na manifestaciji Live 8. To je ujedno bio koncert njihovog ujedinjenja sa Votersom s kojim su bili u svađi.

Gitarista Dejvid Gilmor (David Gilmour) je neaktivan od 2010. godine, i prate ga priče da se povukao. Bubnjar Nik Mejson (Nick Mason) je poslednji put svirao na zatvaranju Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine. Originalni gitarista Sid Baret (Syd Barrett) i klavijaturista Ričard Rajt (Richard Wright) preminuli su 2006. odnosno 2008. godine.

Britanski bend nikada nije svirao u Srbiji, a Voters u nju dovodi spektakl "Zid", nastao prema bestseler albumu Pink Flojda "The Wall" iz 1979. godine. Tokom koncerta, između publike i Votersovih muzičara postepeno će se graditi zid od kartonskih cigala visok 11 i dugačak 72 metra. Taj simbol otuđenja će na kraju biti srušen.

Voters, koji je u Drugom svetskom ratu izgubio oca na bojnom polju i ugradio deo te traume u "Zid", važi za jednog od najistaknutijih antiratnih aktivista i humanitaraca među rok muzičarima.

Bio je ogorčeni protivnik Foklandskog rata, koji je Britanija vodila protiv Argentine 1982. godine, i poslednji album koji je snimio sa Pink Flojdom, "The Final Cut" (1983) bio je inspirisan tim sukobom, uz eksplicitnu osudu britanske premijerke Margaret Tačer.

U solo kompoziciji "Each Small Candle", koja je bila inspirisana reportažom iz rata na Kosovu, Voters je opevao srpskog vojnika koji je napustio stroj u jedinici da bi ukazao pomoć ranjenoj Albanki.

Pre no što su se, pod Votersovim uticajem, okrenuli mračnoj strain ljudskog postojanja i stvaranju konceptualnih albuma kakvi su "The Dark Side Of The Moon" (1973) i "The Wall", Pink Flojd su bili pioniri i majstori psihodeličnog zvuka.

Njihov prvi album "The Piper At The Gates Of Dawn" (1967), na kojem je dominantni autor bio Sid Baret, spada među najznačajnije psihodelične albume svih vremena. Pored Bareta, u grupi su tada bili Rodžer Voters, Ričard Rajt i Nik Mejson.

Kada je Baret pod uticajem psihoaktivnih droga počeo da gubi kontakt sa stvarnošću, u grupu je kao peti član doveden gitarista Dejvid Gilmor (David Gilmour).

Posle albuma "A Saucerful Of Secrets" (1968), Baret je ispao iz grupe, i “Flojdi” su pod sve većim uticajem basiste Votersa tragali za novim identitetom na albumima "More" (1969), "Ummagumma" (1969) i "Atom Heart Mother" (1970). Konačno su ga našli u organskom, progresivnom zvuku albuma "Meddle" (1971), koji je prvo ostvarenje iz njihove "zlatne ere" (1971-1982).

PROČITAJTE EKSKLUZIVNI INTERVJU KOJI JE RODŽER VOTERS DAO ZA B92

Grupa je u to vreme bila izuzetno cenjena u rodnoj Britaniji, ali je njen svetski uspeh došao tek sa "The Dark Side Of The Moon" (1973), koji je postavio nove standarde muzičke produkcije, prikazao Votersa kao pesnika mračne strane ljudske psihe i prodao se u oko 50 miliona primeraka. Trenutno je najprodavaniji album nekog benda svih vremena.

Njegov naslednik "Wish You Were Here" (1975) takođe je klasik, i obično se smatra muzički najuspešnijim albumom Pink Flojda, sa elegičnim remek delima "Shine On You Crazy Diamond" i "Wish You Were Here" koja su posvećena gubitku Sida Bareta i njegovom ludilu.

Od sledećeg, orvelovskog albuma "Animals" (1977), dominantnu ulogu u grupi preuzima Voters, dobrim delom i zato što je Gilmor bio koautor samo jedne pesme, a Rajt - koji je imao autorsku blokadu – nije priložio ništa, kao ni Mejson.

Incident na koncertu u Montrealu 1977. godine, kada je Voters sa bine pljunuo jednog bučnog obožavaoca, bio je kreativni okidač za nastajanje albuma "The Wall/Zid" - studije potpunog otuđenja jedne rok zvezde.

Autor koncepta, svih tekstova i skoro kompletne muzike je Voters, ali je upravo u saradnji sa Gilmorom napisao klasik "Comfortably Numb" koji sadrži jednu od najslavnijih gitarskih solaža u istoriji roka.

Mračni "The Wall", nošen uspehom planetarnog hita "Another Brick In The Wall" se prodao u oko 30 miliona primeraka, ali je bio labudova pesma zlatne postave benda. Zbog sukoba sa Votersom za vreme snimanja, iz grupe je 1981. godine otišao Rajt, a od ranije zategnuti Votersovi odnosi sa Gilmorom eskalirali su u međusobnu netrpeljivost nakon filma "Pink Flojd: Zid" u režiji Alana Parkera (1982).

Album "The Final Cut" (1983), snimljen u mučnoj atmosferi, označio je kraj njihove saradnje, i Voters je 1985. godine napustio grupu tvrdeći da je ona potrošila kreativnost. Gilmor je mislio drugačije, i sa Mejsonom i povratnikom Rajtom je nastavio dalje.

Voters je bezuspešno pokussao da ih zaustavi u korišćenju imena Pink Flojd, ali se izborio samo za pravo na koncept "Zida".

Na tri solo albuma "The Pros And Cons And Hitch Hiking" (1984), "Radio KAOS" (1987) i "Amused To Death" (1992), Voters je pokušavao da dokaže da je srce i duša Pink Flojda, ali su se albumi njegovog bivšeg benda "A Momentary Lapse Of Reason" (1987) i "The Division Bell" (1994) prodavali neuporedivo bolje - u milionskim tiražima – a njihovi raskošni koncerti obarali su rekorde posećenosti.

Izuzetak je bilo Votersovo izvodjenje "Zida" na ruševinama Berlinskog zida 1990. godine koje je privuklo oko 400.000 ljudi.

Kako su Pink Flojd prestali da sviraju, Voters je početkom prošle decenije isplivao u prvi plan sa svojom "In The Flesh" turnejom, na kojoj je pored svojih solo pesama s ponosom svirao najslavnije kompozicije svog ranijeg benda. Sa novom, trogodišnjom "The Wall" turnejom ponovo je u samom vrhu koncertnog biznisa.