Džejms Mangold: Akcija ne vredi bez emocija

Džejms Mangold je sve samo ne žanrovski reditelj. Dovoljan je jedan pogled na njegovu fimografiju da bi se zaključilo kako obožava da pleše u različitim žanrovima. I to uglavnom čini veoma dobro.

Već je svojim prvencem „Težina“ (1996) osvojio nagradu za najboljeg reditelja na festivalu nezavisnih filmova Sandens. Potom je angažovao Silvestera Stalone za krimi dramu „Zemlja policajaca“ (1997), da bi onda skrenuo na „žensku (suroviju) teritoriju“ i filmom „Neprilagođena“ (1999) doneo Oskara Anđelini Džoli.

U svom opusu ima i romantičnu komediju „Kejt i Leopold“, psihološki triler „Identitet“, kao i hvaljeni vestern „U 3:10 za Jumu“. Posebne pohvale kritike, ali i publike osvojio je biografskom dramom „Hod po ivici“ u kojem je dao dovoljno prostora Hoakinu Finiksu i Riz Viderspun da maestralno dočaraju muzičke legende Džonija Keša i Džun Karter.

Ipak, ovoga puta u osvajanje bioskopa kreće uz malu pomoć superheroja. Upravo je njemu poverena režija filma „Vulverin 3D“, najnovijeg nastavka serijala „X-Men“. Sa zadovoljstvom se prihvatio posla, između ostalog zbog toga što je i sam obožavalac stripova, ali i glumca Hju Džekmena sa kojim je sarađivao više puta.

„Vulverin 3D“ premijerno će biti prikazan u domaćim bioskopima 24. jula, a Mengold poručuje da bi osim akcije gledaoci trebalo da se spreme i za emotivno putovanje u dubinu duše jednog izgubljenog superheroja. Kako biste opisali novi nastavak „Vulverina“?

Želeo sam da snimim film zasnovan na realnom liku koji nije samo film o nekom zlikovcu kako uništava grad, fudbalski stadion, državu ili celu planetu. Energija filma, njegov motor pokretač, njegova drama, potiče od putovanja u koje se upušta glavni junak. Podseća me na one odlične vestern ili noar filmove. Možemo da imamo svu tu akciju, možemo da imamo i sav taj konflikt, ali na kraju svega vama je stalo do junaka u filmu. Više ne postoji mnogo takvih ostvarenja.

Filmovi su danas postali sve veća i jača trka ili spektakl posle kojih se osećate tupo. Zaista sam želeo da mi imamo spektakl, ali sam želeo i da gledaocima bude stalo do likova. Logan/Vulverin je neverovatan junak i situacije u koje zapada tokom filma vas zaista provociraju, kao i teme koje obrađujemo.

Ideje koje su se pojavile o originalnom stripu Frenka Milera i Krisa Klermonta iz 1982. bile su fascinantne. Tako je i ovaj film većim delom zapravo unutrašnje putovanje za Logana. To je nešto što me je stvarno uzbudilo i nateralo me da radim na scenariju i filmu. Ta ideja da snimimo film koji će biti teška akcija, ali će imati i dušu, bila je veoma primamljiva.

O čemu je pomenuto Loganovo putovanje?

O besmrtnosti. Problem kad ste besmrtni kao Logan/Volverin, jeste u tome što imate tu prednost da živite zauvek, skoro pa ste neuništivi, ali takođe imate i tu manu da svi koje volite umiru. Gledaćete kako svet koji volite lagano nestaje, gledaćete kako bledi ljubav i reći ćete zbogom svakom članu porodice, svakoj ljubavi koju ste imali, svim prijateljima i saputnicima koje ste ikada upoznali. Svi koje poznajete će da odu, a vi ćete i dalje biti tu. Svi koje je Logan voleo su umrli, od kojih su neki nastradali od njegove ruke. On oseća da je njegova moć ujedno i njegovo prokletstvo. Njegova snaga, njegove sposobnosti i njegov talenat izvor su njegove samoće. One definišu njega kao zatvorenika. Ta kuga besmrtnosti je nešto protiv čega će Logan morati da se bori u filmu.

Gde zatičemo Logana na početku filma?

Izgubio je svoju ženu, X-Men, svog mentora i svoj smisao postojanja. Ono što je posebno zanimljivo jeste da ako zavirite u japansku literaturu i mitologiju, pronaći ćete priču o samuraju koji je bez svog učitelja, samuraju čiji je mentor ubijen, nestao... On tako luta zemljom nemajući predstavu o tome šta bi mogao da radi sa svojim moćima i sposobnostima. Mislim da na sličan način vidimo i Logana na početku filma, kao jednog od onih viteza koji više ne znaju zašto su tu gde jesu. On je čovek bez svrhe postojanja. Kao vojnik koji je otpušten i sada ne zna šta da radi. Ne zna ko su mu prijatelji i ne zna zašto se nalazi tu gde se nalazi.

U kakvom ga psihološkom stanju vidimo na početku?

Njemu se zgadio ljudski rod. Znate, ako se svakog jutra budite kako biste izvlačili ljude iz problema, u jednom trenutku ćete pomisliti: „Ma nek ide sve dođavola, neka pate sami.“ Postoji određeni nivo do kojeg tonete kada ste slomljeni iznutra i mislim da je to jedna od interesantnijih stvari koje obrađujemo u filmu i nešto što je Hju Džekmenu bio takođe veliki izazov. Želeli smo da počnemo od tog mračnog mesta. Jedna od stvari koje ovaj film čine interesantnim je upravo ta tama koju za sobom vuče glavni junak.

O čemu govori priča filma?

Film govori o heroju koji je izgubio razlog zbog kojeg je postao heroj. Kada sam prvi put pročitao strip i pomislio o scenariju za film, napisao sam poruku: Svi koje volim će umreti.“ Postavio sam sebi zadatak da snimim film o tome. Logan je neko ko je došao do trenutka kada oseća da će svi koje voli jednom da nestanu. Tu počinje njegova priča. On se zavlači u neku vrstu emocionalne pećine, daleko od čovečanstva. Pokušava da shvati da li je uopšte vredno probuditi se ujutru, ako zna da će zauvek ostati sam na ovoj planeti. Film istražuje kako to izgleda biti heroj kada nemate bitku koju treba da dobijete i ne znate na čijoj bi strani trebalo da budete. Odatle kreće priča. Logan kreće na putovanje u Japan i u misteriozni vrtlog svoje prošlosti. Sa mračnom stranom kao nasleđem, on je sposoban da ponovo voli, čak i po cenu da bide izdan, i shvata da mora da pronađe motiv, želju i snagu da krene u novu borbu.

Hju Džekmen i vi ste sarađivali ranije. Šta mislite da izdvaja njega od ostalih glumaca?

On je neverovatan glumac. Hju je jedna od najdivnijih osoba koje poznajem na celom svetu i drag prijatelj, ali je takođ i neverovatno talentovan. On može da uzme vrlo ljudske misli i osećana i pretvori ih u najukusniji bioskopski krem. Poenta cele glume na filmu jeste u tome da umete emocije da prenesete na veliko platno. Ponekad vam za to nisu potrebne ni reči. Zato je Hju tako dobar Logan. Možete da vidite u njegovim očima sve, možete da osetite to. Ništa ne moramo da vam nameštamo, osetićete ko je on i šta ga muči. Zbog toga što je Hju toliko dobar, ne moram da objašnjavam detaljno kako je njegov lik dospeo tu gde jeste. Vi znate kako je on dotle došao. Ostalo je samo da razgovaramo o tome ko je on i šta će ga pokrenuti da ide dalje.

Mislim da smo i Hju i ja bili veoma uzbuđeni zbog ovog filma. Uspeh celog serijala i popularnost Vulverina dala nam je vetar u leđa da ovoga puta probamo nešto malo smelije. Da li možete malo detaljnije da nam objasnite japansku tematiku u filmu?

Kada Vulverin zaroni u japansku kultiru, otkriva da niko i ništa nije onako kako izgleda. U priči postoji mnogo obrta i misterija. Takođe, u konkretno ovoj priči, kao i u originalu Klermonta Milera, postoji svojevrsna institucija intriga i zaobilaznih puteva. Logan je uhvaćen u gangstera, velikog novca i intriga koji čine jedinstven lavirint. Oseća se misterija u vazduhu, na svakom koraku. Naravno, tu je i ljubav. Za nekoga kome je srce slomljeno, kao što je Logan, pitanje je da li će se ikada zaljubiti ponovo, da li bi ga to uništilo? Da li bi ga to dokrajčilo? On je ubio sopstvenu ženu. Njegovi ožiljci, sa kojima mora da korača svakog dana, preveliki su pa kada najzad dolazi na ovo mesto i upoznaje novu ženu, nekoliko novih žena tačnije, pada u iskušenje da se ponovo otvori prema ljudima. Pitanje je, da li je sprema da se otvori i prepusti ljubavi?

Kako ste napravili ravnotežu između emocija i akcionog spektakla u filmu?

Nismo želeli da ovaj film izgleda kao da je u potpunosti snimljen u nekakvoj laboratoriji ili kompjuteru. Postoji nešto psihološko, jako i emotivno u svim tim borbama i akciji. Bilo da pravim vestern film, kao što je „U 3:10 za Jumu“ ili muzički film kao što je „Hod po ivici“, akcija je uvek bolja i film je interesantniji ako vi zaista brinete za te likove.

Koji su vam filmovi poslužili kao inspiracija za ovu priču?

Inspirisala me je trilogija o Džejsonu Bornu, zatim film „Bekstvo“ Stiva Mekvina i Luk Besonov „Profesionalac“. Takođe su mi kao inspiracija poslužili i brojni samurajski filmovi, filmovi o borilačkim veštinama... U „Vulverinu“ postoje scene opasne makljaže, ali ne deluju kao da su ukrašavane specijalnim efektima.

Osim toga, veliku inspiraciju crpio sam iz filmova kao što je Odmetnik Džouzi Vejls u kom Klint Istvud gubi svoju porodicu i ceo život u prvi pet minuta filma, da bi potom krenuo u potragu za smislom života. To je odlična priča o izgubljenom heroju, čoveku koji je izgubio svoju porodicu. Sve je to primenjivo i na priču o Loganu koji traži svoju novu svrhu postojanja.

Inspirisali su me i veliki vestern filmovi u kojima su heroji zaista „oštećeni“ i traže smisao svog postojanja. Tražio sam inspiraciju u različitim filmovima koji ne spadaju u kategoriju filmova o super-herojima, ali su mi ponudili smernice korisne za vođenje Logana kroz što realnije, životne situacije. Oduvek sam voleo vestern, priznajem.

Jednom prilikom pomenuli ste da je kao inspiracija poslužio i film „Kineska četvrt“ Romana Polanskog...

Svakako da je i „Kineska četvrt“ imala uticaja na mene. Ne baš kao Džejk u tom filmu, ali i Logan je lik koji je izgubio sve ideale. Kada prvi put upoznajemo Džeka Nikolsona u „Četvrti“, on nije sasvim onaj tip privatnog detektiva koji treba da spase svet, već samo pokušava da zaradi nešto novca. Mislim da tu ima mesta za sličnosti sa Loganom na početku „Vulverina“, on više ne juriša da spase svet, već želi imalo mira, malo odmora od svega što ga je povredilo. Koliko je interpretacija Hju Džekmena produbila i razvila film?

Mislim da je njegovo razumevanje lika dalo svakom filmu izvesnu dubinu. Postoji neka iskrena veza koju je Hju pronašao sa Loganom, i to sa njegovim divljačkim, veoma fizičkim aspektima. Mislim da se sa Loganom povezao na nivou onog iskonskog, životinjskog u ljudima. Hju poseduje neverovatno veliku ljubaznost i prijatnost, i rekao bih da te osobine krase Logana takođe. Ali Logan je kao životinja koju su zlostavljali. Kao kakva životinja koja više nije naviknuta na bilo koji oblik i dodir ljubaznosti. Mislim da postoji nešto što Hju izvlači iz sebe dok igra te ranjive junake.

Da li ste vi privatno obožavalac stripova?

Još od svoje jedanaeste godine obožavam stripove i sakupljam kako Marvelove, tako one koje objavljuje DC Comics. Kada sam bio dečak, želeo sa da postanem kolekcionar stripova, ili stri crtač, ili mađioničar ili reditelj. Na kraju mi se čini da je poziv reditelja objedinio sve što me je ikada zanimalo.

Zašto mislite da se toliko veliki broj ljudi pronalazi u stripovima, i zbog čega se oni tako često pretaču u filmsku traku?

Filmovi su neverovatno jednostavni. Možete ih opisati u tri sekunde. To uopšte nije komplikovano. Loganovo putovanje u sebe je nalik Frankenštajnovoj priči. To je suštinski veoma jednostavna priča o čoveku koji je „nakaza prirode“, proizvod ljudskog inženjeringa, koji mora da luta ne bi li našao svoje mesto. On je na putu ka tome da ponovo nađe ljudav i mir u ovom univerzumu. Najbolji stripovi se uvek vrte oko takve priče. Razlog zbog kojih su oni popularni među mladim ljudima jeste to što je u njihovoj osnovi potraga za indentitetom. Sve te supermoći samo su metafora za taj problem. Tinejdžeri se često pitaju: „U čemu li sam ja najbolji na svetu? Gde pripadam?“ Kada odrastate uvek je uz vas ono osećanje da je sve izmaklo kontroli. Tu su hormoni i bes. „Šta me sve čeka u životu“, pitate se. Svi ti problemi postoje u stripovima i mislim da su one prijemčive svima, ne samo mladim ljudima.

Kakav je vaš odnos sa Džekmenom? Da li ste razvili zajednički jezik? Izgleda da uživate u zajedničkoj saradnji i reklo bi se da vam dobro ide?

Pa ne snimate sa nekim toliko filmova, kroz koje se toliko dobro upoznate, a da ne razvijete zajednički jezik. Da, imamo nešto što bi se moglo nazvati zajedničkim jezikom, ali mislim da su u ovom poslu neke stvari univerzalne. Glumci vole da glume. Režiseri vole da režiraju. Volim svoj posao i ne vidim zašto ga ne bih radio. Ne postoji razlog zbog kojeg Hju i ja ne bi trebalo da se vinemo u visine ili da potonemo do dna. Tu postoji još jedna stvar – jedini način da nagovorite ljude da učestvuju u eksperimentu, da probaju da zagrebu jače i dublje, jeste da izgradite poverenje, osećaj da ste svi zajedno u tome, šta god to bilo. Ako ispadnemo budale, biće budale zajedno. (smeh) I moram da kažem, Hju je prilično hrabar. Mislim da smo se odlično povezali, jer smo na neki način slični.

Ja umem i znam mnogo toga, a opet ne znam ništa. Snimio sam toliko različitih filmova u toliko različitih žanrova, premda mislim da sam u svaki od njih uneo isti žar i entuzijazam. Ne želim da budem samo majstor horora ili majstor za komedije. Volim da krenem na putovanje tokom kojeg mogu da učim nešto novo, i onda to mogu da prenesem u sledeći film. Mislim da je Hju isto tako odličan. Onu ume da peva na Brodveju, može da glumi u filmovima zasnovanim na stripu, ali i u dramama. Može da bude i glavna uloga u romantičnim komedijama, može da igra i u vesternima ili filmovima koji dočaravaju različite epohe. Postoji toliko mnogo uloga koje on može da tumači i u svakoj će do izražaja doći jedan aspekt njegovog neverovatnog talenta. On je zaista neverovatan.